Plagijatori

Postoji jedna stara indijska priča koja govori o tome da je jednog dana, u sumrak, neki čovek, žureći kroz čestar kući u obližnje selo, u jednom trenutku zastao kao ukopan, gotovo se skamenivši: na samo par koraka ispred njega, iz senke obližnjeg žbuna, zlokobno je vrebao objekat njegovih najstrašnijih noćnih mora – velika, ogromna, crna zmija sklupčana i spremna za napad! …Od krajnje neočekivanog, stravičnog prizora, užas je naglo preplavio svaki atom njegovog bića i – srce nije izdržalo. Sutradan u zoru, nekoliko seljana, njegovih poznanika, na tom mestu pronašlo je njegovo beživotno telo. Bili su u velikom čudu, jer na telu njihovog prijatelja – do juče mladog i zdravog muškarca u punoj snazi – nije bilo ni traga od nekakve ozlede izazvane napadom kakve zveri, ili kakvog lutajućeg pljačkaša. No, šta je tu je, podigli su beživotno telo i poneli ga u pravcu sela, da ga predaju njegovoj rodbini. …Samo jednom čoveku sa začelja grupe je, u odlasku, pogled sasvim nehajno preleteo preko – komada debelog konopa, ko zna kada odbačenog pod okrilje obližnjeg žbuna.

     Samo po sebi, sada se postavlja jedno bitno pitanje: Da li je, uistinu, smrt gore-pomenutog izazvao konop ili zmija? Odnosno, da li  se čovek smrtno uplašio konopa ili zmije?

     Bez mnogo polemisanja, sigurno je da ćemo se svi složiti u jednom: konop je bio ono što je on zapravo ugledao, ali zmija je bila ono što je video i od čega se smrtno prepao. Pri pogledu na taj konop, iz dubina njegove podsvesti izronila je stravična predstava gmizavca, koja je momentalno blokirala sva njegova čula i strahom paralisala celo njegovo biće. …E, sad; koga još može usmrtiti pogled na obično parče kanapa? Ali, pogled na veliku zmiju, odnosno panični strah od nje, nesumnjivo može.

     Dakle; pomenuti siroti čovek nije stradao od konopa, već od – ZMIJE!

     Onoga trenutka kada, nebitno kako i zašto, izgubimo punu svesnost istine, stvarnosti, odnosno kada svoje energije i svoje poverenje stavimo iluziji na raspolaganje, tada ona u odnosu na nas preuzima ulogu stvarnosti. To je Zakon! Tog istog trenutka mi joj, na uštrb nas samih, dajemo živototvornu energiju njenog sopstvenog opstojavanja – i to: u onoj meri u kojoj joj tu energiju „imputiramo“, u toj istoj meri mi sami ostajemo „amputirani“, odnosno u toj meri ona ima realan uticaj na nas. Samo tada, i samo tako! Ukoliko se to ne desi, odnosno ukoliko tok svoga života živimo pribrano i sa svim svojim energijama na okupu, iluzija prirodno ostaje iluzija a mi bitišemo u istini i pod blagoslovom Stvarnosti. Kao što rekosmo, to je Zakon. No; na našu veliku žalost i nesreću, upravo to i takvo robovanje iluziji jeste suštastvena činjenica naše ovozemaljske egzistencije.

     Želimo li spoznati istinu – apsolutnu istinu – moramo se prethodno otrgnuti iz okrilja iluzije, a to nije moguće sve dok suštinski ne shvatimo činjenicu sveprisutnosti onoga što Jeste, odnosno, kako na To i sveti spisi upućuju: „Jednog bez Drugoga“.

     U suštini svega postojećeg, na onom najsuptilnijem – temeljnom – nivou, egzistira jedna tajnovita, jedna jedinstvena, večna i sveprožimajuća energija. Ta „sila“, energija, jeste Prauzrok svega manifestovanog i nemanifestovanog, vidljivog i nevidljivog, i ona jeste potpora svega što postoji ili što je ikada postojalo. Ta energija je savršeno, neopisivo i neizrecivo, inteligentna i kreativna: ona jeste sama Inteligencija, sama Kreativnost – beskrajni Okean inteligencije i kreativnosti – i ona jeste sama Svesnost, Kosmička Svesnost, odnosno Božanska Svest! …Bez obzira da li mi stvari, tj. stvarnost, sagledavamo na ovaj način ili ne, one oduvek (uvek, oduvek i zauvek) funkcionišu na tom temelju.

     Verujemo li mi u Boga, ili bar dozvoljavamo li ikakvu mogućnost Njegove egzistencije, to onda neizostavno povlači i podrazumevanje Njegove apsolutnosti, odnosno prostorno-vremenske sveprisutnosti. Shodno tome; ako je Bog sve, a jeste – onda, jednostavno, ne postoji ništa što nije On: svako biće, svaka stvar, svaki događaj – ceo Univerzum – jeste On. On je Suveren Univerzuma, što znači: Suveren samoga Sebe – beskonačnog i večitog Sebe!

     On je najviša, i jedina istinita, Stvarnost. No, sva naša nevolja jeste što ta činjenica biva spoznatljiva tek, jedino i isključivo, realizacijom tog istog frekventnog nivoa – usklađivanjem frekvencije svog sopstvenog bitisanja sa vibratornim nivoom tih suptilnih kvaliteta apsolutne realnosti. To je, prosto, tako, ili nije nikako – kompromis tu ne postoji i, jednostavno, ne može ga biti.

     U skladu sa tim, kad god nam se čini da se nešto dešava nezavisno od Njega, mimo Njegove volje, to znači da smo tada zapravo pod uticajem iluzije, odnosno nerazumevanja istine – onoga što Jeste. Dok, kada imamo svesnost sagledavanja Božje sveprisutnosti (činjeničnosti da u svemu i kroz sve deluje upravo ona suptilna, savršeno kreativna i inteligentna Energija), tada zapravo bitišemo u potpunom skladu i harmoniji sa tzv. „Duhom Istine“ – sagledavajući samu Stvarnost. Taj „Duh Istine“ jeste ustvari ono što hrišćani nazivaju „Hristova svesnost“ – čista božanska Svesnost – i zato predanost tom Duhu, odnosno sagledavanju Božje slave svakoga trenutka i u svemu, jeste prava i istinska predanost Hristu – koji je Put, Istina i Život. …Tada nas i konačno prestaje opterećivati večita iluzija postojanja, nekakvog, tzv. „Đavola“ iliti  „Sotone“ – Lažova i Smrtonosca (kako ga u religiji nazivaju) – jer počinjemo uvek i svuda sagledavati samo i samo Istinu i Život: sveprisutnu slavu (energiju), veličinu i ljubav „Onoga što Jeste“.

     Božja Milost (suštinski kvalitet one suptilne, sveprožimajuće Energije koja je suština i našeg sopstvenog bića, kao uostalom i svega što uopšte postoji) jeste samo Njegovo Biće, i zato je ona prisutna uvek i svugde. Sam život jeste Milost, bez obzira da li ga mi doživljavamo kao patnju ili kao uživanje (u suštini oni i jesu jedno i isto: bez gorkog iskustva prethodne patnje, kako bismo uopšte mogli prepoznati, i dosegnuti, slast naknadnog užitka; i obratno…?!). Život jeste Blagoslov – vrhovni čin ljubavi Tvorca prema sopstvenom stvaranju. Zato, trebamo večito gajiti zahvalnost i samo zahvalnost, svesni da ma šta da nam se dogodi u životu svakako ima neku duboku svrhu i nije ništa drugo do skriveni odraz Njegove ljubavi – ljubavi „oca“ prema svom voljenom „detetu“: oca, koji nekada mora biti i „grub“ (iz dečjeg ugla poimanja) ali to isključivo u najboljem interesu po samo dete. Drugačije, prosto, ne može biti.

     Upravo u vezi ovoga, ima jedna divna priča koja ide ovako:

-   Stari sufi mistik je bio veoma siromašan, odbačen, umoran od putovanja. Stigao je u jedno selo noću i nisu ga prihvatili. Selo je pripadalo ortodoksnom narodu, a kada su ortodoksni muhamedanci tu, tada je veoma teško da ih nagovoriš. Oni nisu ni hteli da mu pruže utočište .

     Noć je bila hladna, a on je bio gladan, umoran i oskudno obučen. Sedeo je ispred sela pod drvetom. I njegovi učenici su sedeli tu sa velikom tugom, depresivni, čak i ljuti.

     Tada se on počeo moliti i govoriti Bogu: „Ti si divan, Ti mi daješ uvek što ja trebam.“ …To je bilo previše. – Jedan učenik reče: Čekaj, učitelju, ti ideš malo predaleko, pogotovo noćas. Te reči su lažne: mi smo bez zaklona, gladni i umorni. Zašto ti daješ zahvalnost Bogu? Zašto u ovoj, i ovakvoj, situaciji govoriš: „Ti mi uvek daješ sve što trebam“?!

     Mistik tada reče: „Da, ja ću ponoviti to opet. Bog mi daje sve što trebam. Noćas ja trebam bedu, noćas treba da budem odbačen, da budem gladan, da budem u opasnosti. Inače, zašto bi mi On to dao? To mora da je potreba. To mora da je potrebno  i zato treba da sam zahvalan. On tako divno gleda na moje potrebe. Divan je!“

     Dakle; blago onima koji to mogu razumeti: iza svake nevolje – jednako baš kao i iza svakog ugođaja i prijatnosti – stoji večita, bezuzročna, bezuslovna i beskonačna Tvorčeva Ljubav!

     Pa, gde tu, onda, uopšte ima mesta za nekakvog „Sotonu“? – Samo u našem nesavršenom poverenju u Božju sveprisutnost, i našoj nepotpunoj predanosti Njemu – Apsolutnoj Stvarnosti i Istini. …Da ne bi bilo neke zabune; ovde uopšte nije reč o nekoj „religioznosti“ ili „pobožnosti“, već samo o mogućnosti, ili nemogućnosti, sagledavanja Istine odnosno – onoga što Jeste.

     Dokle god verujemo u Iluziju, ona će za nas biti potpuno stvarna, realna, što znači da će tako i delovati na nas – poput priče o zmiji i konopu. Zato nam i patnja (suočavanje sa životnim problemima) deluje kao nekakva „kazna“ samo dok iza nje ne sagledamo Božansku promisao. Čim se tako „osvestimo“, bivamo odjednom, trenutno, uzdignuti iznad Iluzije (kao kad se konačno probudimo posle dugog i mučnog sna), nadilazimo celokupno njeno „Zlo“, i u potpunosti je doživljavamo kao izraz same Božje ljubavi i milosti – i više nam ništa ne pada teško i mučno, već tada svoj „krst“ primamo sa lakoćom i radošću. U tome je sva „tajna“ Hristovog naučavanja. Pa, na šta, uopšte, upućivaše Isus govoreći: „Uzmite jaram moj na sebe, i naučite se od mene; jer sam ja krotak i smeran u srcu i naći ćete smiraj dušama svojim. Jer je jaram moj blag i breme je moje lako.“?! (Matej; 11-29,30)

     Tada, i tako, prestaju i sve one večite borbe sa silama „Zla“ (našim sopstvenim „demonima“), jer nas konačno prestaju pohoditi njegove iluzorne tvorevine (naše sopstvene predstave), i postižemo konačnu pobedu nad Iluzijom, „Sotonom“ (ako se uopšte i može govoriti o nekakvom „postignuću“ i „pobedi“, jer mi tada samo spoznajemo ono što oduvek Jeste – razotkrivajući ono što nikada Nije). …Uzgred, budimo krajnje pošteni i otvoreni, pre svega pred samim sobom: Zar nije tzv. „Sotona“, ustvari, samo idealan izgovor u cilju izbegavanja odgovornosti za naše sopstvene nedovršenosti, slabosti i grešnost?! Zar nismo mi sami, negde duboko unutar sopstvene svesti, kreirali predstavu „Đavola“, kao dežurnog krivca za sve naše sudbinske neprijatnosti; kao da je „sudbina“ nešto nezavisno od nas samih i kao da „greh“ postoji nezavisno od nas samih?!… Poentu toga je svami Vivekananda, veliki mudrac i izuzetna duhovna veličina s kraja 19. i početkom 20. veka, izrazio u sledećoj svetoj istini: „Samo grešnik u drugome vidi grešnika“.

     Zato, i tako, jedini istiniti put jeste put potpune, svesne, predanosti Njemu, sveprisutnoj i sveprožimajućoj Energiji/Svesti – onoj najvišoj kosmičkoj Inteligenciji, Kreativnosti i unutarnjoj Svetlosti našeg sopstvenog Bića. Svaki drugi put je put verovanja u Sotonu i jeste upravo: put u Bespuće!

     Imajući sve ovo u vidu biva nam nesumnjivo jasno da, zaista, svaka dualistička religija, odnosno dualističko poimanje stvarnosti, predstavlja istovremeno ništa drugo do – svoju sopstvenu savršenu, i bezuslovnu, negaciju. Istovremeno u sebi, odnosno sobom, ovaploćujući obe antagonistički nastrojene suprotnosti, koje su večno „sudbinski“ upućene jedna na drugu – a priklanjajući se  samo jednoj od njih, automatski obezbeđuje potpunu potporu i podršku i onoj drugoj. Odnosno, kako je to D.T. Suzuki izuzetno formulisao:

-   „A ne može biti ono što je, ako ne stoji nasuprot onome što nije A; da bi A bilo A potrebno je ne-A. Kad A zaželi da bude A, ono je već izašlo iz A, tj. postalo je ne-A. Da A ne sadrži i ono što nije ono samo, ne-A ne bi moglo izaći iz A da A učini onim što jeste. A je A upravo zbog ove protivrečnosti, a ta protivrečnost se ispoljava jedino kad logično razmišljamo.“

     Zato je svaki takav, dualistički orijentisan, pristup istini i stvarnosti uvek i samo jednostran – i to iz jednog jedinog razloga: Istina nema suprotnost! Ona je Suština svega, Bit, i ona je Sveobuhvatnost!

     Prema tome; verovanje u „Boga“ a borba protiv „Sotone“, jeste upravo verovanje u Sotonu i odricanje Boga. Razumevanje Istine jeste, ništa drugo do, razumevanje Svesuštine – koja je JEDNA, kako za tzv. „istinu“ tako i za tzv. „laž“ (koje su, oboje, samo iluzorne tvorevine našeg sopstvenog uma), odnosno u kojoj je SVE rastočeno u sveizvornom, sveprožimajućem Jedinstvu. A to, i takvo, Razumevanje (tj. Svesnost) jeste, i može biti, produkt isključivo našeg sopstvenog realizovanog Bića odnosno naše sopstvene prosvetljene Svesti – koja biva, i bitiše, na koncu Puta transcendencije EGA!

Alakh Niranjan

-  -  -

-   Za kompletno rasvetljenje svih ovih ključnih principa naše i sveukupne egzistencije, kao i same suštine njihovog bitisanja, i delovanja, na lokalnom i globalnom nivou – mikro i makro planu – ljubazno Vas upućujemo da pročitate knjigu:

„Apsolutna Istina-otkrivenje tajne univerzuma“