Plagijatori

U normalnim domaćinskim uslovima, i pri zdravoj pameti, sasvim razumno bi bilo da dobro i kvalitetno hranimo svoju kravu kako bi nam ona davala ukusnog i hranljivog mleka i u, poželjno, obilnim količinama. To je krajnje logičan i zdravorazumski pristup, i tu, prosto, ne bi trebalo biti nikakvog spora. No, iskustvo življenja u ovom i ovakvom svetu, gde se surovi principi tržišnog kapitalizma predstavljaju kao najvažnije i najpoželjnije tekovine sveukupnog „civilizacijskog progresa“, te na globalnom nivou nameću kao nepobitne smernice ka nečemu što će doneti tobožnje „opšte blagostanje“ (doduše namenjeno očito samo uskom krugu pojedinaca) a što bi trebalo predstavljati okvire tzv. „Novog svetskog poretka“, govori nam nešto sasvim, sasvim drugo. Govori nam, upravo to, da je ona čuvena maksima Tomasa Hobsa – „Čovek je čoveku vuk“ („Homo homini lupus est“) – nikada ilustrativnija i nikada aktuelnija! Naime; ona korporacijska paradigma koja suvereno dominira u aktuelnoj tržišnoj i globalno-ekonomskoj sferi, u pogledu određenih, čini se sasvim jasno definisanih i projektovanih krajnjih ciljeva, kao i puteva koji bi šačicu „odabranih“ trebalo tamo i da odvedu, najblaže rečeno kosi se sa iole zdravom logikom i iole zdravim razumom – pa čak i po njihove sopstvene interese.

     Način na koji globalni gospodari kapitala rabe ljudske, energetske i materijalne resurse ove planete, u toj meri je nerazuman i „nedomaćinski“ da ne treba biti previše inteligentan pa shvatiti da ćemo, tim putem, u vrlo kratkom vremenskom periodu doći u situaciju kada će i sam fizički opstanak života na Zemlji biti najneposrednije doveden u pitanje; ako već i nismo prešli tu granicu… Beskrupuloznost kojom se „njegovo visočanstvo“ Profit obožuje (o-božava) i obogotvoruje – baš poput negdašnjeg klanjanja onom biblijskom Zlatnom Teletu – prevazilazi okvire razumu i srcu dokučivog. No; ako „ONI“, evidentno, i ne razmišljaju puno o dobrobiti globalnog čovečanstva („stada“ – kako su to već negde jasno determinisali), ali prosto je neshvatljiva ta i takva koncepcija u okviru koje, zarad besmisleno vrtoglave žudnje za sirovim profitom, „kravi treba u potpunosti uskratiti hranu i vodu“ – jer je to, shodno takvoj tržišnoj logici, krajnje neprihvatljivi „trošak“. Neshvatljivo je, pre svega, stoga što – ako krava lipše, pa onda, valjda, u nepovrat nestade i njenog hranljivog mleka!?… Zar je to toliko teško razumeti? – Ludilom opijenom umu, izgleda da jeste.

     Pre par godina, sa porodicom sam bio na odmoru u netaknutom ambijentu jednog malog šumskog jezera. To nam nije bio prvi put da dolazimo na ovo predivno mesto, i uvek smo se veoma radovali takvoj prilici. Mir koji tamo možete iskusiti prosto je nestvaran, i gotovo „opipljiv“.

     Odmah prvoga dana, nakon što smo stigli na odredište i raspakovali se, krenuli smo u kratku okrepljujuću šetnju do same njegove obale kako bismo, kao i prethodne godine, posetili one naše živahne ribice i obradovali ih parčićima suvog pšeničnog hleba, kojeg su uvek tako obožavale… Kako smo se primakli jezercetu, deca su potrčala napred i počela radosno bacati komadiće hleba u vodu. Odmah nam je zapalo za oči da nešto tu nije u redu… Nešto „ne štima“! – Parčići su plutali na površini vode, talasi su se blago širili u koncentričnim krugovima koji su malo kasnije i sami iščezavali, i ništa drugo se nije dešavalo: ribica nigde ni od korova! Samo se, s vremena na vreme, u ravni sredine jezera mogla primetiti pokoja veća riba nakon što bi se praćaknula uznemirivši inače veoma mirnu površinu – ili je, možda, to u pitanju bila i samo jedna jedina, ista, velika riba!?

     Krenusmo tako svi zajedno u krug oko njega, bacajući komadiće hleba svuda po površini vode, ali uvek ista slika: hleb je mirno plutao, kako se natapao vremenom bi lagano tonuo… a nigde na vidiku čak ni naznake od onog mnoštva ribica koje su ranijih godina, u takvim prilikama, činile da voda prosto „uzavri“ oko ubačenih komadića. Deca su već počela da se ozbiljno rastužuju kada su shvatili da ribica, ovoga puta, a za razliku od svakog prethodnog, u jezercetu izgleda – više nema. To saznanje je, priznajem, čak i mene donekle rastužilo, ali smo supruga, tada desetogodišnji sinčić i ja to ipak nešto lakše prihvatili kao činjenicu sa kojom se, eto, moramo pomiriti. No, našoj osmogodišnjoj ćerkici je ova nova okolnost veoma teško pala. Bilo joj je veoma žao onih veselih malih ribica… i što je to, nekada tako divno i živopisno jezero, sada delovalo tako sablasno, mrtvo i beživotno. Kroz krupne suze koje su se lagano slivale niz njeno okruglo lice, tihim glasom upitala me je: „Tata… gde su ribice? …Šta se to desilo sa njima?“

     U prvi mah nisam znao šta tačno da joj odgovorim a da njenu tugu još više ne potaknem. Ali, dođoh na ideju da svako od nas pokuša dati poneko svoje objašnjenje u vezi ove situacije, pa da sve to lagano razmotrimo. I tako, posle kraćeg „umovanja“, usledile su ideje da su ribice možda otišle dublje ka dnu jer im je pri površini bilo pretoplo – pa će se, onda, možda opet pojaviti sutra ili za koji dan… Takođe, bilo je ideja da su možda neki bezdušni pecaroši u skorije vreme posetili ovo jezerce i pohvatali sve što se pohvatati dalo… Potom, bilo je ideja da je možda nečijom nepažnjom, ili čak zlom namerom, kakva opasna hemikalija dospela u jezerce i ugasila život u njemu, ali – što su i deca odmah zaključila – valjda bi tada bilo nekih ostataka od silnih uginulih ribica; a i ona velika riba bi, valjda, tada takođe uginula!? …Bilo je i ideja da su se ribice toliko namnožile da su „potrošile sav raspoloživi kiseonik“ pa su se napokon,i nažalost, jednostavno „pogušile“. U jednom trenutku kćerkica je čak izložila i ideju da su ribice možda i umrle od gladi, jer „nije bilo nikoga da ih hrani kao što smo mi to znali činiti“…

     I zaista je bilo zanimljivo slušati sve te dečje mozgalice u vezi jednog ovako „ozbiljnog i delikatnog problema“. No, kada smo istrošili većinu „razumski prihvatljivih“ ideja i argumenata sa njihove strane, konačno je došao red i na mene da iznesem jednu svoju „moguću“ hipotezu, koja mi je od samog početka (a u skladu sa mojim, meni lično odranije vrlo jasnim i definisanim, asocijacijama u pogledu globalnih političko-tržišno-ekonomskih puteva i tokova) „blago tinjala“ tu negde ispod površine svesti. – Pitao sam decu: „Šta mislite o tome ako je neka riba, ili možda nekoliko njih, narasla u toj meri da je postala dovoljno sposobna da polako počne jesti ove ostale, sitnije ribice? I, uz to, ako je vremenom postala toliko gramziva i halapljiva da prosto nije znala šta je dosta – pa je, umesto da se hrani samo u onoj meri koliko je to za nju neophodno da bi dugo i kvalitetno živela i funkcionisala, ona nerazumno jela, i jela, i jela… sve dok nije istrebila i poslednju malu ribicu u jezeru. Šta bi se tada dogodilo?“ …A ćerkica mi je tada, onako lucidno i krajnje spontano, kao što to samo deca umeju, odgovorila: „Pa, normalno, velika riba bi pukla!“

     Svi smo se u momentu zgledali, i malo je falilo da sada mi svi skupa „puknemo“ – ali od okrepljujućeg smeha! …Toliko smo se razgalili da je ona početna tuga zbog sirotih ribica automatski i nepovratno iščezla – a što je u celoj situaciji možda bilo i najbitnije. No, nakon što je ta radost opet donela u naša srca onaj mir i opuštenost sa kojima smo se i zaputili u ovu divnu prirodu, sada je došao i taj trenutak da dotaknemo pravu poentu u vezi pitanja koje bejah postavio. Rekoh da i taj katastrofični scenario dolazi u obzir kao „vrlo moguć“, ali da prava poenta srećnog i dugovečnog življenja svakako nije u tome da nezajažljivo udovoljavamo svojim niskim strastima i slabostima, kao ni u slepom robovanju mnogobrojnim objektima svojih nekontrolisanih žudnji – već u tome da moramo mudro, i iznad svega brižno, upravljati onim resursima koji nam stoje na raspolaganju. „Šta bi to značilo?“, pitala su deca. „Pa, to bi značilo da se morate sa najvećom ljubavlju, brigom i poštovanjem odnositi prema svim pojedinačnim delovima onog drveta koje vas hrani i na čijoj grani sedite. …A, celokupna ova divna i blagodatna planeta, sa svim svojim raspoloživim potencijalima, svom svojom živom i neživom prirodom, jeste upravo jedna takva grandiozna, neopisivo bujna i plodonosna, razgranata Biljka“ – rekoh, i dušu iskupih!

     Deca su me par trenutaka zamišljeno posmatrala, ali sam iz njihovog pogleda odmah shvatio da su duboko u sebi sada sasvim jasno razumela srž onog drevnog kosmičkog zakona „Uzroka i Posledice“ – tog neumitnog zakona univerzuma koji kaže da: „Sve što činiš – sebi činiš“, i da je jedini pravi gospodar svega onaj koji se i posveti služenju svega …služenju celovitosti Prirode – jer jedino služeći i poštujući SVE, služimo i poštujemo SEBE!

     U jednom momentu sam, poput šlaga na torti, možda i očekivao ono krajnje logično pitanje: „A šta bi se, na kraju krajeva, potom zbilo sa onom velikom ribom?“ – Ali mi je u isti mah postalo jasno da je do njihovih glavica odgovor već bio izronio, i to daleko pre nego što bi to pitanje uopšte postalo svrsishodno.

     Deca su odmah, i bez ikakve teškoće, duboko shvatila ono što belosvetski „mudraci“, obuzeti svojom besomučnom trkom za golim profitom, verovatno neće nikada. Shvatila su: da kravu moraš i hraniti, i to kvalitetno, a ne samo besomučno je musti, ako hoćeš mleka i to na duže staze; da automobil trebaš redovno održavati i ulagati u njega, a ne samo besomučno ga rabiti, ako hoćeš da te kvalitetno služi i to na duže staze; da celokupnu prirodu, pa i svoje sopstveno telo, treba brižno štititi i kvalitetno služiti ako hoćemo da i ona (ono) kvalitetno, i na duže staze, posluži nama; da, u suštini, čitav Svemir moramo mudro i inteligentno sagledati kao svoje najsuštinskije Sopstvo, i sa neizmernom brižnošću se odnositi prema svemu „spoljašnjem“ – ako hoćemo da nam on, taj celokupni „veliki spoljašnji svet“ (a koji je ništa drugo do istinski produkt naše sopstvene unutarnje percepcije), uzvraća podjednakom pažnjom i brižnošću, i na naše najveće zadovoljstvo i dobrobit! Jer, koliko god lepo i privlačno našim „gladnim“ očima to moglo izgledati, ali – hrpe šuškavih novčanica i gomile blještavih dijamanata ne mogu se ni piti, ni jesti, a ni udisati…

     Deca su shvatila poentu – možda upravo zato što razmišljaju srcem, a ne trulim i izopačenim intelektom; i možda upravo zato što im ona bolesna egokreirana ideja koja glasi: „Profit, po svaku cenu!“, nikada ne može stajati ispred čiste i nesebične ljubavi prema čoveku, prirodi, svim tim čudesnim životnim vrstama kojima sam Život ekspandira manifestujući svoju beskonačnu kreativnu moć, kao i ispred celokupne Kreacije uopšte. Jer, ona, deca, budući čista, nevina i neiskvarena, svojim suptilnim bićem instiktivno osećaju golu činjenicu da jedini istinski Profit koji čovek uopšte može dosegnuti, i koji je uopšte vredan ma kakvog istinskog truda, jeste isključivo na stazi – mudrog, inteligentnog i harmoničnog življenja u brižnoj korespodenciji sa celovitošću svega što postoji. I, možda zato, što iskreno osećaju suštinu onog univerzalnog Zakona, koji kaže da – ulaganje u sopstveni sklad i jedinstvo sa prirodom, razumevanje suptilnih zakonitosti po kojima ona, priroda, večno bitiše, i neprekidno oplemenjivanje svoje sopstvene svesti jeste, samim tim – ulaganje u svoju sopstvenu najveću i najneposredniju Dobrobit! Sve ostalo jeste put u konačnu egzistencijalnu propast svakoga od nas ponaosob kao i čovečanstva uopšte, a, svakako, ne put ka „profitu“ bilo koje vrste.

     No nažalost, mnogima od nas, koji odavno više nismo deca, to je očigledno toliko daleko od svesti i veoma, veoma teško za shvatiti…

     Možda nam je upravo zato, pre pune dve hiljade godina, On i poručio: „Zaista vam kažem, ako se ne obratite i ne budete kao deca, nećete ući u carstvo nebesko.“ (Mat; 18,3)  On je još tada nesumnjivo znao, i jasno razumeo, ono što mi tek treba da pojmimo… i u svojim životima konačno i primenimo. Jer, „Carstvo Nebesko“ nije mesto nego stanje – stanje naše sopstvene svesti – i, uz samo malo više sluha za tu „nebesku harmoniju“, vrlo lako bi moglo postati i naša ovozemaljska svakodnevica.

SVE ŠTO ČINIŠ – SEBI ČINIŠ!

Alakh Niranjan

-  -  -

-   Za kompletno rasvetljenje svih ovih ključnih principa naše i sveukupne egzistencije, kao i same suštine njihovog bitisanja, i delovanja, na lokalnom i globalnom nivou – mikro i makro planu – ljubazno Vas upućujemo da pročitate knjigu:

„Apsolutna Istina-otkrivenje tajne univerzuma“