ISTINA O VELIKOM PRASKU I MODEL BALONA
O Univerzumu smo već toliko toga rekli… ali, ustvari, nikad se ne može reći dovoljno, a kamoli sve. Da bismo mogli konačno shvatiti i to što je „neizrecivo“ (samu Suštinu), a bez čega je jednako ništavno i sve ono izrečeno baš kao i sve ono neizrečeno, neophodno je ostvariti što veću svesnost sagledavanja Iluzije, kako bi um, i definitivno izgubivši afinitet ka njoj, prestao da se „kači“ za nju i, odbacivši je, uspeo pojmiti nepojmljivost Istine. Kao što smo već ranije uvideli; um je, svojom analitičkom funkcijom, oduvek nastojao dokučiti ono „nedokučivo“. On nastoji spoznati Tajnu, Celost Univerzuma, ne shvatajući da time, zapravo, nastoji dospeti „izvan“ sebe samog – kako bi se u potpunosti sagledao; a to je neopisivi apsurd. Misao nikad ne može dospeti izvan Univerzuma jer misao jeste Univerzum; a „izvan“ ne postoji jer je Univerzum –SVE !
Da bi misao sebe spoznala (sagledala u celini) potrebno je „samo“ sebe da prevazidje, a to se dešava sopstvenim (samo)razumevanjem i, time, dokončanjem. Stoga, odlazak „iza“ misli nije nikakav „odlazak iza“, nego je to istinsko razumevanje onoga što jeste – svoje suštine. Um koji ne shvata tu istinu, zapravo ne shvata ništa i stoga se uporno upinje kroz tamu besmisla…
Prema mogućnostima shvatanja našeg uma, vreme se prostire u „večnost“ a prostor se širi u „beskonačnost“. …Racionalni um, jednostavno, ne može sebi da predoči ništa što je van („iza“) vremena i prostora pa stoga oni za njeganemaju granicu. Ali, racionalni um isto tako zna (inače ne bi bio „racionalan“) da sve što postoji MORA IMATI svoj početak i kraj – dakle „granicu“. – I, tako, već na prvom koraku, pri pokušaju EGA da dokuči makar i zrnce istine, upali smo u vrhovnu protivrečnost… a ona će nas i pratiti na celom tom, i takvom, putu!
Uistinu, ako je Večnost realna kategorija (kako nam um kaže) i ako je Univerzum bezgraničan (kako je naš um prinudjen da prihvati) onda: Univerzum nikada nije mogao nastati; jer je „Veliki Prasak“, čak i teoretski, jednostavno nemoguć dogadjaj! – To je prosta činjenica zbog sledećeg: ako je vreme beskonačno (Večnost), onda se večnost prostire i pre i posle ovog „sadašnjeg“ trenutka – kao i bilo kog drugog trenutka u večnosti – pa nikakav „početak“ jednostavno ne dolazi u obzir. Isto tako; da je vreme beskonačno (dakle Večnost) onda ne bi ni postojao njegov linearni tok – tzv. „strela vremena“ – jer „tok“ nečega postoji samo od jednog kraja (pola) ka drugom kraju (polu), pa ma gde oni bili i ma koliko razdvojeni bili! …Sem, ako (možda!): i „početak“ i „kraj“ predstavljaju jedno isto „mesto“ (stanje!) – a u kom slučaju je i ceo linearni tok vremena samo iluzija zabludelog uma (!!!).
No; ono što je činjenica jeste da, držeći se svog racionalnog uma, mi nesporno percipiramo taj linearni tok vremena – što nas navodi na neumitan zaključak da vreme mora imati svoj početak i kraj!
Isti je slučaj i sa prostorom, jer se, u protivnom, Svemir ne bi mogao širiti nego bi večno bio u stanju mirovanja. A, uzgred, da je Svemir u stanju mirovanja, ne bi ni vreme proticalo, jer je on jedinstveni tzv. „Kontinuum prostor-vreme“ („Prostorvreme“) – što znači da se ništa u njemu ne bi ni „dogadjalo“, pa, stoga, ni mi sami (kao ni bilo šta drugo) ne bismo nikada bili stvoreni. …Koliko god sve ovo suludo zvučalo, to je samo jasno i glasno izneto, i sagledano, činjenično stanje stvari.
Dakle, Univerzum u stanju mirovanja ne može da postoji, jer kad bi se ovog trenutka (ili bilo kog drugog u večnosti) zaustavio, kosmolozi kažu da bi već sledećeg, sasvim izvesno, počeo da kolapsira pod dejstvom sopstvene gravitacije. …Mada, sasvim je izvesnije (iz ugla svih ovih naših spoznaja o pravoj suštini Univerzuma) da bi tog hipotetičkog trenutka u istoriji Univerzuma – sve materijalne i konceptualne forme unutar njega TRENUTNO DOŽIVELE DEZINTEGRACIJU! Ali, više o tom – potom…
Iz svega ovoga proizilazi da su pre „Velikog Praska“ razmere Univerzuma bile ravne nuli. U tom stanju su mu i toplota i gravitacija bile ne-merljive, apsolutne, odnosno takodje ravne nuli (da ne bude zabune: ne „nuli“ kao na temperaturnoj skali, već – „ne-postojeće“… pa ma šta to značilo). Takodje sledi da je i zakrivljenost („učaurenost“) prostorvremena tada bila apsolutna… – što, uzgred, i opravdava činjenicu, i našu spoznaju, da: prostor i vreme u Apsolutu ne postoje.
No, pošto su mogućnosti poimanja ljudskog, racionalnog, uma u potpunosti ograničene konceptima vremena i prostora, sasvim logična je pretpostavka realnosti „Velikog Praska“ kao i svega onog što ona podrazumeva. To je ono što podrazumeva „zdrava logika“. Ali, ta ista logika istovremeno pobija samu sebe jer nam ista ona nalaže da iz „ničega“ ne može nastati „nešto“ („Zakon održanja energije“) – što znači da je i pre „Velikog Praska“ moralo postojati „nešto“; a što, opet, podrazumeva da je i pre „Nultog Trenutka“ postojalo neko „vreme“, u kojem bi se takodje odvijali neki dogadjaji, čija pozornica bi, samim tim, bio neki Univerzum identičan našem… – te, prema tome, to zapravo ne bi ni bio „neki drugi“ Univerzum nego ovaj (ovakav) isti!
Sve sami APSURDI; ali razmotrimo dalje, polazeći od te pretpostavke realnosti „Velikog Praska“:
- Van vremena i prostora (van Univerzuma) se ništa ne dogadja; bar ne na način za koji naš um podrazumeva pojam „dogadjati“. Medjutim, pošto je i nastanak Univerzuma samo, i ništa drugo do – „dogadjaj“ (premda sa velikim, najvećim „D“!); to isključuje i upliv (uticaj) tzv. „Boga“ koji bi ga stvorio, jer bi i On delatnost „pripreme“ i inicijacije samog „Velikog Praska“ nužno izvršio u opsegu nekog vremena i unutar nekog prostora – a to takodje podrazumeva da su vreme i prostor, onda, morali postojati i pre svog nastanka (!?!). …To je, prosto, toliki apsurd da je zaista lakše poverovati da vreme i prostor nikada i nisu ZAPRAVO nastali, već da je njihovo „postojanje“ samo iluzija (!!!).
- Druga, eventualna, mogućnost jeste da je i sam Bog „nastao“ u trenutku „Velikog Praska“; ali tada sam „Dogadjaj“ ne bi mogao biti iniciran… – a i kakav bi to uopšte Bog bio ako bi Njegovo „savršenstvo“ bilo ograničeno vremenom i prostorom?!!
- I, postoji, naime, još jedna, krajnje paradoksalna(!), “mogućnost“, koja bi podrazumevala: istovremeno postojanje Boga i „Unutar“, i „Izvan“ Univerzuma; što „normalnom ljudskom umu“ svakako zvuči totalno nepojmljivo, ali će nas upravo put rasvetljavanja te „notorne besmislice“ dovesti do srži celokupne istine po ovom pitanju!
No; sada se prvo osvrnimo i sagledajmo sve ono što smo uspeli da spoznamo našim racionalnim umom – do čega nas je um doveo i na šta liči čitava ta gomila „takozvanih spoznaja“:
- Univerzum je morao biti stvoren u trenutku „Velikog Praska“, a takodje je nemoguće da se taj trenutak (dogadjaj) ikada dogodio! ;
- Univerzum, čak ni teoretski, nikada nije mogao biti stvoren, ali mi ipak čulima, dakle umom, registrujemo njegovu tvorevinu, njegov uticaj, i njegovo očigledno postojanje! ;
- Univerzum, kakvim ga mi poimamo, je bezgraničan, ali realnost „granice“ (kao realnog pojma i koncepta) je ipak nepobitna! ;
- Ako postoji Bog, koji je „stvorio“ Univerzum, On mora postojati istovremeno i unutar i izvan Univerzuma (u okviru, i van okvira njegovog uticaja)! ; itd.itd.
Ovih, i ovakvih, običnom razumu krajnje „ne-svarljivih“ protivrečnosti nebrojeno je mnogo…
I, zaista: Kad bismo sve podatke i parametre koje imamo, i koje je uopšte moguće pribaviti o Univerzumu, pohranili u neki odgovarajući „super-kompjuter“, on bi nam, SASVIM SIGURNO, na posletku svojih sveukupnih proračunavanja (ako već pre toga ne bi prosto „digao ruke“ od svega) ispostavio jedan jedini, opšti i nepobitni, konačni Zaključak da: Takva „tvorevina“ – poput Univerzuma – nema NI TEORETSKE ŠANSE da bi (ikada) mogla postojati !!!
Ceo Univerzum, kakvim ga mi poimamo, jeste nesumnjiva laž, nesavršenstvo i protivrečnost, sa kojima smo mi toliko „srodjeni“ da nam se sve to čini kao potpuno normalno i realno – a ta naša „slika“ ne govori ama baš ništa o samom Univerzumu, već upravo o nama samima (stanju naše svesti). Robujući toj iluziji mi se čvrsto držimo svog racionalnog uma, a upravo on je taj koji nam, na svakom koraku našeg sudbinskog puta ka Istini, priredjuje (bez)brojna egzistencijalna razočarenja jer ga sopstvena logika nužno razotkriva u potpunoj njegovoj nesavršenosti, nemoći i lažnosti. Takva logika nas, znači, navodi na spoznaju da, prosto, mora postojati nešto što je „Iza“ i same logike (njen uzrok), i što JESTE i kada se eliminiše (prevazidje) i sam izvor te logike – racionalni um, tj. EGO.
Zašto je neophodno prevazići EGO da bi se spoznao (istinski spoznao) Univerzum? – Odgovor smo već ranije osvestili, ali ga sad prizovimo još jednom, no razmatrajući ga sada iz ovog konteksta, jer je ISTINA toliko neverovatna i začudjujuća za naše racionalne umove:
- Spoznali smo da svet nije ono što mi mislimo da on jeste već da nam sam način na koji nam se svet prikazuje (na koji ga vidimo), zapravo, daje na uvid spoznaju onoga kome se taj svet prikazuje – onoga, koji percipira taj svet. Što znači (naglasimo opet) da gledajući svet, mi gledamo zapravo, i upravo, STANJE SVOJE SOPSTVENE SVESTI, koja samu sebe projektuje u „spoljašnji“ svet; odnosno: EGO sam sebe, sobom, posmatra!
Prema tome; ono što nazivamo „Univerzumom“ – nije Univerzum nego sam EGO („Palo Stanje Svesti“). …I, ovime je konačno sasvim jasno zašto ovaj Univerzum izgleda toliko protivurečan, lažan, nesavršen i iluzoran našim istraživačkim umovima.
Dakle; prevazilaženjem EGA mi prevazilazimo sve nesavršenosti koje nam ograničavaju („iskrivljuju“) apsolutnu percepciju „onoga što jeste“ (percepciju istine), i po napuštanju poslednjeg materijalnog tela spoznajemo autentično Savršenstvo: istinsko stanje Univerzuma, tj. Stanje Istinskog Univerzuma. Time mi, iz „prve ruke“, spoznajemo Boga u Njegovom „Neobjavljenom“ Obliku (Stanju), a to Stanje je, upravo, ono što se, po oceni našeg uma, nalazi „izvan“ Univerzuma; za razliku od Njegovog „Objavljenog“ aspekta (EGO-stvarnosti, Univerzuma kakvog spoznajemo EGO-om i kroz EGO), koji, po oceni našeg uma, predstavlja totalitet onoga što se nalazi „unutar“ Univerzuma. Na osnovu svega ovoga, sasvim je jasno da istinski ne postoji ni „IZVAN“, ni „UNUTAR“, već da je sve, zapravo, JEDNO – Apsolutno Jedno: Univerzum (Bog).
Univerzum je: S-V-E !!! …Tu istinu naš um veoma teško može sebi makar i približno predstaviti, ali šta ona konkretno znači, u potpunosti ćemo rasvetliti na kraju ovog poglavlja.
Da bismo ovde, sada, makar približno, ilustrirali predstavu koju naš um ima o ovom EGO-Univerzumu, Apsolutu i „Velikom Prasku“, sve to ćemo razjasniti na jednom odgovarajućem „modelu“:
- Jasno nam je da, uopšte uzevši, svako od nas predstavlja samo malenu „tačku“ u sklopu celine Univerzuma – čak toliko „minornu“ da je ona gotovo sasvim zanemarljiva. Medjutim, pošto svaka „tačka“ Univerzuma, uključujući tu i svaki atom tzv. „nežive prirode“, poseduje kompletnu Svest o Celini – koja proizilazi iz sopstvene, „primordijalne“, svesti o zajedničkom i opštem Izvoru – realno je govoriti o tzv. „Hologramskoj svesti“ (o čemu ćemo detaljnije nešto kasnije). Na osnovu toga, jasno je da ceo Univerzum, zapravo, kako smo to još „davno“ spoznali, predstavlja jednu jedinu – „Tačku“ – mada „Apsolutno Rastegnutu“!
To „Rastezanje“ je počelo „Velikim Praskom“ i nastavilo se u svim prostornim pravcima otprilike podjednako – poput balona koji se naduvava. Uz to, naučnim osmatranjima je takodje zapaženo da se sve galaksije medjusobno udaljavaju (svaka od svake), gotovo identično nacrtanim tačkama na površini dečjeg balona koji se polako naduvava.
E, sad; da bismo shvatili kakve veze može biti izmedju dečjeg balona i Univerzuma (EGA), obratimo pažnju na neke aspekte vezane za pojam samog „balona“:
- Kao prvo; ako naduvate dečji balon do neke veličine, i upitate nekog šta je „to“ što mu pokazujete, on će, naravno, odgovoriti da je „to“ balon. No, ako ga, sad, polako počnete izduvavati, šta će se desiti: to će i dalje biti „balon“… i postojaće kao takav – ali to SAMO dok se bude nalazio makar i jedan jedini molekul vazduha unutar te materije, nazovimo „gume“. Medjutim; kada, konačno, i poslednji molekul vazduha izadje iz te gume, pa tada upitate posmatrača šta je sada „to“ (što je ostalo od „balona“), on će, najverovatnije i najiskrenije, reći da je to „izduvani balon“ – i, eto zablude svojstvene samo, ovom, „racionalnom“ umu!!!
…Mnogi bi sada rekli – „Šta ima veze da li je neki balon naduvan ili ne? Čemu uopšte dizati toliku „galamu“ oko takve besmislice?!“ – Ali, ono što jeste zaista bitno nije balon, niti bilo šta drugo na ovom svetu, već su bitni PRINCIPI (načela!) po kojima se nešto odvija i po kojima nešto funkcioniše; jer principi su „ključevi“ (formule, semeni zameci, arhetipovi), suštinski obrasci za odgonetanje imanentnog koda po kome se ravna sve ono što je docnije iz te semenke emaniralo: celokupna „razmotana“ manifestacija!
Ali, vratimo se nazad na naš „balon“: Ta „masa“ (guma) što nam je ostala u ruci, ne može se, realno, više dovesti ni u kakvu istinsku vezu sa pojmom samog „BALONA“ – prosto zato jer više ne postoji niti „naduvani“ balon, niti „izduvani“ balon: ne postoji više čak ni sam pojam „balon“, koji bi bio u bilo kakvoj stvarnoj vezi sa tom masom (gumom). Pri toj „apsolutnoj izduvanosti“, balon, jednostavno, više NE POSTOJI čak ni kao pojam, odnosno konceptualna forma! …No, medjutim, da balon zaista ne postoji u Apsolutu – „Svetu Autentične Misli“, odnosno „Svetu Nemanifestovanih Ideja“ – on se NIKADA ne bi mogao po-javiti (ob-javiti!) ni u ovom relativnom svetu – „Svetu Konkretizovanih Ideja“. Što, uistinu, znači samo jedno: da je, po izduvavanju gume, balon prestao da postoji (u ovom relativnom svetu) i prešao u stanje postojanja (u Apsolut, Svesuštinu) – gde je on Jedno-sa-Svime i gde je u svom „neobjavljenom“ stanju! – To je stanje istinskog postojanja Svega; za razliku od EGO-Univerzuma, gde se nalaze „samo“ mnogovrsni izrazi apsolutne egzistencije (Apsolutnog Jednog) ali ne i samo Apsolutno Jedno.
APSOLUT je Stanje („Okean“) „Apsolutnog Potencijala“, tj. kako ga je D.T. Suzuki izvanredno nazvao: „Nulti rezervoar neograničenih mogućnosti“. – U tom „Rezervoaru“ nalaze se sve „neobjavljene ideje“, kao i sve one koje su bilo kada i bilo gde bile „objavljene“ (postojale u ovom našem svetu) pa su opet, sticajem okolnosti, nestale iz ovog EGO-Univerzuma! …Iako sve ovo, definitivno, zvuči toliko nestvarno, ali – zar je ipak potrebno ponovo se podsećati da iz „ničega“ ne može nastati „nešto“, kao i da „nešto“ ne može nestati u „ništa“; pa onda čemu uopšte ikakva neverica u to da, zaista: SVE ODUVEK POSTOJI, I NIŠTA NIKAD NE UMIRE – SVE SAMO, I JEDINO, PRELAZI IZ JEDNOG VIDA SVOG MANIFESTOVANJA U DRUGI, IZ JEDNOG „SVETA“ U DRUGI, I OBRATNO!
Prema tome; balon niti nastaje iz „ničega“, niti, po izduvavanju, odlazi u „ništa“: on uvek, i oduvek, postoji u Apsolutu (pa čak i onda kada je „objavljen“ u ovom relativnom svetu – i to neuporedivo stvarniji i prisutniji nego što je to ovde u svom „objavljenom“ stanju). E, sad; ono što dovodi do njegovog „objavljivanja“ jeste pojava „Tenzije“ (uložene, „ekspandirane“ energije), koja dovodi do „razdvajanja“ od Nemanifestovanog Jednog. To znači da je njegovo (dalje) postojanje, u relativnom svetu, neminovno vezano za (dalje) ulaganje energije „sa strane“ – a što, opet, znači da je on sada „zavisan“ tj. „nesavršen“ (kao, uostalom, i svi drugi objekti, odnosno konceptualne forme, u ovom našem relativnom svetu – uključujući i naše telo i naš um).
Sama priroda balona je, kao uostalom i svega što postoji, da teži ponovnoj realizaciji stanja svoje izvorne savršenosti (ne-napetosti, ne-zavisnosti i ne-ograničenosti), i ako nema (ne bude imao) svesnost da treba da se „opusti“ kako bi spoznao Izvor, on će uvek, i uporno, nastavljati sa ulaganjem sve većeg napora – a u cilju sve većeg razdvajanja, kako bi, shodno svojoj iluziji (svom „snu“), „jednom u budućnosti“ uspeo realizovati stanje „apsolutne razdvojenosti“ (Savršenstvo). …Nama je jasno da je takva razdvojenost moguća jedino u Jedinstvu (Apsolutu), i da je jednostavno neostvarivo realizovati je procesom „razdvajanja“, ali balon će podržavati tenziju, i ideju „razdvajanja“, sve dok „sam konačno ne shvati“ da ga: nikakav napor i razdvajanje nikada ne mogu ni malo približiti stvarnoj realizaciji Cilja – i da je taj smer upravo suprotan realizaciji; jer se apsolutno ISPUNJENJE spoznaje isključivo pri potpunoj, apsolutnoj ISPRAŽNJENOSTI!!! – E, kad tu činjenicu konačno shvati(mo), tog trenutka „otpada“ i svako vezivanje za tenziju, i (naš) balon sam polazi svojim prirodnim putem: vazduh slobodno napušta gumu, tenzija (razdvojenost) prirodno opada ka stanju nenapetosti (unutrašnjeg mira) i, konačno, „razdvojenost“ nestaje sama od sebe – „balon“ prestaje da postoji u ovom relativnom svetu i prelazi u stanje svog Izvornog Postojanja (Apsolut).
Taj „Balon“, naš „Balon“, je – EGO, odnosno EGO-Univerzum!
Pošto je EGO-Univerzum, zapravo, „Univerzum svih razdvojenosti od Apsoluta“, to znači da je njegova suštinska karakteristika: Tenzija, odnosno NAPETOST.
Sve što postoji nalazi se u stanju svoje „napetosti“, što znači da EGO-Univerzum („makro-kosmos“) možemo poistovetiti sa površinom onog balona koji se rasteže. A to isto važi i za sam EGO (kao „mikro-kosmos“), pri čemu vazduh u tom balonu predstavlja čovekov „duh“ a energija kojom se balon naduvava, i koja donosi i podstiče razdvojenost, jeste energija naših energiziranih misli (strahova, žudnji, kompleksa, konflikata).
Da je EGO zaista specifični duševni „Balon“, možemo primetiti ako obratimo pažnju na sopstveno duševno stanje u trenucima kada smo napeti („nervozni“): osećamo se poput „napumpanog balona“, napregnutog pod snažnim uticajem, onog tako dobro nam poznatog, specifičnog unutrašnjeg pritiska… – i to se utoliko naduvanijim i haotičnijim osećamo ukoliko je haos misli (unutrašnji pritisak) veći! – I suprotno tome: istinskim blaženstvom smo prožeti tek kada se osećamo poput „potpuno izduvanog balona“; tada smo u stanju istinskog duševnog mira (potpune nenapetosti) i tek tada osećamo istinsko i potpuno ispunjenje. …Stoga, apsolutna istina glasi: Istinski ispunjen se može biti jedino Prazninom!
Dalje; što se EGO-Univerzuma tiče, „model“ je sledeći:
- Zamislimo jednu punu gumenu kuglu, homogene mase i gustine po čitavoj svojoj zapremini (ta kugla je zapravo „nulte“ – apsolutne – veličine, ali je mi ne možemo zamisliti drukčije osim kao prostorno telo odredjene relativne dimenzije). Pretpostavimo sada da je „Veliki Prasak“ trenutak pojavljivanja „prvog molekula vazduha“ – odnosno uspostavljanja „stanja napetosti“ – u „masi“ (energiji) koja tu kuglu sačinjava; to je sam trenutak nastanka „razdvojenosti“, odnosno trenutak –prestanka postojanja „kugle“ a nastanka „balona“! …Iako to, neupućenima, još uvek neodoljivo liči na „kuglu“, to je sada ipak „balon“ – istina, maksimalno debelog zida i minimalne slobodne zapremine, ali to više nije „KUGLA“ nego „BALON“!
U skladu s tim; pre „Velikog Praska“ nije postojao ni „Balon“, pa, samim tim, ni napetost njegove površine. Stanje nemanifestovane energije (apsolutne nenapetosti i nerazdvojenosti), koje je vladalo pre nastanka „Balona“, narušeno je njegovim nastankom. I, ako sada pretpostavimo da je napregnuta površina „Balona“ EGO-Univerzum, onda znači da je sam njegov površinski sloj zapravoProstor a debljina zida tog „Balona“ (njegove „mase“) predstavlja fenomenVreme! – Iz ovoga, tada, možemo jasno shvatiti na kom principu se „širi“ EGO-Univerzum: to je princip „Rastezanja Prostora na uštrb Vremena“ – odnosno, površina balona se povećava na uštrb debljine njegovog zida; iliti, kako bi to rekli pobornici „dijalektičkog materijalizma“: Prelazak kvantiteta u nov kvalitet! …Odnosno, „staro“ mora nestati (svesno i dobrovoljno se samo-žrtvovati) da bi nastalo „novo“ – novi Kvalitet: „Zaista, zaista vam kažem: ako zrno pšenično padnuvši na zemlju ne umre, onda jedno ostane; ako li umre mnogo roda rodi!“ (Jov.12;24).
Ovaj Princip – princip „Žrtve“ – jeste vrhovni princip čitave Tvorevine. On jeste čista personifikacija apsolutne Ljubavi; pa, valjda zato, ni sam Gospod Hrist, odnosno Promisao koja Ga je poslala, nije mogla uputiti drugačiju, i jasniju, poruku o tom „Vrhovnom Zakonu i Principu“ osim ove koju je Njegovim Rodjenjem i Raspećem i uputila…
Praktično, Vreme (Vertikala) se „samo-žrtvuje“ u korist Prostora(Horizontale) da bi mogućim postalo stvaranje novog i nespornog Kvaliteta:Prostorvremena, koje čini „Tvar“ čitavog pojavnog sveta.
Iz svega ovoga možemo jasno shvatiti suštinu nedeljivosti (nerazdvojnosti) prostora i vremena, kao i to da Univerzum zaista predstavlja samo jednu jedinu„Rastegnutu Tačku“ („Beskonačnu Tačku“) odnosno jedan jedini, kontinuirani, „Večni Trenutak“ („Beskonačni Trenutak“)!
No, da se, opet, vratimo našem „Balonu“. Dakle; kako se zapremina „Balona“ povećava, Prostor se „rasteže“ i Vreme protiče: Univerzum se širi. …Prosto je nemoguće zamisliti (EGU je neshvatljiv) trenutak kada bi Univerzum prestao da se širi; vreme bi, svakako, prestalo da „teče“ – a šta bi se dogodilo sa prostornim dimenzijama možemo samo da „sanjamo“. Premda, pošto prostor ne može egzistirati nezavisno od vremena, ipak je sasvim izvesno da bi tada, u tom hipotetičkom trenutku – trenutku zaustavljanja linearnog toka vremena – SVE POSTOJEĆE FORME, kako ranije već rekosmo, bile neposredno suočene sa svojom suštinskom DEZ-INTEGRACIJOM: bili bismo suočeni sa dezintegracijom svih prostornih i vremenskih oblika i dimenzija (pa, time, i svoga sopstvenog fizičkog tela). Odnosno: iluzorna percepcija (EGO-percepcija) bi se trenutno „raspršila“ („Koprena bi spala“, kako kažu Zen-majstori) a svest bi nam ostvarila neposrednu spoznaju NE-Vremena i NE-Prostora, odnosno: ISTINU!
Drukčije, jednostavno, ne može, odnosno ne bi moglo, biti.
Teoretsku potporu ovoga možemo naći u sledećem:
- Ako prihvatimo da je brzina svetlosti najveća moguća brzina u pojavnom svetu (što jeste opštevažeća naučna činjenica, i nesporna fizička konstanta), onda je upravo to: „Brzina širenja samog EGO-Univerzuma“! Šta to znači? – To, prosto, podrazumeva da je to brzina „rastezanja površine Balona“, odnosno brzina kojom se smanjuje „debljina zida Balona“, odnosno: Brzina kojom protiče Vreme(„linearni tok vremena“)!!! …Zvuči čudno – ali upravo u prilog tome ide činjenica, koja ima čvrstu potporu u čuvenoj Ajnštajnovoj „Posebnoj teoriji relativnosti“, a koja kaže da: Vreme stoji za telo koje se, eventualno, kreće brzinom svetlosti.
Pošto je brzina proticanja vremena relativna veličina („brzina svetlosti“, odnosno oko 300.000 km u sekundi), to znači da svaki pojedinac vreme doživljava potpuno individualno – u zavisnosti od sile otpora kojeg pruža „vremenskom toku“; odnosno, kako to Ajnštajn sugeriše svojom Teorijom: Različiti posmatrači, koji se kreću različitim brzinama, meriće različite intervale vremena izmedju istih odredjenih dogadjaja! …A što je jasno i nedvosmisleno potvrdjeno čuvenim postulatom nazvanim „Paradoks blizanaca“, kao i raznim potonjim proračunima.
Prema tome; kao što vreme „teče“ brzinom svetlosti onda kada mi mirujemo, tako bi „zaustavljanjem vremena“ i mi „od-tekli“ (nestali, bili dez-integrisani!) i to upravo – brzinom svetlosti!!!
Ova činjenica „individualnog doživljavanja“ fenomena vremena, odnosno stvarnosti uopšte, u potpunosti se podudara sa našom spoznajom da čitav Univerzum, sa tačke gledišta svakog od nas ponaosob, predstavlja – našu sopstvenu SVEST; pa ga, stoga, svako i doživljava na samo sebi svojstven način… sve do povratka u Apsolut, gde svi konačno spoznajemo istu Stvarnost i Istinu.
To je identično primeru sna:
- Svi sanjamo zajednički san, a u okviru njega je svako od nas ponaosob, sa stanovišta sopstvene individualnosti, samome sebi isključivo prioritetan (bitan): svako ponaosob ima za zadatak da iz tog sna izvuče pouku za svoje lično budjenje! Mojom realizacijom Apsoluta (mojim „Budjenjem“) za mene prestaje da postoji vreme i prostor, odnosno EGO-Univerzum (celokupna dimenzija „Sna“), ali to nipošto ne znači da on sam uopšte više neće „postojati“: on će i dalje postojati za sve one koji se još uvek nisu probudili za Stvarnost i koji se još uvek nalaze pod dejstvom iluzije, za koju je odgovoran EGO. …Tako; Svi se nalazimo u istoj Zabludi ali put iz nje je isključivo – LIČAN.
(A.I. – 304.str)
Categories:
apsolutnaistina.com
0 comments:
Post a Comment