AUTOMATIZACIJA I SVEMIRSKI PROGRAM
Osim analiziranja „onoga što jeste“ (Života), postoji još jedna, uslovno rečeno „suprotna“, suštinska preokupacija nauke (odnosno analitičkog uma) – a to je: od „onog što nije“ stvoriti, sintetisati, „ono što jeste“; odnosno, u krajnjem: AUTOMATIZACIJA! Ljudski um, u svom „Robovanju stvarima“, žarko nastoji napraviti „savršeni stroj“: istinski „Automat“ – „operativnu jedinicu“ sa potpuno nezavisnim, auto-upravljačkim, sposobnostima. U tom cilju, ljudi prave sve savršenije i savršenije kompjutere i robote, nadajući se u tom svom snu da će jednog dana uspeti da stvore „Savršeni Automat“; ni najmanje ne shvatajući šta to zapravo znači, odnosno kolike jesu samo-destruktivne razmere koje taj smer sobom nosi!…
Ono što nedostaje, i što će UVEK nedostajati, bilo kojem kompjuteru, robotu ili automatu da bi bio savršen, jeste upravo samo – SAVRŠENSTVO! To „savršenstvo“ jeste ono čemu nauka teži i čemu se logika sve više i više primiče, ali ga NIKADA ne može dosegnuti i spoznati („Reči i misao ga pohode ali se vraćaju ne dosegavši ga.“ – Taitirija Upanišada, 2.9).
Prema tome, uistinu, celokupan „progres“ analitičkog uma (nauke i same civilizacije) ima jedino taj cilj, i zadatak!, kako smo već više puta do sada rekli: da logici omogući, i prezentira, uvid u saznanje da je – nemoćna da dosegne, i spozna, apsolutnu istinu, tj. savršenstvo!!! I, zaista, ništa više (ali i ništa manje) od toga.
Celokupna evolucija svesti ima tok ka „tački“ na kojoj će doći do uvida da je sama po sebi besmislena, odnosno da je krajnji cilj upravo tamo odakle je sve i počelo. – Medjutim, upravo ta spoznaja, spoznaja te „besmislenosti“, uvodi nas u posed jednog sasvim novog, autentičnog, kvaliteta svesti, koji je sasvim različit od onog koji se „zadesio“ na samom Početku toka te evolucije odnosno koji je započeo taj evolutivni razvojni tok (potragu za Smislom): Ona, primordijalna, rudimentarna, svest je u potpunosti bila nesvesna sebe i postojanja, a ova, „Probudjena“, je konačno realizovala totalnu samosvest – Svesnost Postojanja.
Dakle; ono što će uvek, i zauvek, nedostajati bilo kojem automatu jeste – Život (Kreativnost), i to „samo zato“ što: ŽIVOT jeste KREATIVNOST jeste SAVRŠENSTVO!!! Sve što je u dodiru sa Životom poseduje potencijal savršenosti, a bez njega (bez života) je lišeno svega: Jedina, istinska, bit-nost jeste Život, a ne forme kroz koje se on (On!) ispoljava!
Automatizacija je, zapravo, čovekova težnja, odnosno težnja uma, za ostvarivanjem „apsolutne prirodnosti“: jedino sama Priroda je ta koja sve čini „apsolutno automatski“. Ustvari, „automatski“, u svom izvornom značenju, upravo znači „prirodno“, odnosno: apsolutno spontano. – To je pravo značenje te reči; i to je ono stanje koje biva realizovano tek odsustvom svakog napora i težnje: bilo za „automatizacijom“, bilo za „spontanošću“. A tada spoznajemo Prirodu kakva ona istinski jeste: Priroda je Bog!
Sve ovo nam jasno govori da je i „Put automatizacije“ („stvaranja“, „sinteze“), baš kao i „Put analize“ (razgradnje i „razaranja“), ništa drugo nego „Put potrage za Bogom“ (svojim istinskim sopstvom – Savršenstvom).
Tako; ma koliko savremeni, „civilizovani“, čovek negira Boga i realnost Njegove egzistencije, i ma koliko on bio „uveren“ da je to čemu i sam teži sve drugo samo ne Bog, ipak je neporecivo očigledno da on, kao i uopšte sve što postoji, teži upravo Njemu – iako, robujući iluziji, i zabludi svoga uma, toga nije ni najmanje svestan. Takav čovek, u svom neznanju, teži prvenstveno „materiji“ i sticanju spoljašnje snage i moći; a pošto svako i odlazi (gravitira) onome čemu teži, to znači da takav čovek neumitno nastavlja da egzistira u zabludi i razdvojenosti od Istine. I, što je najgore, pošto nije svestan svoje razdvojenosti od Boga, on tu razdvojenost ne može ni da prevazidje; te tako večito opstojava u svojoj razdvojenosti od samoga sebe – nesvestan stvarnog uzroka svoje patnje i tragajući za „lekom“ koji ne postoji.
Sve što postoji, bilo ono toga svesno ili ne, svakog trenutka svog postojanja teži, odnosno gravitira, upravo Bogu – svojoj Suštini.
I, konačno, na ovom mestu je potrebno pomenuti još jednu stvar:
- Usled suštinske potrebe za spoznajom Univerzuma, čovek, robujući svom umu (EGU), neprestano nastoji spoznati tajnu njegove manifestacije manipulacijom njegovih „spoljašnjih“ izraza. Ovo će reći da, doživljavajući Univerzum kao nešto „spolja“ – razdvojeno i nezavisno od njega samog – čovek se upušta u to spoljašnje traganje za njegovom istinom, ne shvatajući da jedino u samom Izvoru može spoznati Tajnu celokupne njegove manifestacije; a Izvor je: Suština.
Uporedo sa progresom civilizacije (širenjem i razvojem EGO-znanja), savremeni čovek se, raznim aspektima tzv. „Svemirskog programa“, otiskuje u potragu za istinom svoje iluzije. …Koliko je to opasan smer shvatićemo samo ako smo svesni: sa jedne strane – bezgraničnosti Univerzuma; a sa druge, istovremeno – neutažive želje EGA za spoznajom tajne njegove konačne granice.
Koncentrisanjem pažnje na „osvajanje svemira“, čovek, bukvalno rečeno, nastoji da: provali vrata Pakla misleći, u svojoj iluziji, da će tamo zateći toliko željene „Rajske Vrtove“! – U tom svom nastojanju on ulaže sve veći i veći trud, nesvestan da upravo time neobuzdano rasipa upravo onu energiju koja mu je nasušno potrebna, i neophodna, da bi osvestio i razumeo ono što jeste tu gde on jeste. …Čovek kreće, čak i uveliko maršira, stazom upoznavanja beskonačnosti Svemira, a još ni samog sebe nije spoznao čak ni u toj meri koja bi mu nesmetano obezbedila život u skladu sa prirodom i biološki opstanak svoje vrste (čovečanstva), a samim tim i svakog pojedinca ponaosob.
U svom robovanju EGU, čovek umišlja da je „Bogom-dati“ gospodar celokupne Egzistencije, pa se i ponaša na taj način a i stremljenja su mu upravo u skladu sa tim. – Ponaša se kao da ima „tapiju“ na celokupni Univerzum: bez trunke istinske odgovornosti on se krajnje bahato odnosi prema prirodi, i životu uopšte, slepo uvažavajući samo svoju ličnu potrebu za, prividnim, zadovoljstvima. Nekontrolisano eksploatiše prirodu i njene resurse a za uzvrat joj daruje svoju „poniznu zahvalnost“ u vidu, takodje nekontrolisanog, zagadjivanja, razaranja i uništavanja… – a kada mu njegov ograničeni i slepi um, u tami svoga ludila i bezumlja, konačno i „napipa“ da će, tako i time, i njemu samom život i opstanak na planeti Zemlji uskoro postati krajnje ugrožen, on (umesto da izvrši korenitu revoluciju svoje svesti i osvesti tragičnu dubinu svoje zablude) „mudro“ i pun elana kreće u potragu za nekim „novim svetovima pogodnim za život“!…
U takvom stavu se nedvosmisleno jasno da uvideti suština čovekove namere: neodgovorno i nekažnjeno Svemirom sejati smrt, zlo, propast i prljavštinu svoga sopstvenog gliba – EGA (!!!)
Umesto da budemo radosni Čuvari i Zaštitnici svoga sopstvenog Doma – ove neodoljivo i neopisivo veličanstvene plavičasto-zelene kosmičke mrvice koja nam je sve što smo ikada imali, imamo i što ćemo ikada imati – istinske Sluge svog najboljeg interesa i interesa celokupne Egzistencije, mi se ponašamo kao razularena banda pijanih siledžija, kojima je, nažalost, neko dao „pet minuta vlasti“! – Čovek bi da se, uživajući (tačnije zlo-upotrebljavajući) krajnju slobodu, ponaša poput, bez ikakvog nadzora raspuštenih, maloumnika, koji u „bezazlenim“ i „nevinim“ igrama i zabavama svoga bezumnog uma, ne trepnuvši ubijaju život gde god sa njim stupe u dodir.
Medjutim, čak i ljudska pravda i zakon imaju rešenje za takve slučajeve:zatvor, tj. lišavanje slobode izgrednika u cilju zaštite onog slobodnog dela populacije, odnosno zaštite same Egzistencije; a kamoli Božanska Promisao! – Što će reći da: Jedino oni koji prevazidju EGO dobijaju slobodan pristup Apsolutnoj Egzistenciji; svi ostali se nalaze u (ovom, ipak samo-iniciranom) „Zatvoru“, lišeni Slobode, jer: „Djavo nema, i ne može imati, pristup u Kraljevstvo Božje!“
Ono što jeste, zapravo, jeste da čovek zaista poseduje „tapiju“ na celokupan Univerzum, kao što je i zaista „Bogom-dati“ gospodar celokupne Egzistencije, ali on ne zna Istinu: ne poznaje „Čoveka“, koji jeste taj apsolutni Gospodar.
Ne znajući tog Čoveka (ne nalazeći Ga u sebi), ljudi se, nesvesno, stoga trude da Ga „imitiraju“ – a time samo, i upravo, potvrdjujući da još uvek egzistiraju na nivou, a kako drugo do: ne-razumne životinje!
Zaista, zaista je ogromna, i neopisiva, ljudska zabluda to što za sebe (ovakve kakvi smo – robujući EGU) smatramo da smo nešto drugo a ne „životinje“ (u pravom i ne-sarkastičnom smislu te reči!), jer jedino istinski čovek može sebe nazvati čovekom – a istinski čovek je jedino onaj koji Ga je realizovao: Prosvetljena osoba. Prema tome; apsolutnu istinu (Boga) spoznaje tek onaj ko evoluciju svoje svesti privede kraju: onaj ko, konačno, iz „životinje“ (odnosno „čoveka“) evoluira u „Čoveka“ (istinskog čoveka)!
Dakle, bitno je shvatiti da je čovekova suštinska potreba: realizovati Sebe. Spoznajom sebe čovek spoznaje, zapravo, „unutrašnji univerzum“; a pošto „samo isto može spoznati isto“ – to znači da jedino spoznajom tog „unutrašnjeg“ univerzuma istinski možemo spoznati, i spoznajemo, tajnu „spoljašnjeg“ univerzuma: Samo-realizacijom spoznajemo Univerzum (Boga).
Imajući sve ovo u vidu, postaje nam sasvim jasno da čovek istraživanjem Svemira zapravo nastoji ostvariti spoznaju SAMOG SEBE, ali svaki korak dublje u Svemir odvodi ga, jasno, sve dalje od istine. A, pošto je sam Svemir, po svojoj prirodi, toliko tajanstven, zagonetan i očaravajuć za naš opijeni um, jasno je da je to direktan put u sve čvršći zagrljaj „Djavoljih Kandži“. – To je užasavajući put slepog samouništenja, identičan leptirovom sudbonosnom letu kroz noć ka vreloj uličnoj svetiljci! …Na tom putu mu ceo Univerzum, kako na prvom tako i na svakom sledećem koraku, očajnički brižno, sa neizmernom ljubavlju, poručuje: „Vrati se nazad!… Ne znaš šta činiš!!!“, medjutim čovekov zakržljali duhovni sluh uopšte ne (s)hvata te poruke; a čak i kad mu, milošću Božjom, bivaju i neskriveno prezentovane, njegov EGO se ogradjuje sumnjom i neoprostivom lakomislenošću.
Jedna od najpoznatijih, i najdirektnijih, takvih poruka jeste ona koju je 30. Jula 1971. godine registrovala posada svemirskog broda „APOLO 15“ pri svom aluniranju na Mesec, a ona doslovce glasi:
- „LAMA RABI ALARDI DINI ENDAVUR ESA KUNIS ALIM!“
Poruka je, kažu, došla od strane neke ne-zemaljske inteligencije, a pojedini duhovni upućenici tvrde, čak, da je to direktna poruka same Kosmičke Inteligencije, odnosno Boga. No, kako bilo, u prevodu ona, navodno, glasi: „Gospod Bog se ljuti, ne uznemiravajte Božje područje, bićete za to svi kažnjeni!“ …Sve u svemu, da naš um, opet, ne bi imao previše materijala za svoje „umovanje“ – uopšte nije bitno čak ni to da li je ovo verodostojan prevod dotične poruke (iako upućeni tvrde da jeste!), ali ako „Gospod Bog“ uopšte ima neko upozorenje za ovo čovečanstvo – a sasvim sigurno je da ima – onda je ova poruka zaista prožeta Božjim duhom!
S tim u vezi, postoji i nebrojeno mnogo drugih Poruka kroz istoriju – iz usta proroka kroz koje se Božji duh direktno objavljivao. Suština svih tih poruka postaje u sadašnje doba sve jasnija i prisutnija putem nekih Hristovih objava ovog „novijeg doba“. Naime, u knjizi „Nova učenja za čovečanstvo koje se budi“, stoje Njegove reči:
- „Nekoliko čudovišnih umova medju vama stvorilo je oružja koja mogu ne samo uništiti ljudski rod, nego uzrokovati dalekosežnija razaranja u svemiru. (…) Ispaljivanjem svojih projektila, svog oružja, i slanjem satelita ubica u vis kroz ono što zovete praznim prostorom, ali što je ustvari nevidljivo energetsko polje koje sadrži emocije i um Majke Zemlje, vi Zemlju povredjujete. Prema tome, vi povredjujete i sebe. Shvatite to kako biste mogli da vidite svoju odgovornost u ovoj stvari. Bog nije doneo razaranje vašoj planeti. Čovečanstvo jeste. Svakom besnom mišlju, akcijom i činom i nedostatkom ljubavi i brige posejali ste bol i patnju za same sebe.
(…)Upozoravam vas da su sva oružja za koja dozvoljavate svojim vladama i vojnim osobama da ih koriste protiv vaših sopstvenih nacija, Majke Zemlje i Kosmičkog prostora, uzrok koji će dovesti do strahovitih posledica.“
Medjutim, i pored svega toga, čovek, svojom zamračenom (ne-prosvetljenom) svešću, doživljava sebe kao potpuno „odvojen“ entitet a Prirodu kao datost samu po sebi. Zato on ne shvata da je ceo Univerzum zapravo njegova sopstvena SVEST, i da on, atakujući na harmoniju prirode, ne remeti zapravo nešto spolja („spoljnje“) nego svoju sopstvenu svest čini neosetljivijom, i otupljenijom, na veličanstveni fenomen Ljubavi, kao i neprijemčivijom za svetlost istinskog Znanja – spoznaju sebe samog: Boga. Zbog takvog neznanja, a opet, uverenosti u valjanost sopstvenog znanja (EGO-znanja), čovekov plitki, krajnje površni, „dvodimenzionalni“ um odbacuje sve ove objave i upozorenja kao „puke spiritualne besmislice“ i „iluzije zabludelog, sanjalačkog uma“… ne shvatajući da je jedini zabludeli um – upravo ovaj njegov sopstveni, „racionalno-trezveni“.
No, Bogu hvala; budući da je Božja ljubav večna i sveprisutna, ona neprestano nastoji otrezniti čoveka i vratiti ga na pravi put, a to čini time što mu sve lične greške kad-tad neposredno prezentira – i to upravo na onom nivou na kojem on to može pojmiti – kako bi ih sam iskusio, osvestio, i shvatio Istinu. Priroda to čini na svoj način, a tada je patnja našem zabludelom umu neminovna. …Stoga, ma koliko nam iluzija delovala privlačno i opojno – ma koliko nam neodoljiva bila ta „pesma mitskih sirena“ – svakako je bolje „otrezniti se“, i to što pre, jer će nas, u protivnom, kasnije od tog „pijanstva“ možda (čitaj: neminovno!) veoma, veoma „zaboleti glava“!…
Dakle, ono za čim istinski čeznemo nije u „Svemiru“ već ovde gde jesmo; zbog toga, nemamo šta tamo ni da tražimo – bar ne na ovakav način.
Tek potpunom, i ispravnom, spoznajom svoje „unutrašnje“ prirode spoznajemo istinu „spoljašnje“ prirode – što je potpuna, i konačna, realizacija Prirode („apsolutne prirode“): Boga.
MI JESMO SVEMIR; SPOZNAJMO GA, ALI TU GDE ZAISTA JESTE!
(A.I. – 297.str)
Categories:
apsolutnaistina.com
0 comments:
Post a Comment