UMETNOST ŽIVLJENJA
Čovekova potreba za umetnošću je ništa drugo do posledica razdvojenosti njegovog bića i predstavlja zov „Istinskog JA“, koje ga nastoji vratiti u stanje apsolutne Ljubavi.
Naše istinsko biće konstantno, i neumoljivo, teži ispoljavanju svoje istine, slobode, ljubavi… jednom rečju – svog savršenstva. Živeći u ovom svetu – ovakvom kakvim ga mi, kroz EGO, doživljavamo – sa svih strana okruženi smo lažima, licemerjem, predrasudama, šablonima… i u svemu tome nalazimo uzroke svoje ograničenosti, sputanosti, slabosti, svojih unutrašnjih konflikata i, uopšte, nazadovoljstva samim sobom. To nezadovoljstvo samo po sebi nosi klicu agresivnosti koja, ako se ne transformiše, postaje destruktivna sila. Umetnik je taj koji transformiše tu agresivnu (odnosno depresivnu…) energiju u kreativnu, i kanališe je u željenom pravcu. Naime, sama umetnost, u opštem smislu, predstavlja ispoljavanje kreativnog duhovnog potencijala, koji je, sam po sebi, neograničen i neiscrpan.
Ljubav je jedina, i univerzalna, kreativna sila u čitavom Univerzumu; stoga Umetnost jeste Ljubav. – A pošto ljubav jeste sloboda, to znači da umetnost ne postoji bez slobode; tačnije: Umetnost jeste Sloboda – Sloboda-u-delovanju! …No, ovde nije u pitanju „sloboda“ razuzdanosti, nego sloboda od EGA – od „ja“, koje unosi „odnos“. Gde je odnos tu je uslovljenost, gde je uslovljenost tu je zavisnost, a gde je zavisnost tu nema slobode pa samim tim ni umetnosti!
Tek kada je u našim aktivnostima prisutno kreativno delanje, tek tada smo ispunjeni i osećamo istinsko zadovoljstvo. To su trenuci kada nismo „razdvojeni“, nego smo u „Istinskom JA“. Tada nema „JA“ koje je razdvojeno od delatnosti – koje je „u odnosu“ na delatnost i ocenjuje sa strane – nego smo tada mi, rad i objekat: JEDNO. Tada egzistiramo u potpunoj, apsolutnoj, svesnosti toga što činimo; a ta svesnost, budući nerazdvojena od ičega, nije čak ni „svesna“ toga da je svesna. Zbog toga se tada nalazimo duhom izvan prostora i vremena i delujemo neopterećeni ovom EGO-stvarnošću. …Sve što činimo u tom stanju dešava se sasvim spontano – „samo od sebe“ – i tada svaki naš čin predstavlja, u pravom smislu reči, Umetnost. Takav čin predstavlja izraz naše istinske – Božanske – prirode, koja je slobodna od okova, diktature i cenzure EGA; takav čin je čin – APSOLUTNE PSIHOLOŠKE SLOBODE.
Što je čovek psihološki slobodniji, to je on više u mogućnosti da bude kreativniji i, samim tim, ispunjeniji i srećniji. Pošto je EGO taj koji sputava, jer laž zaogrće istinu (a jedino u istini jeste pravo i potpuno zadovoljstvo), to znači da ćemo prevazilazeći EGO bivati sve slobodniji i, prema tome, istinski ispunjeniji i srećniji. Ta sreća, odnosno zadovoljstvo i ispunjenje, proističe iz uspostavljenog duševnog mira, koji ostaje po eliminaciji EGA, jer je on uzrok, i nosioc, nemira, napetosti, razdvojenosti i, samim tim, nezadovoljstva. Kada vršimo bilo koji čin a da pri tom nema EGA (JA koje prianja i ocenjuje), nego kada smo mi samo „Svedoci“ te naše (ne)delatnosti, tada je bilo koje (ne)delanje potpuno kreativan čin – bilo da igramo uz muziku, bilo da slikamo, pišemo poeziju …ali i bilo da sečemo drva, kuvamo, jedemo, šetamo ulicom, vodimo ljubav ili, prosto, sedimo sami u tišini. – Šta god da činimo, tada to ne činimo mi nego se to „kroz nas“ manifestuje Božansko, a mi smo samo „instrument“! …Jedan autor je divno primetio: „Umetnik mora biti pasivni instrument koji izražava nadahnuće. Nadahnuće je kao nebeska muzika. Umetnik mora da sluša tu nebesku a ne ljudsku muziku.“ – Prema tome; kreativnost je isključivo Božanska „komponenta“, i ispoljava se onda, i samo onda, kada dejstvujemo u potpunom saglasju sa našom istinskom, Božanskom prirodom: NE-EGO-om!
Ona (kreativnost) jeste moć autentičnog izražavanja istinske suštine bića, i zato ona nije samo čin „stvaranja nečega“ (jer to stvaranje uopšte ne mora da bude kreativan čin!), nego jeste izraz egzistencije slobode od šablona i uslovljenosti, kao i izraz ispoljavanja savršenstva „Istinskog JA“. …Koliko neka osoba uspeva u tom izrazu, toliko će biti i – kreativna.
Da bi umetnost bila to što jeste, neophodno je da umetnik nestane – da se „stopi“ sa samom umetnošću: da postanu JEDNO. To se dešava kada delatelj(EGO) u potpunosti utihne – kada se uspostavi potpuni unutrašnji mir i, time, sav prostor za delovanje prepusti Božanskom. Tada delujemo u saglasnosti sa Bogom – sa „Njegovom Voljom“ – odnosno, pošto je Bog Ljubav, time delujemo u potpunoj harmoniji sa Univerzalnom kreativnom silom postojanja. …Kada je realizovano stanje takvog mira i slobode, tada možemo činiti bilo šta i sve će biti ispravno i u redu, u skladu sa Bogom: sve će biti Umetnost. – Spolja možemo biti i hiper-aktivni ali smo, istovremeno, iznutra potpuno „tihi“, tačnije – nema nas: telo je i dalje zauzeto delanjem, ali to više ne dela EGO… – telo je sada instrument u Božanskim rukama! Za razliku od toga, može neko, žmureći, nepomično da sedi u tišini ali da mu je u glavi ipak prisutna zaglušujuća buka misli; on je naizgled tih i smiren, ali taj „mir“ je laž – to je samo fasada: u „izlogu“ je red i harmonija ali je to samo maska i kamuflaža, jer je u „radnji“ haos. Dakle; njegovo telo je mirno, ali ON je nemiran. – A pošto takav nemir isključuje svaku umetnost, jasno je da: Što je manje EGA to je više Umetnosti; odnosno, u krajnjem slučaju to bi značilo:Kad EGO jeste – Umetnost nije!
Da bi se bio umetnik, čak savršeni umetnik, uopšte se ne mora delati. …Samo Budino nepomično sedenje ispod Bodi-drveta, pošto se „desilo“ Prosvetljenje, predstavlja izraz, upravo, APSOLUTNE UMETNOSTI. On je u svom „ne-delanju“ toliko veličanstven, toliko inspirativan, zanosan i sugestivan, da se ne može zamisliti kreativniji čin jedne umetnosti!… U trenutku kada je tu umetnost – najvišu moguću umetnost postojanja – doveo do savršenstva, tada više nije bilo Gotama Sidarte: ispod Bodi-drveta jeste bitisalo jedno telo, u položaju za meditaciju, ali on, Gotama Sidarta, više nije postojao. Njegov EGO je bio prevazidjen, realizovana je istinska, autentična priroda, i sada je telo nastanjivao Božanski Duh… – bio je to Buda (Buddha – Probudjeni, Prosvetljeni).
(A.I. – 171.str)
Istinska svesnost posmatra stvari onakvim kakve one zaista jesu, i u tom sagledavanju jeste suštinska lepota. To je lepota savršenstva, kojom život sam po sebi odiše. Ta lepota je suština svake pojedinosti – ali pojedinosti koja nije lišena pripadnosti, i okrilja, sveobuhvatne celine postojanja.
Život je savršenstvo, i kao takav zahteva da ga živimo onako kako mu i priliči – to je življenje Celovitosti, odnosno življenje stvarnosti svakoga trenutka. Da bi se ostvarila takva egzistencija, potrebno je biti istinski umetnik – bolje rećiumetnost, jer tada umetnik „nestaje“ u umetnosti (kao santa leda u okeanu tople vode!) i oni bivaju Jedno. U takvom jedinstvu nestaje bilo kakav otpor prema životu, jer Život jeste Umetnost. Tada sve ono što nam život donosi primamo bez ikakvog otpora i, u savršenom miru, savršeno odgovaramo na poziv Suštine i toplu struju ljubavi koja „Santu“ našeg bića nosi ka njoj. Spoznaja te „lakoće postojanja“, i bitisanje u toj svesnosti, jeste ono što nazivamo: „Umetnost Življenja“.
Pod Umetnošću, ljudi uglavnom podrazumevaju odredjene oblasti ljudskog delovanja u kojima kreativnost duhovne komponente najuočljivije, odnosno najautentičnije, dolazi do izražaja. To su oblasti muzičkog, likovnog, literarnog (književnog), filmskog, itd. stvaralaštva. Kreacije nastale u okviru tih oblasti imaju prvenstveno duhovnu vrednost, dok je njihova tzv. „upotrebna“ („opipljiva“) vrednost zanemarljiva ili je uopšte ni nema.
Ako posmatramo neku prekrasnu sliku na zidu galerije, ona na naš duh može delovati veoma pobudjujuće i uticati na suptilne promene stanja naše svesti – uslovljavajući odgovarajuću reakciju celog našeg bića, a ne samo našeg racionalnog uma. To umetničko delo ima moć da u nama probudi čitav jedan novi svet, koga inače nismo svesni a koji, zapravo, predstavlja duboku unutarnju istinu o nama samima…
Tako, svet umetnosti nas okreće i usmerava ka našoj duhovnosti – ka našoj sopstvenoj prirodi i istinitosti; dok nas, za razliku od toga, svet materijalne „upotrebnosti“ okreće od bit-nosti sopstvene suštine i upućuje u glib močvare EGA: „paukovu mrežu“ uslovljenosti, zavisnosti i sputanosti – mrežu patnje i bola. – I upravo tu se krije istina o materiji kao degradiranom stanju energije i njenom degradirajućem faktoru: istina o obmanjujućem prioritetu kvantiteta u odnosu na kvalitet, pa samim tim i obmanjujućem dejstvu na onoga ko se vezuje i povodi za iluzornom vrednošću „opipljivog“.
Za razliku od one slike, kao umetničkog dela; ako sedimo za bogatom trpezom sa umetnički izradjenim escajgom, sasvim je izvesno da se nećemo odviše upuštati u, recimo, razmatranje umetničke vrednosti neke viljuške, nego ćemo radije gledati šta bismo na nju mogli nabosti!… – Dakle, ako umetničko delo ima i svoju upotrebnu vrednost, onda EGO, srazmerno, zanemaruje ono istinski bitno i duh podredjuje materiji. Medjutim, ukoliko se ta ista viljuška nalazi kao eksponat u nekom muzeju, tada ona za nas nema nikakvu upotrebnu vrednost i tek tada je možemo u potpunosti doživeti kao izraz kreativnosti umetničkog duha. …No, šta se, onda, tu ustvari dešava? Viljuška je jedna ista; pa gde je onda ta „granica“ gde umetnost počinje odnosno prestaje, odnosno gde je uporište i suština same umetnosti kao takve?! – Naravno da je sve unutar nas; u našoj sopstvenoj svesnosti onoga što jeste. Tu je cela istina!
Na svom predavanju u Londonu (od 27.10.1896., zabeleženom u čuvenoj knjizi „Gjana Joga“), Svami Vivekananda je na svoj divni i prepoznatljivi način rekao:
- „Ko više uživa u slici, prodavac ili posmatrač? Prodavac je zauzet svojim računima, proračunima, dobitkom, profitom od slike. Njegov um je prepun toga. Kada gleda u sliku on vidi samo njenu cenu. Njega zanima samo kako se kreću cene. U slici može da uživa samo onaj koji u svom umu nema ideju o njenom kupovanju ili prodavanju. On gleda sliku i uživa u njoj.
Slično tome, ovaj ceo univerzum je jedna slika, i kada sve želje nestanu ljudi će moći da uživaju u njemu. Tada će kupovini i prodaji i suludim idejama posedovanja doći kraj. Kada nestane onaj koji pozajmljuje novac, kada nestane prodavac, kada nestane kupac, ovaj svet će biti jedna predivna slika. …Nikada nisam naišao na lepšu koncepciju Boga od ove: “On je veliki Poeta, Drevni Poeta, ceo univerzum je Njegova pesma, puna stihova, rime i ritma, napisana u beskrajnom blaženstvu!““
Ostaje mi, samo, da se, bezglasno zatečen, svom svojom dušom rastopljen u poštovanju Njegove Slave, blaženo tih i utrnut, složim, i „stopim“, sa nektarom ove medonosne istine!…
Opšte gledano; umetnost ne čine neke manje ili više izolovane „oblasti“ života i življenja, već umetnost jeste sam život – a život je verodostojan jedino u svojoj celovitosti, tj. kada ga doživljavamo bez EGO-uplitanja, i iskrivljavanja „onoga što jeste“ ličnim predstavama. To isto važi i za umetnost: ako neki slikar slika zato da bi postao slavan ili bogat, onda je njegova delatnost u potpunosti lišena umetnosti; ona može naizgled delovati kao umetnost, ali je u suštini laž.
Kada je delanje uslovljeno bilo čim osim samim sobom tada je umetnost isključena, jer je Sloboda granični uslov za umetnost. Pa, pošto Umetnost jeste Sloboda – „Sloboda-u-delovanju-i-izražaju“ („Sloboda-u-Zamahu“) – to znači da ona može biti uslovljena jedino sama sobom, jer kada je uslovljena samom sobom tada nije uslovljena ničim (drugim)! …Kada je prisutno delanje radi delanja – tada, i tek tada, je to umetnost: „Umetnost radi Umetnosti“!
Ali (uvek to „ali“!); čak i takvo delanje nije potpuna (savršena) umetnost ukoliko nije prisutno svugde i uvek, odnosno ovde i sada (ma gde mi bili i ma šta mi činili), jer: sve što nije savršeno jeste laž.
Ako umetnost podrazumeva samo odredjenu, ili odredjene – pa makar i većinski zastupljenu – oblast življenja, onda to nije istinska umetnost. Zbog čega? – Zbog toga što tada to područje našeg delanja predstavlja specifičnu posebnost u odnosu na ostatak života odnosno življenja. U tom slučaju „umetnost“ predstavlja naš „mali raj“ – kutak u koji bežimo tražeći utočište od ostatka života (njegove „tamne“ strane). Medjutim, pošto za nas život jeste ono što mi mislimo da on jeste, to znači (što nam je već odavno jasno!) da je naše vidjenje, i doživljavanje, života projekcija samog našeg bića. Stoga, bežeći od „nepodnošljivosti životne zbilje“ mi zapravo bežimo od onog dela sebe koji nam je nerazumljiv, kojeg se plašimo i sa kojim smo u konfliktu – a koji se tim strahom još više hrani! …Mi se, zapravo, i ne plašimo ničega objektivnog, pa ni života, već se plašimo isključivo svoje „tamne strane uma“. – I upravo zato je svako bekstvo iluzija.
Kada je umetnost „Utočište“ („Pribežište“) onda ona uslovljava (ograničava) našu slobodu, i samim tim sreću, jer predstavlja svojevrstan „karantin“ u odnosu na celovitost i sveobuhvatnost života. Pošto je, u tom slučaju, sloboda sputana i skučena, to znači da slobode ni nema, pa samim tim isključeno je i istinsko postojanje umetnosti! …To nikako ne znači da, recimo, lepa i nadahnuta slika, muzika, poezija i sl. ne podrazumevaju umetnost (naprotiv!), ali neophodno je živeti umetnost čak i onda kad ne slikamo, ne sviramo, ne pišemo. Potrebno je prevazići bavljenje umetnošću; neophodno je postati, i biti, umetnost! – Tek tada je umetnost autentična, jer postaje ono što zaista jeste: ŽIVOT.
Stoga: Savršena, i jedina istinska, umetnost jeste UmetnostŽivljenja!
Ona, umetnost življenja, podrazumeva življenje u potpunom unutarnjem miru – miru sa svime i sa samim sobom. To je življenje bez EGA, odnosno to je i jedino moguće življenje, jer drugačije nije ni moguće; a tada smo ovde i sada – lišeni želja i strahova, koji jesu temelj iluzije (EGA) i uzrok patnje našeg istinoljubivog bića.
I, konačno; pošto je umetnost življenja istinska jedino kada je potpuna (kada je svugde i uvek), to znači da samo Prosvetljena bića jesu istinski umetnici – Umetnici Življenja! …Dok se to ne realizuje, i da bi se to realizovalo, neophodno je tokom života se povoditi isključivo stazom istine, znanja i ljubavi, jer su to jedini kvaliteti koji nas vode slobodi od EGA – njegovom prosvetljavanju i spoznaji apsolutnog mira i blaženstva… spoznaji svoga istinskog sopstva: Boga!
(A.I. – 188.str)
Categories:
apsolutnaistina.com
0 comments:
Post a Comment