SUŠTINA EGO-LJUBAVI
Pod pojmom ljubavi mi, svakako, podrazumevamo više specifičnih „kategorija“ (o čemu je i From govorio), koje su medjusobno različite po svom kvalitetu. Tu razlikujemo tzv. prijateljsku ljubav, bratsku ljubav, majčinsku ljubav, ljubav dece prema roditeljima, ljubav izmedju muškarca i žene, ljubav prema prirodi, društvu, stvarima… i sl. Svaka od ovih „vrsta“ ljubavi, ustvari, predstavlja samo odredjen vid ispoljavanja EGO-ljubavi i, kao što ćemo videti, nemaju ama baš ništa zajedničko sa istinskom ljubavi. Ti vidovi se medjusobno razlikuju po kvalitetu, te, stoga, sasvim sigurno nisu ljubav – jer ljubav jeste Kvalitet. Ljubav izmedju muškarca i žene nije ljubav nego, zapravo, zaljubljenost, odnosno posesivnost! U tom odnosu je svako prisutan („učestvuje“) samo i isključivo zbog sebe, mada se EGO štiti od razotkrivanja i osvešćivanja te istine stvaranjem našeg čvrstog samo-ubedjenja da smo tu ne zbog sebe već zbog udovoljavanja partnerove potrebe – a na koji način, podsvesno, gajimo važnost u sopstvenim očima i, time, uspevamo da potisnemo osećaj sopstvene ništavnosti i izbegnemo suočavanje sa njim. Taj, pobuđeni, osećaj važnosti (moći!) je ono što nas ispunjava zadovoljstvom – to zadovoljstvo nam donosi unutrašnji mir – a taj MIR je ono za čim ustvari neprekidno žudimo!
Uzmimo primer dvoje mladih koji se vole: Mladić i devojka su se upoznali (mada je ispravnije reći „sreli“, jer „u-poznavanje“ nečega je mnogo, mnogo kompleksniji pojam od one svrhe u kojoj taj termin inače koristimo), i svideli se jedno drugom. Ta njihova medjusobna privlačnost, psihološki, bazirana je na tome što je svako od njih dvoje, u svojoj sopstvenoj predstavi o dotičnom partneru, pronašao (uvideo, uobrazio) odredjeno ispunjenje svoje podsvesne potrebe za ljubavlju; a ta neizmerna potreba je (osim one ontološke) posledica egzistencije nekog „tinjajućeg“ (podsvesnog, potisnutog) duševnog bola kojeg nam je neko nekada uzrokovao uskraćujući nam toliko potrebnu ljubav (pažnju, nežnost, zaštitu i sl.)
Ta duševna rana ne mora imati poreklo u ovom našem životu, jer, zaista, mnoge od njih su posledice situacija iz prethodnih, ali da bi ona zacelila neophodno je sebi vratiti, onu, prirodnu otpornost – prirodni, autentični „imunitet“: suočiti se sa situacijama kojima smo, nekad negde, „podlegli“ (i kojima i dalje podležemo!) i prevazilazeći ih povratiti sebi svoju, do tada otudjenu, „čistu energiju“, koja jeste naše istinsko biće (njegov „organski deo“) tj. Ljubav! (…A šta drugo je i, zapravo, suština samog metoda „psiho-analize“ ako nije upravo to?!)
Prema tome; svaka od takvih veza (i odnosa uopšte) ima prevashodno karmičku osnovu – u cilju pružanja ponovne prilike da se „izgladi“ sve ono što je ostalo „neizgladjeno“, odnosno u cilju: vraćanja celokupne svoje otudjene energije i, time, osvešćavanja svoga istinskog sopstva. – Taj „proces“ može biti (iz)realizovan u toku ovog jednog života, ali može i da se protegne kroz mnoge, mnoge živote – što zavisi SAMO (!) od naše spremnosti za spoznaju istinske ljubavi, odnosno spremnosti (rešenosti) za prevazilaženje sopstvenog EGA. …Uzgred, i sam stepen čvrstine te naše (ne)spremnosti jeste, opet, karmičke prirode, ali to upravo znači da ipak sve zaista zavisi isključivo od nas samih – jer, iako je tačno da „treba imati sreće da bi se imalo sreće“, ipak tu sreću treba, prethodno, „debelo“ zaslužiti!
Sve u svemu, bitno je uvideti da je svaka naša čežnja za ljubavlju samo odraz potrebe za popunjavanjem sopstvenog Bezdana, koji je ustvari: Provalija nastala usled naše razdvojenosti od samoga Sebe – razdvojenosti od Ljubavi (Boga).
Medjutim; taj Bezdan je, u svojoj praznini, zapravo apsolutno PUN. Upravo on jeste Ljubav, naše istinsko sopstvo, samo što mi, večito bežeći od njega u svom slepom strahu, nikada ne pružamo sebi priliku da to osvestimo i spoznamo! …Celokupan „proces“ (fenomen) Samorealizacije nam, zapravo, ne donosi ispunjenje tog Bezdana – jer je to, prosto, neizvodljivo – nego nam donosi upravo ono drugo: snagu i stabilnost za suočavanje sa njim i, samim tim, spoznaju apsolutnosti svoje izvorne punine, pri jasnom uvidu u apsolutnu prazninu.
Taj Bezdan je „Ono što Jeste“, on je Apsolutna Istina …on je Promena: ta „Strašna Jama“ u kojoj nestaje sve ono što u vremenu i prostoru nastaje; i zbog toga on jeste PRIRODA: PRIRODAN-TOK-STVARI! – Sva naša patnja jeste samo sledstveni proizvod nerazumevanja suštine te praznine, i našeg izbegavanja da se suočimo sa njom.
U našoj suštini jeste potreba za apsolutnim ispunjenjem – spoznajom apsolutne Punine – i zato nas naš logički um usmerava da konstantno ulažemo napore ka ispunjavanju praznine, ne shvatajući da je jedini način za spoznaju tog ispunjenja upravo: Stapanje sa Prazninom! Postajući Praznina, tj., bolje reći, spoznajući da mi (naše istinsko sopstvo) jesmo ta Praznina, istovremeno i trenutno ostvarujemo Cilj, jer: JEDINO SAMA PRAZNINA JESTE APSOLUTNO PUNA.
A sad, vratimo se onom našem mladom paru, koji se „udružio“ u cilju popunjavanja te svoje praznine:
- Devojka je, pretpostavimo, vrlo prijatne spoljašnjosti, kao i veoma popularna u svom okruženju – što je i razlog više za mladićevu ljubav prema njoj. Kad su zajedno veoma im je lepo, veza je veoma stabilna, i svako ko ih posmatra može zaključiti da izmedju njih vlada prava (istinska) ljubav. …Medjutim; prava istina (ono što jeste!) je mnogo, mnogo dublje, i (izgleda) „malo“ je drugačija:
- Naime; mladić je u svom okruženju dobio na ugledu, i ponosan je što je „vlasnik“ onoga (one „stvari“) za čim i ostali momci žude. Izmedju ostalog, njemu je veoma „porasla cena“ i kod drugih devojaka, jer su sada i one „uverene“ da on zaista poseduje nekakve realne kvalitete – čim je uspeo da osvoji pažnju, i naklonost, jedne od „privilegovanih“ devojaka. U takvoj atmosferi mladić se oseća izuzetno zadovoljnim… – a upravo to zadovoljstvo je ono što ga čini ispunjenim i srećnim! E, sad; pošto je svakom biću prvenstveno bitna svoja sreća (ma koliko to neki nerado priznavali ili, čak, „žmureći“ negirali), mladiću je sada veoma stalo do te svoje voljene jer u njoj sagledava osnovni preduslov za svoju ličnu sreću. – Pri tome ona, kao „ona“ (realna ličnost, osoba), nema više nikakav suštinski značaj u celoj njihovoj „priči“ (što znači da ga nikad zaista nije ni imala!) nego predstavlja samo sredstvo („stvar“) za ostvarenje njegovog ličnog interesa. On je zato veoma posesivan prema njoj i stoga je obasipa svom svojom pažnjom, kao i probudjenom, pratećom, ljubomorom. …Svi, pa i njih dvoje, to nazivaju ljubav; ali po sredi je čista zabluda jer to nije (kao što nikada ne može ni biti) ljubav nego upravo, i nedvojbeno, samo-ljublje: mladić je voli samo zato što mu je stalo dosvoje sopstvene sreće, a ne zbog te devojke i onoga što ona istinski jeste (pa joj, zato, često i tepa: „Srećice moja!“; nesvesno se, ustvari, obraćajući „odblesku“ svog sopstvenog, blaženog, unutarnjeg Sopstva – čijim kreposnim zracima uspeva da se osunča posredstvom nje, svoje „srećice“ – a, uistinu!, ne obraćajući se njoj, svojoj dragani).
Sličan je slučaj i sa devojkom: ona je uz tog mladića našla svoj mir i sigurnost, imponuje joj što ima mladića koji se svidja i ostalim devojkama, samim tim je ispunjava i predstava svoje sopstvene važnosti i, time, uživa u probudjenom zadovoljstvu i spokoju – a to je ono do čega joj je zapravo jedino stalo!
Dakle, ta njihova vezanost je ono što mi, uobičajeno, nazivamo „ljubav“. Medjutim to je EGO-ljubav, tj. – laž a ne ljubav.
Idealan prikaz onoga što mi nazivamo ljubavlju jeste istina iskazana sledećim stihom: „Volim te ne radi onog šta si ti, nego radi onog šta sam ja kad sam sa tobom!“ …Divan stih; ali to je koristoljublje, a ne ljubav, jer prava ljubav je to kada druge volimo zbog onoga što oni jesu a ne zbog toga šta oni nama lično znače.
Najintenzivniji oblik EGO-ljubavi jeste slepa „zaljubljenost“. To je ono stanje kada smo u potpunosti preplavljeni unutrašnjim „treperenjem“ i zadovoljstvom, kada nam se čini da ceo svet postoji samo zbog nas, i kad nam se svaki problem i patnja čine svetlosnim godinama daleko… To je stanje potpune predanosti ljubavi i, prosudjujući ga kroz EGO, predstavlja stanje koje je kvalitativno veoma blisko apsolutnom zadovoljstvu: Nirvani. Ovakva zaljubljenost jeste stanje ekstremne unutrašnje po-budjenosti, napetosti i nemira (u „pozitivnom“ smislu!); no poštonirvana predstavlja stanje ostvarenog apsolutnog mira, primicanje njoj putem intenziviranja nemira je uvek, i samo, privremeno, i kao takvo – iluzija.
Pri ovakvoj „ljubavi“ čovek je manje-više „slep“ i neosetljiv na uticaje ovog sveta (uticaje samih suprotnosti), i zato se oseća blaženo. Medjutim to blaženstvo je lažno, jer je posledica toga što smo tada potpuno nesvesni uticaja spoljašnjeg sveta; a već smo shvatili da ovaj svet biva transcendiran ne njegovom prostom negacijom, već tek njegovim istinskim, potpunim, razumevanjem i svesnošću.
Pravo, istinsko blaženstvo jeste, slikovito rečeno, upravo na 360 stepeni kružnice udaljeno od ovog nesvesnog i lažnog blaženstva. – To je, praktično, jedna ista „tačka koordinatnog sistema“, ali njihovo stanje je kvalitativno potpuno različito jer se, najpreciznije moguće rečeno, one (te „tačke“, ta Stanja) nalaze u„različitim prostorno-vremensko-perceptivnim dimenzijama“: jednoj je postojanje dato u ovoj EGO-virtualnoj-stvarnosti, a drugo stanje je sama suština apsolutne stvarnosti – Apsolutne Istine! Situacija je identična onoj kada specifičnoj igri svetlosti i boja na bioskopskom platnu damo u svojoj glavi treću dimenziju i dimenziju „(po)stvar(e)nosti“, pa se prosto „samo-hipnotišemo“ uverenjem da je Istina tu – u „dubini“ tog dvodimenzionalnog medija – a ne u realnom životu i stvarnosti.
Pomenuta „tačka preplitanja“ virtualne i apsolutne stvarnosti, jeste sam APSOLUT – jedinstvo suprotnosti „Najnižeg“ i „Najvišeg“ ekstrema; medjutim, samo kada se ta „tačka“ dostigne (ostvari) produbljavanjem unutrašnjeg mira (meditacijom), tada situacija rezultira potpuno svesnim (istinski svesnim) sagledavanjem ovog „virtualnog“ sveta, i uvidjanjem njegove ne-stvarnosti, prolaznosti, i iluzornosti svake patnje – a to rezultira spoznajom istinskog, nanarušivog blaženstva. To, i takvo, blaženstvo je rezultat spoznaje stanja čiste, istinske ljubavi – spoznaje egzistencije Istinskog Sopstva (Boga).
Sve to jasno upućuje na činjenicu da LJUBAV nije „slepa“ – kao što se to obično misli – nego ljubav upravo jasno sagledava stvari u njihovoj „potpunoj potpunosti“ i apsolutnoj istinitosti; dok je slepilo karakteristika isključivo EGO-ljubavi, odnosno „zaljubljenosti“.
Bilo koji oblik EGO-ljubavi predstavlja zapravo samo određene vidove naše, ljudske, ljubavi; a istinska ljubav (ljubav u punom značenju te reči) nije ljudsko svojstvo nego Božanska suština – suština našeg istinskog sopstva. Imajući to u vidu, nije nam teško shvatiti da čak ni tzv. „majčinska ljubav“ nije ljubav nego ipak samo EGO-ljubav, odnosno samoljublje! – Na ovo će se zgroziti mnogi lažni moralisti, kao što će i mnogima možda zvučati cinično i „bezdušno“, ali uz svo dužno poštovanje prema svim majkama ovoga sveta i prema samom fenomenu „majčinske ljubavi“, to je potpuna istina! A da bismo u potpunosti osvestili, i spoznali, suštinu te činjenice, neophodno je prvo odbaciti sve predrasude i predubedjenja, i tada se upustiti u ostvarivanje jasnog uvida u suštinu ovog vida „ljubavi“.
Majčinska ljubav predstavlja najviši oblik manifestovanja ljudske ljubavi (EGO-ljubavi), ali je ipak njena suština EGO a ne ljubav. Ona je jednako kvalitativno izražena i kod ostalih životinja (osim čoveka), a u svojim specifičnim vidovima je prisutna svuda u prirodi; tako da, uopšteno, predstavlja: Ljubav (brigu) majke prirode prema svim svojim „izdvojenim“ manifestacijama! …No, nas trenutno zanima njen ljudski aspekt, i zato ćemo ogoljavanje njene suštine, i spoznaju istine, ostvariti na sledećem primeru:
- Poznato je da je majčinska ljubav često toliko duboka da su majke spremne i svoj život da ponude, i daju, u zamenu za život svoga deteta. To su zaista izuzetni primeri ispoljavanja ljubavi kroz lično samo-žrtvovanje, gde nam je do drugih (pre svega rodjenog deteta) stalo više nego do sebe samog; ali, koliko god nam se EGO osetio ugroženim, spoznajmo suštinu tog osećanja…
Naime, majka jeste spremna da da svoj život u zamenu za život svog deteta, ali samo zato što joj je: lakše podneti sopstvenu smrt nego daljnje življenje bez svoga deteta! …Njena vezanost za to dete direktno je srazmerna njenoj slabosti (u vezi tog deteta, kao i slabosti njenog bića uopšte), tako da ta slabost i vezanost radjaju posesivnost – što znači da: majka voli to dete (samo) zbog toga što ono „njoj“ veoma mnogo znači, a ne zbog deteta samog po sebi!!! – Pomisao na mogući gubitak tog deteta suočava je sa tolikom svojom ontološkom slabošću, da u ličnoj smrti uvidja liniju neuporedivo manjeg otpora i spas od prevelike patnje. Dakle, njen čin žrtve bi, svakako, i definitivno, spasao život deteta, ali to – nije ljubav nego, zapravo, samoljublje: Nju nije, ustvari, briga da li bi dete moglo da podnese daljnji život bez nje (svoje majke!), nego joj je stalo samo do toga da SEBE spasi od onog suočavanja sa ličnom slabošću i ličnim ontološkim strahom! – To je činjenica; to je ono što zaista jeste.
Taj ontološki (suštinski) strah, kao i inače svaki strah, temelji se na podsvesnom strahu od smrti, strahu od (d)okončanja postojanja u ovoj individualizovanoj, samo-definisanoj formi krhke, izuzetno ranjive, i nepostojanju-podložne Jedinke. I tu sad dolazimo do jednog očiglednog paradoksa, gde je čovek spreman i da umre samo da bi umakao strahu od smrti!!! – To je slična situacija kao kad čovek, inače slabić i kukavica, na bojnom polju ili u životnom „škripcu“, iz prevelikog straha učini neko herojsko delo… I, na osnovu svega ovoga, otkriva nam se jedna nepobitna činjenica (apsolutna istina) koja, sama po sebi, našem umu zvuči kao krajnji apsurd i paradoks, a koja glasi: Jedino sam STRAH je taj koga se uistinu plašimo!!!
U ekstremnim situacijama, strah od „življenja sa strahom od smrti“ daleko zasenjuje strah od „same smrti“, i javlja se snažna žudnja za skokom u smrt – kao spasom od (takvog „zastrašujućeg“) življenja! To i jeste osnovni uzrok samoubistvima: lična slabost i strah od suočavanja sa životom, a što konačno rezultira slepim i očajničkim skokom na liniju najmanjeg otpora. – Pri tome je potpuno odsutna svesnost istine da: Nije život taj od koga želimo pobeći, nego je to upravo – strah od toga života! …Pa, kada bi ova činjenica bila zaista ispravno shvaćena, mnoga (ako ne i sva!) samoubistva bi, u samom inicijalnom zametku kobne namere, zapravo, bila divno transformisana u akciju „EGO-ubistva“! Odnosno – ne bi izlaz bio pogrešno prepoznat u bekstvu od života, već bi eliminacija straha postala prioritetan cilj svačijeg života; a to bi svakoga – pre ili kasnije, ali neizostavno – dovelo na božansku stazu Samo-realizacije!
Majčinska ljubav je zaista ljubav za svako poštovanje, jer nam upravo ona čini mogućim postojanje, i sam opstanak, na ovom svetu. Uz to, pozitivna strana EGO-ljubavi (uključujući tu i majčinsku – kao najsvetliji vid) jeste ta što, pod njenim uticajem, mi zbog sebe samih brižno čuvamo druge. – To jeste posesivnost, ali su efekat i sama misija ljubavi time postignuti. Medjutim, negativna strana je ta što: upravo posesivnost EGO-ljubavi predstavlja „gvozdenu zavesu“ na našem putu ka istinskom sopstvu i spoznaji istinske ljubavi.
Majke su, kao što je poznato, ali i razumljivo, veoma, veoma posesivne – što je suštinska odlika Ženskog principa (Materije), koji nas čvrsto drži vezanim za sebe i time nam, zapravo, onemogućava spoznaju Duhovnog (Boga, „Oca“).
Sve u svemu; EGO-ljubav („takozvana ljubav“) jeste jedno odnajpodmuklijih, najteže uočljivih, i najbezobzirnijih „orudja“ kojima nas EGO drži u svom ropstvu: razdvojenima od istinske ljubavi, slobode i sreće – svoga istinskog sopstva (Boga).
Najbolji dokaz da (čak) ni majčinska ljubav nije ljubav nego laž, jeste to što kada dete, sada već stasalo, konačno odluči da samostalno sledi svoj životni put, hodeći za zovom sopstvene duše i sopstvenih životnih uverenja i opredeljenja – roditeljska reakcija često zna da bude u stilu: „Eto, sve smo ti pružili; čitav život smo se žrtvovali zbog tebe, a ti nam sada tako uzvraćaš – lomiš nam srce i zadaješ nam rane na duši! …Zar se tako odužuje svojim roditeljima?! Jel nam to „hvala“ za sve što smo ti u životu pružili?!!“itd. itd. – Time zapravo, i upravo, otkrivajući ono što se večito i krilo (najčešće i od sopstvene roditeljske svesti i očiju) pod firmom „ljubavi“: oni su nas i voleli samo zato što su ONI pri tome imali neku (pa bilo kakvu…) satisfakciju, odnosno „korist“, od svega toga, i što su očekivali da i kasnije imaju nekakve „koristi“ (pa makar i samo psihološke) od nas, te da je, eto, na neki način i valorizuju. – Tu ne mislimo, naravno, na neku smišljenu (promišljenu) korist, nego samo na istu onakvu kakvu, recimo, mi imamo od sunčeve toplote: mi volimo sunce zato što njegova toplota prija našem telu i umu (odnosno – prija našem EGU), a to zaista nije ljubav nego koristo-ljublje… – to je ljubav prema sopstvenom EGU a ne prema bilo kome ili bilo čemu drugom!
Kada se dete „otrgne“ majci (roditeljima) i odluči da sa potpunom ličnom odgovornošću zakorači u sopstveni samostalni život, nisu retki slučajevi da ta majka, usled velike posesivnosti, čak i zamrzi to svoje dete… ili, u najboljem slučaju, da ta njena dotadašnja ljubav splasne, pa čak i nestane. Ta pojava često može delovati nerazumljivo, jer je teško shvatiti kakva se tu transformacija dogadja, koja je sposobna uništiti ljubav i pretvoriti je u nešto drugo – čak i u njenu suprotnost. Istina je, medjutim, sledeća: ljubav (istinska ljubav) je neuništiva i večna, a ono što se može razoriti ili „transformisati“ sasvim sigurno nije ljubav niti je to ikada bila! …Stoga, u gornjem slučaju nije ni došlo do nekakve „transformacije ljubavi“, nego je zapravo samo došlo do skidanja vela zablude sa dotada skrivene istine: ljubav (istinska, apsolutna, Božanska!) nikada nije tu ni postojala; postojalo je samo nešto što smo mi, robujući iluziji (EGU), u svom neznanju, nazivali ljubavlju! – Cela istina je u tome.
Mi uvek nastojimo pokazati drugima kako ih mi „zaista“ volimo; ali kad oni učine nešto što vredja naš EGO, tada cela istina izlazi na videlo: naša „ljubav“ prema njima slabi, jer su oni povredili upravo ono jedino do čega nam je zaista stalo i jedino što zaista volimo – NAŠ EGO.
Categories:
apsolutnaistina.com
0 comments:
Post a Comment