AGRESIJA I DEPRESIJA
Svaki naš konflikt jeste neka karmička posledica a ne slučajnost („slučajnosti“ ne postoje!). Naši manifestovani sukobi su odraz nekog našeg nemanifestovanog (unutrašnjeg) sukoba, kojeg nismo istinski svesni; on radja spoljašnji konflikt, a zatim taj manifestovani konflikt, ukoliko smo slabi da se suočimo sa njim i da ga prevazidjemo, izaziva još intenzivniji unutrašnji konflikt. – Ovo možda, u prvi mah, zvuči komplikovano, ali taj „mehanizam“ je zaista, zaista jednostavan:- Sve potiče iz nas i nama samima se vraća; sami snosimo sve svoje posledice: svako svoju karmu odradjuje i niko ne snosi, niti je to ikako moguće, tudju!
Naša slabost (karmička posledica) ostala je neosvešćena, i ona, prirodnom težnjom da to bude, marljivo „radi“ na tome – stoga nalazi način da se manifestuje u spoljnom svetu, kako bi nam se jasno predočila. Ako je mi ni tada ne postanemo svesni – ne spoznamo je kao odraz našeg sopstvenog unutrašnjeg konflikta – nego se upustimo u borbu (sa „vetrenjačama“!), onda će samo zasluga naše pozitivne karme biti ako tu borbu izgubimo; jer samo onaj ko gubi ima tu milost, i neposrednu priliku, da nauči nešto što je za njega suštinski bitno. – Pobednici uglavnom ostaju zaslepljeni svojim EGO-om, a njihov unutrašnji konflikt (slabost) ostaje duboko potisnut i prikriven – čekajući prvu zgodnu priliku da sledeći put još silovitije, poput kakvog orkana, zemljotresa ili erupcije vulkana, uzdrma njihovu naizgled (ali samo naizgled!) veoma snažnu i stabilnu tvrdjavu EGA.
Unutrašnji konflikti su opšti uzrok – i AGRESIVNOSTI, i DEPRESIVNOSTI. – To su dve, medjusobno savršeno uslovljene, suprotnosti. Seme i plod su, suštinski, jedno isto; a ovo dvoje nisu ništa drugo!
Da bi stekao (samo)pouzdanje, i zadovoljstvo koje ono sobom nosi, čovek ima neprestanu potrebu za (samo)dokazivanjem. Usled svoje egocentričnosti, i snažne želje da bude priznat od strane drugih, on se oseća snažnim, zadovoljnim, ispunjenim itd., tek kada ima pouzdanu moć nad ostalima da to i ostvari; sasvim nebitno da li je to moć ljubavi ili moć straha. Jer kada imaš moć nad drugima onda oni, hteli-nehteli, moraju da te uvažavaju, i – cilj je postignut.
Ako me svi vole (ili ako bar imam takav osećaj) tada mi je lepo – tada sam ekstatičan, jer imam osećaj „Celovitosti“, jedinstva sa svime što postoji. To jeste odraz onog osećaja (stanja) za kojim vapi svaka duša, a koji se uistinu spoznaje u Apsolutu (Svesuštinskom Jednom)! Medjutim, usled silne želje, i suštinske potrebe, da budem Voljen – da realizujem iskustvo (stanje) JEDINSTVA – a nemogućnosti da, kroz EGO, to i ostvarim (jer, ne može se svima ugoditi), u meni se javlja osećaj lične nemoći i ništavnosti: ličnog „Poraza“. Taj osećaj slabosti izaziva unutarnje nezadovoljstvo i, stoga, nastojim ga otkloniti po svaku cenu: automatski odabiram „liniju manjeg otpora“ – i umesto da se otvoreno suočim sa tim svojim konfliktom, i razumevanjem njegove suštine prevazidjem ga, ja ulažem sve napore da tu slabost što bolje prikrijem ili da je „zaboravim“! …Baš to je, ustvari, istinska „linija većeg otpora“ (jer šta je lakše od spontanog, neopterećenog i ničim sputanog življenja ljubavi i istine, u miru sa sobom i celim svetom?!), ali je EGO u potpunosti kontradiktoran u odnosu na Istinu. – Tako, zbog sve veće težnje te (naše generalne) slabosti da bude osvešćena (jer „zategnuta struna“ teži da realizuje mir i nenapetost) ja ulažem sve veću energiju da bih je potisnuo i sakrio. Usled toga jasno uvidjam i sve veću i veću ličnu nemoć – jer što više se borim, više se i iscrpljujem i postajem sve slabiji – i, time, u meni se nakuplja sve veće nezadovoljstvo. A što je nezadovoljstvo veće, to više uobražavam slabosti i tamo gde ih nema… – pa zbog toga osećam i sve veću odbojnost prema samom sebi, i konačno …javlja mi se neodoljiva i neutaživa potreba za: oslobodjenjem od samoga sebe!!!
Na tom stepenu razbuktalog unutrašnjeg konflikta, pred nama se ispostavljaju (samo) tri moguća izbora:
1. „Pad“ u DEPRESIJU – „tiho“ uništavanje samog sebe bekstvom u (samo)izolaciju (prvenstveno psihičku), ili bekstvom u okrilje poroka (alkohol, droga…), ili, u krajnjem slučaju, za razliku od ovih „posrednih“ suicidnih delatnosti – čin neposrednog oduzimanja sopstvenog života: konkretni čin samoubistva.
2. „Skok“ u AGRESIVNOST – osveta „onima koji me nisu hteli voleti“ (bližnjima i svetu uopšte… – nesvesni da je to, ustvari, samorazarajuća borbaprotiv sopstvenih „vetrenjača“).
3. Staloženo, svesno, prijateljsko i otvoreno suočavanje sa samim sobom, sa svim svojim vrlinama, manama i nedostacima, i – početak puta jednog „mukotrpnog i neizvesnog“, ali potencijalno jedino isplativog i „profitabilnog“, traganja za Istinom!
- Treći izbor je za EGO najteži, i za njega je, u tom trenutku izbora, potrebno najviše snage i smelosti; ali upravo to (!) je onaj izbor koji ćemo kad-tad (Bogu hvala!) morati odabrati i, time, krenuti putem svesne Samo-realizacije. To je ona linija najvećeg mogućeg otpora – linija koja je u početku tanka i britka poput oštrice noža, ali koja se, vremenom i našim istrajnim sledjenjem Puta, čudesno preobražava u beskrajno polje ničim-uslovljenih mogućnosti i beskrajne lakoće postojanja! …Dok, ostala dva izbora i nisu pravi „izbori“ jer se, zapravo, svode na jedno isto: „liniju (naj)manjeg otpora“ – liniju potpore EGU, a istinskog samouništenja.
- Prvi izbor predstavlja pokušaj bekstva usled slabosti za suočavanje sa samim sobom; a od sebe se, jasno, ne može pobeći…
- I, konačno, drugi izbor je za EGO najlakši, jer borbom – agresivnošću prema okolini – uspevam stvoriti iluziju kako je, uvek, neko „drugi“ kriv za moje nezadovoljstvo i slabosti. …Uvek je lakše krivicu pripisati drugome, jer time mi sami ostajemo „čisti“ i (samo)zadovoljni u uverenju da smo bezgrešni, pouzdani i snažni. Medjutim; ta iluzija, kao i svaka iluzija, nije trajna, i pre ili kasnije sledi suočavanje sa istinom – koje će biti utoliko bolnije ukoliko smo se više zavijali u laž i zablude sopstvenih, EGO-kreiranih, iluzija!…
Svaka osoba, osim Prosvetljenih, nosi u sebi i klicu agresivnosti, i klicu depresivnosti. – Svaka čovekova slabost, bilo svesna bilo podsvesna, reprezentuje aktuelni EGO i, samim tim, razdvojenost od punoće istinske Ljubavi.
Agresivnost predstavlja direktnu posledicu nedostatka ljubavi, i težnju da se taj nedostatak kompenzira veštačkim putem – prisilom drugih da mi „pridaju važnost“. To je, zapravo, duševna perverzija nastala usled slabosti (straha) za suočavanje sa istinom! …Mada, u suštini, i svaka agresivnost, jednako kao i svaka depresivnost, predstavlja nastojanje da se izbegne Istina: agresivnost predstavlja pokušaj „bekstva“ putem borbe, dok depresivnost predstavlja pokušaj da se slabost „pobedi“ putem bekstva od nje. – U suštini, to je jedno isto: agresivnost je istovremeno i depresivnost, i obratno; oba fenomena su samo naspramni ekstremi u okviru amplitude JEDNOG ISTOG TALASA – njegov gornji i njegov donji „breg“. Borba je bekstvo i bekstvo je borba; sve je to besmislena trka u „hrčkovom kavezu“ – krugu zablude i iluzije! Konačno; svaka agresivnost, duboko u sebi, počiva na nekoj dubokoj depresiji, koja je, poput vulkana, našla načina da ovom specifičnom „erupcijom“ otkloni unutarnju tenziju; kao što i koreni svake depresivnosti jesu – u nemogućnosti ekspresije te iste tenzije. U suštini; Depresivnost je potisnuta, „zaključana“ agresivnost: duboka unutarnja agresija prema samome sebi!
Ako se agresivna energija uspe transformisati u kreativnu, tada ona predstavlja glavno „oružje“ na putu traganja za istinom, a ako čovek u sebi ne probudi taj kreativni impuls, onda ona postaje depresivna i vodi u još veće razdvajanje od istine i još veću (samo)izolaciju i patnju.
(A.I. – 164.str)
SVAKA AGRESIVNOST NEMINOVNO ZAVRŠAVA DEPRESIVNOŠĆU, I OBRATNO!
Izlaz iz tog „začaranog kruga“ jeste jedino u osvešćavanju svojih slabosti i prestanku bežanja od njih. Slabost je „slabost“ samo dotle dok je pokušavamo prikriti; čim se otvoreno suočimo sa njom, i postanemo je istinski svesni, ona prestaje biti slabost i biva transformisana u snagu! – I, što nam je neka slabost veća, to u identičnoj meri postajemo jači onoga trenutka kada tu slabost prevazidjemo. Zapravo, mi ne „postajemo“ jači (jer je nemoguće „postati“ ono što, već, nisi – kao što je i nemoguće „prestati biti“ ono što, već i oduvek, jesi!), već samo „prolazimo kroz iluziju“ i spoznajemo ono što već, i oduvek, jesmo! …To, ujedno, znači da „slabosti“ istinski ne postoje, već da ih mi takvima sebi predstavljamo – i uz to im podležemo – i to samo zato što ne „posedujemo“ svesnost (spo-znanje) svoje Autentične Snage.
Celokupni fenomen Reinkarnacije zapravo ima tu, jednu jedinu (!), ulogu: da nam, posredstvom Karme, omogući sučeljavanje sa svim našim slabostima, saglasno tome omogući njihovo osvešćavanje i prevazilaženje, i time nam omogući spoznaju svoje istinske, izvorne snage i ispunjenja u Apsolutu! – Da bi se napredovalo na tom putu, neophodno je, u globalu, prevazilaziti „želje“ (žudnje), pa samim tim i želju za dokazivanjem i dopadanjem, jer se time samo odaljujemo od samog sebe i zavijamo u, kojekakve, iluzije. Okretanjem samom sebi i spoznajom „Istinskog JA“, mi najzad postižemo da (se) „dopadnemo“ samome sebi – a samim tim i UNIVERZUMU u celini.
Jedini put je Put Samospoznaje, a to je Put Prevazilaženja EGA!
Niko nema opravdanje za svoje slabosti i svoje izbegavanje istine, svoju agresivnost ili depresivnost, svoju bespomoćnost, neodlučnost i učmalost… – jer nikada nije kasno okrenuti se Istini: svaki trenutak je baš onaj pravi, ali će nam put biti lakši ukoliko pre njime podjemo! …Mnogi su skloni da kažu: „Ja sam već duboko „zaglibio“ u grehe i za mene je kasno da se promenim…“, a mnogi čak ni ne žele da se menjaju, jer im je u lažima trenutno veoma lepo; no svi oni time samo nastavljaju da robuju svojim slabostima i, kopajući bezdan svoje propasti, tonu sve dublje u greh.
Poznato je da ljudi greše („Ljudski je – grešiti“), medjutim baš te greške i jesu putokaz za ispravan put – put na kome ih više ne bismo pravili i ponavljali. – To samo znači da zaista NE POSTOJI taj „grešnik“ kome je i „Bog okrenuo ledja“ („Božanski je – praštati“). Sve što je potrebno, ali i neophodno, jeste prevazilaziti EGO, a to se ostvaruje Ljubavlju i nepristrasnom (otvorenom i objektivnom) Svesnošću, kojom: uočavamo greške, prestajemo da ih prikrivamo i potiskujemo, priznajemo ih, i – ne činimo ih više („Idi, i ne greši više!“, Jov.10;11). To u početku nije nimalo lako i bezbolno, jer „inercija“ predjašnjeg načina življenja traži svoj danak, ali vremenom, i našom istrajnošću, počeće da se dešava spontano, glatko i bez napora – „samo od sebe“!
Velika vrlina nekoga jeste da otvoreno i iskreno prizna svoju grešku, kao i da sa zahvalnošću primi kritiku. To je siguran znak prilično prevazidjenog EGA, i idealno sredstvo za njegovo daljnje prevazilaženje.
Otvorenom i neprianjajućom svesnošću ostvarujemo to da uvek budemo „širom otvorenih očiju“, spremni za svaki pokušaj EGA da upravlja našim mislima, osećanjima i postupcima. Na taj način smo, u potpunom duševnom miru, uspostavili harmoniju izmedju misli, osećanja, reči i dela – i time čvrsto i stabilno koračamo ka Apsolutu, jer počinjemo spontano i snažno „vibrirati“ frekvencijom Istinske Ljubavi, odnosno: frekvencijom APSOLUTNE ISTINE.
Da li ćemo da razvijemo (realizujemo) kod sebe takvu ljubav, svesnost, neprijemčivost, iskrenost, i sl. – zavisi od svakog od nas ponaosob. Svako će, pre ili kasnije, kroz sve to morati da prodje na putu svoje Realizacije, a ako ne smogne snage i odlučnosti za to u ovom životu, moraće se opet roditi… – i radjati se iznova, i iznova, sve dotle dok u potpunosti ne prevazidje EGO! To i jeste svrha Reinkarnacije, a zbog toga se i kaže u „Novom Zavetu“ da je Bog – Bog Ljubavi i Oprosta, jer za svakog grešnika UVEK ima šanse da se pokaje (uvidi i prizna svoje greške) i da podje putem štovanja Boga: putem Istinske Ljubavi.
Neki od nas su, manje ili više intenzivno, „već“ (uvek je kasno, ali opet – nikad nije kasno) krenuli ovim putem a neki još nisu, ali niko nema pravo da drugima prebacuje krivicu za svoj (njegov sopstveni) lični izbor i sve posledice koje on sobom povlači. Ovo stoga jer – Svako je isključivo, i u potpunosti, odgovoran za samoga sebe!
Svako od nas ima apsolutno slobodnu volju, taj nisačim-uporedivi Božanski dar, na osnovu koje je sam zaslužio, i zaslužuje, apsolutno sve što mu se dogadja. Ništa se ne dešava „slučajno“, jer je sve samo posledica lično mojih uzroka (izbora!) koje moram prevazići… – a prevazilazeći posledicu prevazilazim iuzrok! Zato je i potrebno sa ljubavlju i zahvalnošću, u duševnom miru, primati sve što nam se dešava. …No, iako mnogi, robujući EGU, neće ovo da razumeju i prihvate na pravi način, to je njihova sopstvena slobodna volja i njihov izbor – od čije odgovornosti ne mogu, i neće, nikada pobeći.
Neko će reći da nemamo uvek mogućnost izbora, jer ako nas neko, recimo, liši slobode i zatvori u tamnicu tada nemamo na raspolaganju baš neki naročit izbor… Medjutim, takav zaključak dolazi samo zbog neznanja i nerazumevanja istine, jer – ne samo da nemamo „neki naročit izbor“, nego UVEK imamo upravo onaj, jedan jedini, istinski i beskompromisno nesalomiv izbor: BITI SLOBODAN; odnosnoBitisati u večnoj slobodi i neuslovljenosti Sadašnjeg Trenutka. – Telo mi možeš okovati u lance i baciti u tamnicu, ali JA sam istinski Slobodan i Nedodirljiv!!!
Utvrdjujući se u toj svesnosti izdižemo se iznad vremena i prostora (te ih zaista transcendiramo!), jer istinska svesnost briše sve okove i podaruje nam slobodu Spoznaje i – spoznaju Slobode.
Hindusi imaju divan primer za JASTVO, koje porede sa Lotosom – čiji cvet se rascvetava na suncu dostojanstveno uzvišen i nevino čist iako mu koren ponire, kroz vodu jezera, duboko dole u blato!…
(A.I. – 168.str)
Categories:
apsolutnaistina.com
0 comments:
Post a Comment