TRANSCENDIRANJE SVETA SUPROTNOSTI
Svet (Univerzum) je svet Suprotnosti – „Poligon večite borbe dvaju suprotnosti“. Bez tih suprotnosti ni poligon ne bi bio poligon, kao što ni bez tog „poligona“ suprotnosti ne bi mogle postojati i biti to što jesu. Energija jeste jedinstvo (Jedno), a jedino jedinstvo jeste jedinstvo suprotnosti; zbog toga ona nije negacija suprotnosti (kako to pret(po)stavlja analitički um) već suprotnosti za nju ne postoje iz prostog razloga što ih ona u sebi (sobom!) objedinjuje. Ona je „izvan“ suprotnosti samo zato što jeste njihova „najunutarnjija“ suština: njihov APSOLUT! – Apsolut je, prema tome, Stanje u kome ništa ne postoji (ništa za-sebno), odnosno Stanje u kome sve postoji (Jedinstvo svega). Stoga, Apsolut, sa jednakom tačnošću, možemo nazivati: „Stanje Postojanja“ (Postojanje, Punina), kao i „Stanje Nepostojanja“ (Nepostojanje, Praznina). Medjutim; pošto shvatamo da je sve unutar njega, i radi lakšeg razumevanja, uputnije nam je da ga posmatramo sa stanovišta Postojanja.
„Postojanje“ je stanje u kojem jeste SVE, pa, prema tome, u njemu nikad ništa ne prestaje Biti. To je Apsolutna Istina, odnosno Najviša Stvarnost. Ona je „Ono što Jeste“; stoga ona je uvek tu, samo što je mi, robujući EGU, nikad nismo svesni! …Da ta Stvarnost nije prisutna ovde i sada, mi je nikada ne bismo ni mogli spoznati; na stranu to što u tom slučaju ni mi, kao ni sve što uopšte postoji, nikada ne bismo mogli postojati (ovakvi kakvi smo). Znači; mi se i OVOGA TRENUTKA nalazimo u Apsolutu, samo što nam EGO iskrivljava celokupnu Percepciju i sprečava nas da spoznamo (tu) Stvarnost – onog Sebe koji „Ja Jesam“ u Apsolutu: „Istinsko JA“.
Robujući EGU mi uvek prianjamo za jednu suprotnost, misleći da je to, i takvo, iskustvo krajnja (prava) istina, a zanemarujući svesnost druge suprotnosti, koja je takodje(!) tu. Tako, prianjanje uslovljava zabludu:
- Kada je prisutna svetlost (dan), naš um nam sugeriše da tada tama ne postoji, a kada je tama (noć) um nam kaže da je svetlost prestala da postoji… Medjutim, prava istina glasi: Ni tama ni svetlost NIKADA ne prestaju da postoje – tama postoji i pri svetlosti (dakle uporedo!), samo što je tada „pro-svetljena“, a svetlost je tu i kad je tamno, samo što tada „nije manifestovana“!
Ovo površno izgleda samo kao zgodna igra reči, ali uistinu jeste vrhovna činjenica, koju je veoma bitno jasno razumeti. Jer, da to nije upravo tako, odnosno kad bi ijedno od to dvoje ma i jednog jedinog trena zaista prestalo da postoji – ne bi moglo postojati ni ono drugo, budući da su suprotnosti medjusobno nužno uslovljene.
Nevezivanjem za te spoljašnje dualnosti, i prevazilaženjem EGA, mi ostvarujemo spoznaju Istine: spoznajemo „Unutarnju Svetlost“, koja nije suprotnost, nego je stanje izvornog „Jedinstva tame i svetla“; a ta Svetlost je Suština, pa je zato i možemo spoznati isključivo unutar sebe. To je svetlost „Čiste Svesti“, i ona nije „od ovoga sveta“ (sveta suprotnosti).
Ne-prianjanje, dakle, rezultira svesnošću istine: Samo, i jedino, kada istovremeno obitavamo u potpunoj svesnosti obe suprotnosti (svesnosti Celine) tada ni jedna od njih nema uticaja na nas; tada mi sami jesmo svesnost i jesmo celina (tada smo „u Bogu“). – Potpuna (istinska) svesnost „poradja“ duševni mir, i obratno. …Tako, sve ovo nam neizostavno opet ukazuje na onu davnašnju spoznaju: svaki osećaj (svako stanje) osim duševnog mira je nerealan i, kao takav, iluzija. Dakle, to nam jasno kazuje da svaka naša uznemirenost predstavlja ništa drugo do odsustvo istinske svesnosti. Pa, tako, i bilo koji fizički ili duševni osećaj („talasanje“) takodje nam ukazuje na odsustvo svesnosti, odnosno na aktivnost „racionalnog uma“ (EGA). – No, kad imamo potpunu kontrolu nad umom tada imamo potpunu svesnost, i tada smo van domašaja uticaja bilo kog „spoljašnjeg“ stimulansa.
Ta, potpuna, kontrola uma (spremite se!) ostvaruje se samo na jedan jedini mogući, i sasvim dovoljan, način: ODSUSTVOM BILO KAKVE KONTROLE.
Ovo je svojevrstan paradoks, ali to je ujedno i apsolutna istina, jer: bilo koji vid kontrole podrazumeva sam um (EGO) u poziciji Kontrolora (a upravo njega je neophodno „umiriti“), i zato tek odricanjem od svake kontrole (ali zaista svake!) mi postižemo „utrnuće“ našeg „ja“ i, time, dopuštamo da „stvar u svoje ruke“ konačno preuzme On. Tek tada je kontrola zaista istinska i potpuna, jer jedino On zaista Zna šta čini i šta valja činiti.
Na prvi utisak zvuči „malo“ zastrašujuće – „ispustiti kontrolu svoga života iz sopstvenih ruku“; no, kao da smo ikada i držali te „konce“ zaista u svojim sopstvenim rukama!?! Naime, postoji ona mudra: „Čovek snuje a Bog odlučuje“, koja savršeno istinito ukazuje na činjenicu da ma šta „ja“ planirao, ipak je Njegova poslednja (naravno i prva, i večita), i biće kako On zna da se treba imora. Oduvek je sve u rukama Vrhovne Inteligencije; i hvala Joj da je to tako. „Ja“ može samo da sanja (što inače uvek i čini) kako ono nešto dela i kako od njega nešto mnogo zavisi: baš kao što i bokserska rukavica može uobraziti svoju ogromnu snagu jer je nokautirala suparničkog boksera… a ne shvatajući da je ona samo orudje u rukama Istinske Sile, koja se kroz nju i putem nje manifestuje.
Čovek je upravo u identičnom položaju, dok god je u stanju razdvojenosti. Nama se čini (mi mislimo) da smo potpuno autonomni u svom odlučivanju i upravljanju životom, ali to nije baš tako – i sva sreća što nije, jer bi se, u suprotnom, desilo ono isto što bi se desilo kad bi nas neka „dobra vila“ dodirnula svojim čarobnim štapićem i predala u naše spretne ruke, pod našu svesnu kontrolu, upravljačke komande svih suštinskih funkcija celokupnog našeg organizma… – sve ono što inače radi i obavlja naš autonomnini nervni sistem, sa sve simpatikusom i parasimpatikusom: počev od upravljanja funkcijama disanja, rada srca, mozga, bubrega, jetre, gušterače, upravljanje složenim biohemijskim procesima u organizmu, suptilnim procesima razmene materija izmedju ćelija, regulisanje optimalnog rada žlezda sa unutrašnjim lučenjem, regulisanja optimalne telesne temperature svakog trenutka, itd.itd.itd. – MOMENTALNA KATASTROFA!!! – Automatski „RASPAD SISTEMA“. …Na stranu to što nikada ne bismo ni mogli nastati, pa samim tim ni postojati, da je to koncipirano na taj način.
Kad bismo trebali makar i samo kontrolu disanja uzeti pod svoj stalni svesni nadzor, verovatno bismo se gušili mnogo puta u toku dana… a noć svakako ne bismo ni preživeli; a šta reći za ostalo!?!… E, sad, neko će reći da je sav taj „mehanizam“ – taj savršeni „softver“, koji uspostavlja, reguliše i nadzire suštinske principe harmoničnog funkcionisanja celokupnog „hardvera“ našeg organizma – samo produkt nekakvog imanentnog organskog „koda“, nastalog sticajem sasvim slučajnih i proizvoljnih okolnosti u procesu nekakvog „prirodnog prilagodjavanja“! – Pa, sve i da je tako, ali da li postoji i promil ikakve šanse da je sve to moglo SLUČAJNO da nastane? …Da li je moguća situacija da naučnik uzme gomilu potrebnih sastojaka, hemijskih elemenata, stavi ih u teglu, dobro ih promućka, i da iz toga ispadne ako ne čitav „lanac“ a ono bar jedan jedini molekul DNK… makar jedan jedini funkcionalni nukleotid?! – Naravno da ne. Pa makar mućkao tu teglu do „sudnjeg dana“. Ipak je za to bila potrebna Promisao Inteligentne Energije, i to neuporedivo više i superiornije nego što je to analitički um jednog, ljudskog, „naučnika“. I, ipak, iza svega zapravo stoji jedan Viši Plan – jedna superiorna stvaralačka, kontrolna i upravljačka Inteligencija. To je Inteligencija koja savršeno dobro zna KAKO sve ovo, ZAŠTO sve ovo, i – ČEMU sve ovo!…
Prema tome; svako treba da radi ono što najbolje zna i ume: On treba da radi to što uvek i večito i radi, a „ja“ treba samo da se tiho „skloni“, da „ne smeta“, i – „ništa da ne dira“! …Šalu na stranu, ali to je upravo to što je neophodno, odnosno: naš život i življenje mora svesno biti prepušten Božanskom (Božanskoj Promisli), a nama ostaje samo da pažljivo „osluškujemo“ svoju istinsku unutarnju potrebu i, spoznavši je, ne delamo protiv čistih prirodnih i Božanskih zakona, već u potpunom skladu sa njima. „Ja“ mora u potpunosti utihnuti, realizovati poziciju „Svedoka“, i tako konačno postići uživanje u svom izvornom, autentičnom položaju. A to ne znači da „ja“ treba nešto „postići“, jer to je jednostavno nemoguće – već samo znači da je neophodno da spoznamo svoj Pravi položaj, u svetu (dimenziji) u kojem, spavajući, „Sanjamo ovaj aktuelni San“: Upravljački konci svih naših aktivnosti, i aktivnosti čitavog ovog pojavnog sveta, povlačeni su (povlače se) iz jedne druge, suptilne i „nevidljive“, Dimenzije – u kojoj On, večno i beskonačno uživajući u Svojoj Igri, „Sanja“ čitav ovaj svet i od energije tih „Snova“ tvori sve ove divne forme. …Sve ima svoje KAKO, ZAŠTO i ČEMU, ali jedino On to i – ZNA!
Rukovodjeni „Centralnom Upravom EGA“, mi, večito, brižljivo negujemo to katastrofalno stanje u kojem se nalazimo – taj sveopšti aktuelni „raspad sistema“ usled naše nemoći da išta zaista (is)kontrolišemo unutar sopstvenog postojanja (a kamoli da to funkcionisanje učinimo savršenim) – i uporno se opiremo predavanju pod okrilje svoje jedine, istinske i najveće dobrobiti: voljnom predavanju Vrhovnoj Upravi – Svedržiteljskoj Inteligenciji – koja i drži, oduvek, sve u Svom okrilju. Samo, to moramo jasno uvideti, i, odricanjem od svoga malog i mizernog „ja“, predati (Joj) se sa ljubavlju i poverenjem. Stoga; kontrolu nad svojim umom i životom treba, dokončanjem svoga EGA, kao svoju vrhovnu „Žrtvu“, svesno predati na Oltar Njegove Volje – i tek tada će taj Vrhovni Autonomni Sistem Univerzuma biti u punoj prilici da našoj sopstvenoj svesti neposredno i neskriveno predoči veličanstvenu lepotu harmonične prirodnosti i spontanosti u funkcionisanju celokupne Božje Tvorevine: Njegovog Sopstvenog Organizma; i to na naše BESKRAJNO UŽIVANJE.
Mi trebamo učiniti sve ono, i samo ono, što je u našoj moći – a Bog će učiniti sve ostalo!
Zato; odsustvo svake kontrole, zapravo, predstavlja istinsku, tj. apsolutnu kontrolu.
Pri takvoj kontroli, dakle Ne-prianjajući za objekte našeg uma (sveta suprotnosti), pa i za bilo koju osetilnu senzaciju, mi bivamo samo „svedok“, „strani posmatrač“: samo „posmatramo“ dati osećaj, i sa punom svesnošću bitišemo u Istini, nalazeći se van domašaja bilo kojeg izraza datog osećaja. Šta to zapravo znači? – Znači to da smo mi sada samo neutralni svedoci datog osećaja, a ne više, kao do sad, (kao inače, robujući varljivom umu) njegovi pristrasni „saučesnici“; i zato ga sada konačno spoznajemo u svetlu Istine: Spoznajemo da Bol ne „boli“, da Hladnoća nije „hladna“, da Toplota nije „topla“, Tišina nije „tiha“, Buka nije „bučna“, Aktivnost nije „aktivna“, Mirnoća nije„mirna“, Haos nije „haotičan“…; kao i istinu da: Svetlost nije „svetla“, Tama nije „tamna“, Lepota nije „lepa“, itd.itd. Odnosno: spoznajemo Suštinu samog – PARADOKSA!
Iako svi ovi navodi mogu zvučati kao upadljive protivrečnosti, jasno ćemo videti da to uistinu nije tako; jer sve su to, zapravo, apsolutne istine. Da bismo to što jasnije sagledali, podjimo od „formule“ kojom slavni japanski pisac, i filozof Zen-Budizma, D.T.Suzuki (Daisetz Teitaro Suzuki, 1870-1966), u knjizi „Zen budizam i psihoanaliza“, objašnjava prirodu te suštinske zakonitosti:
- „A ne može biti ono što je, ako ne stoji nasuprot onome što nije A; da bi A bilo A potrebno je ne-A, što znači da je ne-A sadržano u A. Kad A zaželi da bude A, ono je već izašlo iz sebe, to jest postalo je ne-A. Da A ne sadrži i ono što nije ono samo, ne-A ne bi moglo izaći iz A da A učini onim što jeste. A je A zbog ove protivrečnosti, a ta protivrečnost se ispoljava jedino kad logično razmišljamo.“
Ovo je tako divno, i (uprkos svemu) jednostavno rečeno, da mu se ne može ništa niti dodati, niti oduzeti; samo treba razumeti.
Naime; ovo nam jasno govori da su, kao i način na koji su, suprotnosti neizostavno sadržane jedna u drugoj, odnosno ukazuje na suštu činjenicu njihove „sudbinske“ medjusobne uslovljenosti. U skladu sa tim; one se i mogu izraziti jedino kroz medjusobni odnos. Takodje nam ova „formula“ govori da se istina (apsolut) jedne suprotnosti ne može spoznati željom (žudnjom, naporom) da se ona spozna, jer već i sama želja predstavlja odsustvo svesnosti i istu onemogućava. Potrebno je „samo“ Ignorisati prisutnu suprotnost (NE-prianjati za nju), a ne – „želeti“ da je se oslobodimo (ulagati napor u to), jer se istinsko oslobodjenje postiže samo potpunom svesnošću onoga što jeste: „Budjenjem“.
Pošto se suština jedne suprotnosti nalazi isključivo u onoj drugoj suprotnosti, jasno je da se i spoznati može samo putem nje:
- Da bismo spoznali suštinu (istinu) od „A“, neophodno je da potpuno (dakle istinski!) ignorišemo „A“ i da svu svoju pažnju usmerimo na prisustvo njegove suprotnosti – „ne-A“. Kada, na takav način, um bezrezervno i u potpunosti zaokupimo sa „ne-A“, odjednom se širom otvaraju „čarobne dveri“ jedne neizrecive, drevne, i dotada sasvim nepoznate, suptilnosti „Treće dimenzije“našeg uma – lišene celokupnog smeća kojekakvih mrtvih intelektualnih naslaga i naučenih automatskih odgovora (tzv. „uslovnih refleksa“) na spoljašnje senzacije i „provokacije“; naslaga koje površinski prekrivaju nemerljivost prirodnog stanja uma: NE-uma.
To je dimenzija ISTINSKE SVESNOSTI, koja stavlja u pogon celokupnost našeg bića, i mi celim sopstvom spoznajemo istinu o onome što se nalazi „nasuprot ne-A“ (u njegovoj suštini): spoznajemo suštinu (celovitost, istinitost) samoga „A“!
To je jedini način spoznaje istine: CELIM BIĆEM; jer se ona ne može intelektualno spoznati pošto ne podleže usporedbi ni sa kakvom, prethodno vidjenom ili pretpostavljenom, predstavom, šablonom ili konceptom.
Ta „treća dimenzija uma“ predstavlja aktivaciju celosti bića, tj. „budjenje“ uma. A da bismo jasno shvatili šta to znači, odnosno da bismo jasno razumeli ovaj „mehanizam“ spoznaje istine (kojeg inače svesno koriste brojni fakiri, a koji na nesvesnom planu deluje i kod mnogih fanatičnih umova), sagledajmo primer:
- Kada osetimo hladnoću, prva i instiktivna naša reakcija jeste želja da se oslobodimo njenog neprijatnog i nepoželjnog uticaja. Ta želja jeste zapravo proizvod naše podsvesne želje za toplotom, i ona je samo prirodan odgovor na naš, postojeći, podsvesni strah od same hladnoće (naše predstave o njoj!). Na taj način, samo se povećava napetost unutar nas, um je nemiran, a osećaj (hladnoća) nas još više obuzima – i pojačava se, umesto da je se, shodno našoj želji, zaista oslobodimo (to je svako od nas, sasvim sigurno, više puta u životu iskusio: što se više bavimo hladnoćom, odnosno pokušajima da joj umaknemo, to nas ona sve više obuzima i sve smo nemoćniji pred njom). Tako, u želji da hladnoći umaknemo, mi se neprestano nastojimo „ograditi“ od nje, pa nam, samim tim, ona sve više i više zauzima sam fokus pažnje a naše „bekstvo“ od nje upravo poprima sve specifičnosti bekstva od sopstvene senke.
E, sad; da bismo se zaista oslobodili hladnoće potrebno je, kao što smo već rekli: ignorisati je. A šta to znači i kako to ostvariti? – To znači da, jednostavno, „zaboravimo“ na nju… a to postižemo tako što ćemo („paradoksalno“!) ostvariti njenu potpunu Osvešćenost!
Dakle; pošto nam je evidentno postojanje te spoljašnje hladnoće (osećamo je na svojoj koži), jasno je da je i sama njena suprotnost (nužno i neizostavno, mada nemanifestovano!) prisutna „tu negde“; a ceo naš zadatak jeste da percipiramo i „zgrabimo“ upravo nju. Naime, nama je hladno samo zato što nam je svesnost zaokupljena tom spoljašnjom hladnoćom, ali time gubimo svesnost istine jer ono što je zaista bitno nije spolja nego unutra – u „Centru“. Odnosno; sve što je „spolja“, svakoga trenutka govori nam ono najbitnije o nama samima:
- Spoljašnja hladnoća nam zapravo ne govori o svojoj „hlad-noći“ (jer, setimo se: ništa samo po sebi nema nikakvu predispoziciju prema nama samima; naš um je taj koji ocenjuje i, time, stvara dualnosti) već nam govori o, našoj ličnoj,unutrašnjoj toploti („NE-hladnoći“) – samo je trebamo Osvestiti;
- Spoljašnja buka nam ne govori ništa o svojoj „bučnosti“ (nekom je nešto bučno, dok drugome nije…) već o našoj unutarnjoj tišini (koja jedina može registrovati, i registruje, stepen te „spoljašnje buke“ i u odnosu na sebe je i definiše) – samo je treba o-svestiti;
- Spoljašnja tišina nam govori upravo o našoj unutarnjoj „buci“ (što smo iznutra rastrzaniji, snažnije ćemo doživeti dubinu spoljašnjeg mira i tišine…), samo, te „buke“ treba postati Svestan, kako bismo mogli i „poraditi“ na njenom prevazilaženju;
- Kada nam je nešto „teško“, to nam ne govori ništa o svojoj „težini“ nego upravo o našoj ličnoj slabosti (to je, valjda, svima jasno!), koju nam valja prevazići; …itd.itd.
„Sve što je spolja govori nam da nije ništa, dok nam sve što je unutra govori da je sve.“ – Ova izreka nam jasno govori da se sve što postoji, i što ima ikakav uticaj na nas, nalazi ISKLJUČIVO unutar našeg sopstvenog uma; zato se jedino tu i može spoznati Istina o tim „spoljašnjim“ stvarima.
Prema tome; ono što je spolja, neprestano nas usmerava na ono što je unutra, kako bismo osvešćavanjem tog „unutrašnjeg“ spoznali pravu istinu o onome spolja. – Ekstrovertnost nam, uporno, ukazuje na (istovremenu!) potrebu introvertnosti, a ova nam, opet, ukazuje na neophodnost ekstrovertnosti. Zbog toga, jedino „Introvertnom-ekstrovertnošću“, odnosno„Ekstrovertnom-introvertnošću“, ostvarujemo istovremenu (istinsku) svesnost – i onoga što je „spolja“, i onoga što je „unutra“: svesnost Istine (Celine)!
Neupućenom umu (tačnije umu uopšte) to svakako zvuči vrlo komplikovano, ali suština je veoma jednostavna: Popuštanjem prianjanja za tu, našu, spoljašnju hladnoću, celokupnu svoju pažnju polako usmeravamo na egzistenciju one naše unutrašnje toplote!
Ako, zimi, hladnu šaku stavimo na svoje golo telo ispod tople majice, strešćemo se od iznenadne hladnoće – to je činjenica; ali ako se voljno, hrabro i smireno, „otvorimo“ toj hladnoći, istog trena spoznajemo da: nasuprot hladnoj šaci stoji naše toplo telo! Pa, ako se svesnošću „obučemo“ u njegovu toplotu(umesto što se bavimo strahom od hladnoće šake), direktno ćemo spoznati koliko je besmisleno ono što nam um inače radi: mi celo telo navedemo da drhti i da se „smrzava“ zbog jedne hladne šake, umesto da, neuznemireni, uživamo u Celokupnoj, toj, svojoj toploti (koja jeste, Evidentna, ispod te hladne šake!). To trebamo izvesti potpuno smireno i spontano, bez ikakvog napora ili želje za toplotom, i bez ikakve žudnje za borbom sa hladnoćom ili bekstvom od nje: samo nežno i sa ljubavlju (kao kad prolazimo kroz sobu u kojoj nam spava voljena osoba…), tiho osvestiti svoju imanentnu toplotu („obući se u nju“) – a hladnoću „ostaviti da uživa sama sa sobom i svojim snovima“! – Kada se to dogodi, tada smo um uspeli u potpunosti da s-mirimo; Ljubav (Ne-uznemiravanje, Ignorisanje!) je učinila svoje: Nema niti straha od hladnoće, niti želje za toplotom, i – EGO je u-mrtvljen …a mi smo, tad, u jednom „sasvim drugom svetu“, koji je totalno „Iznad“ ovog svakidašnjeg, odnosno: unutar Dimenzije koja transcendira ovaj svet suprotnosti.
Tada, potpuno opušteni, možemo primetiti „spoljašnje“ dodire vetra na svojoj koži (ukoliko smo se obnaženi našli na spoljašnjoj „hladnoći“), kao i neki „bezimeni“, nedefinisani (ali ne neprijatni!) „osećaj“ na svojoj koži i po celom telu… ali taj osećaj, sasvim sigurno, ne možemo označiti etiketom: „Hladno“. Mi ga sada doživljavamo skroz odvojeni od njega: kao da ga, zavaljeni u fotelji ispred toplog kamina, posmatramo na ekranu našeg TV-prijemnika; bez sulude identifikacije sa onom našom, podsvesnom, EGO-predstavom „strašne i opake hladnoće“. …Ustvari, taj osećaj – to što tada jasno percipiramo – upravo jeste „HLADNOĆA“, i mi tek tada zaista osećamo njenu istinu i, bez EGA, doživljavamo je onakvu kakvazaista jeste: spoznajemo da „hlad-noća“ nije „hlad-na“!!!
Tek tada imamo istinsku svesnost hladnoće (njene suštine) jer smo tada bez EGA i nalazimo se u istinskom sopstvu – van sfere uticaja bilo koje suprotnosti; i ne samo to, nego sam um šalje (preko mozga) telu informaciju, odnosno nalog, da se ponaša kao da je zaista svuda samo toplota – pa se i krvni sudovi šire umesto da se skupljaju, pa i ceo organizam deluje u skladu sa tom informacijom a ne sa spoljašnjom „realnošću“.
Razumevajući ovo, biva nam sasvim jasan princip „čuda“ poput onog kad tibetanski monasi na sebi (o)suše mokru odeću sedeći, u meditaciji, na planinskoj vetrometini i na ispod minus dvadeset; kao i kako neka afrička plemena, u okviru svojih rituala, mogu bosih nogu i bez ikakvih posledica hodati preko užarenog ugljevlja…
Imati istinsku svesnost hladnoće znači: „BITI HLADNOĆA“ (Po-isto-vetiti se sa njom); a pošto je „hladno“ samo ono što je razdvojeno od Hladnoće, sama Hladnoća nije, i ne može biti, HLADNA!
Hladnoća (kao sam Kvalitet) je neutralna; ona je Energija: Bog. Tek na hladnoći – kada je zaista doživljavamo i spoznajemo – možemo osetiti SEBE: sebe tu gde jesmo, moćno nedodirljivi; a taj osećaj nebeske Odvojenosti donosi nam spoznaju takve ispunjenosti i slobode kakvu nam nikakva spoljašnja toplota i ugodnost ne mogu pružiti! …Taj „eksperiment“ može svako na sebi probati i iskusiti; a to isto važi i za svaki drugi osećaj kada se istinski doživi i spozna, a ne, naravno, samo za hladnoću.
Taj „novi“ osećaj, dakle, nije ni ono što naš um može registrovati pod pojmom „toplote“; a pošto um (EGO) funkcioniše samo u okviru sveta suprotnosti, to je veoma teško ostati smiren i uzvišen, te mišlju ne prionuti želji za toplotom. – Čim ta želja „izroni“, narušava se naše „Mistično Jedinstvo“ sa Hladnoćom, dolazi do fenomena razdvajanja (jer želja, odnosno misao, razdvaja) i mi ponovo podležemo onom „manifestovanom aspektu hladnoće“ (podležemo hladno-sti, biva nam hlad-no).
Identičan je, recimo, i slučaj sa Bolom:
- Kada se javi bol, prva i instiktivna reakcija našeg uma jeste: želja da se tog neprijatnog osećaja oslobodimo, tj. da „pobegnemo“ od njega. Tada se prvo „stežemo“ oko bola, pokušavajući tako da ga omedjimo i izolujemo, a zatim pokušavamo što više da ga „odgurnemo“ i, time, udaljimo se od njega… ali, naizgled paradoksalno: bol time postaje – SVE JAČI! – Na taj način, on u potpunosti preuzima kontrolu nad nama i mi mu postajemo robovi.
Zašto je to tako i gde je naša suštinska pogreška?
Pa, BOL nas „boli“ samo zato što smo (i dok smo!) razdvojeni od njega i što nemamo svesnost njegove istine (ne ulazeći sada ovde u realne razloge zbog kojih se taj bol, opet kao brižno upozorenje radi naše dobrobiti, zaista i javlja). Dok god, u strahu od bola (kao nekakvog „strašnog i zlokobnog zavojevača“), pokušavamo pobeći van njegovog domašaja – mi to nikad nećemo, i ne možemo, uspeti jer će nam, tako, svesnost uvek i neprestano biti fokusirana na ONO od čega nastojimo pobeći: na BOL. Takodje ćemo tako sve više povećavati „zategnutost“, napetost i razdvojenost unutar sebe – a upravo to podstiče i održava bol: upravo ta „omedjenost“ od bola utiče na to da mi osećamo, odnosno trpimo, ovakav njegov („bolan“) uticaj.
Da bismo se oslobodili bola, potrebno je potpuno odsustvo borbe sa njim kao i bekstva od njega… – i upravo tada dolazi do njegovog prevazilaženja! To se realizuje tako što ćemo mu „Poći u susret“ i ostvariti potpuno razumevanje bola (njegove suštine, istine), a to ćemo postići tako što ćemo „POSTATI BOL“:
- Kada se pojavi bol, umesto da se „stisnemo“ oko njega (jadikujući nad sobom!), mi ćemo upravo, smireno i hrabro, obuzdati strah od njega i želju da pobegnemo, i otvoreno ćemo se suočiti sa njim! – To „prolaženje kroz sopstveni strah“ je odlučujuće, jer je upravo strah taj faktor zbog kojeg prianjamo bolu i, time, osećamo i trpimo takav njegov uticaj.
Mi se, zapravo, plašimo samo naše sopstvene „predstave o bolu“ (a ne samog bola), jer smo uvek do sada bol doživljavali samo kao jednu neprijatnu senzaciju, od koje treba što je moguće pre pobeći, tj. udaljiti se. Medjutim, uvek do sad smo bolu prilazili isključivo „spolja“, stvarajući u umu strašne predstave o tome što se nalazi „tamo unutra“; a nikada nismo spoznali šta se zaista „tamo unutra“ nalazi. – To je identično kao kada neplivač biva „bačen“ u vodu (jezero): On ima svoje stravične predstave o vodi (mnogi od nas su, zasigurno, kao mali to i iskusili), u njoj se oseća krajnje izgubljenim i bespomoćnim, i zato na sve moguće načine nastoji pobeći od nje. Pri tom grčenju i naprezanju dešava se upravo to da mu voda stvara još veće neprilike (potvrdjujući svu „osnovanost“ njegovih strahova, dajući im verodostojnost…), a shodno tome njegov strah se potvrdjuje i još više raste. U toj situaciji, POSLEDNJA stvar koju smo spremni da učinimo jeste da se POTPUNO OPUSTIMO – a upravo to je ono što je potrebno, i neophodno, da bismo tu vodu (tu situaciju) doživeli onakvom kakva ona zaista jeste, a ne kroz lažnost naših predstava.
Ono što nas sprečava da to i učinimo jeste sumnja: sumnja usled straha od prepuštanja na „milost i nemilost“ mračnoj neizvesnosti. Ta sumnja nas čvrsto drži u uverenju da je neophodno, glavom bez obzira, što dalje pobeći od izvora tog straha i neprijatnosti; ne dajući nam vremena, odnosno „prostora“, da shvatimo da su osnovni, i jedini, uzrok straha i neprijatnosti upravo te naše sopstvene predstave (naš Um), a ne nešto „spolja“! …Stoga, ono što je potrebno učiniti jeste: Odbaciti sumnju (prepustiti se u ruke „Božjoj Volji“) i, time, ostati otvoren i opušten. To je taj prvi, i prelomni, korak – za koji nam, uglavnom, nedostaje snage i smelosti, a(li) koji je NEOPHODAN da bismo prošli kroz strah i iskusili istinu o svojoj autentičnoj neuništivosti i nadmoćnosti. – Taj „prvi korak“ je ono što i nemoguće čini mogućim, a bez čega i ono moguće ostaje uvek, i ipak, nedostižno. Tako, tek tim „opuštanjem“ neplivač spoznaje da mu je svaki strah bio ustvari iluzoran, jer, umesto da se utopi, uvidja da ga voda, čak, sama po sebi (u skladu sa svojom Prirodom) održava i štiti od utapanja (!!!) – a tada mu se otvara jedan sasvim novi svet, jedna veličanstvena i do tada potpuno nepoznata Percepcija, koja mu pruža neuporedivo veću lakoću postojanja (blaženstvo Iskustva i iskustvo Blaženstva) nego što to može pružiti bilo kakav „čvrst“ oslonac, za kojim je, sve do maločas, u svom paničnom strahu čeznuo. Tada se, prevazišavši svoj strah, u potpunosti „prepušta“ i spoznaje istinu (istinu, lepotu i slobodu), neiskrivljenu svojim predstavama.
Prema tome, bol je potrebno spoznati „iznutra“, jer se jedino tako i može spoznati njegova istina, a to znači da je potrebno: postati bol.
Učinimo taj prvi korak u „neizvesnost“ i otvorimo se prema bolu! Opušteno, sa ljubavlju i poverenjem, otklonimo sve granice koje smo postavili prema njemu, kao i svaku želju da u(z)maknemo, jer – čemu bežati?! – Opušteno, sa ljubavlju, se otvorimo prema bolu, suočimo se sa njim (su-očimo, a ne su-kobimo!), i dozvolimo mu da se nesmetano „širi“ kud mu je volja. Prepustimo mu se, i postanimo jedno sa njim… istopimo se u njemu i slobodno zaplovimo njegovim prostranstvom… budimo samo nevini „posmatrač“: Svedok „onoga što jeste“. –Kada se to dogodi, mi smo bol doživeli lišeni svih svojih predrasuda o njemu, svih predstava, svih sećanja i misli o njemu …a to znači da ga tada doživljavamo „iznutra“: svim svojim bićem spoznajemo njegovu neizrecivu ISTINU! …Tada spoznajemo tu božansku činjenicu da BOL ne BOLI, a da je samo misao (misao o „bolu“) ta koja razdvaja od samog bola i čini da prionemo za njegov spoljašnji, i lažni, izraz!
I, konačno, bol zaista nije tu da bi nas „boleo“, već da nam, Njegovom ljubavlju poslat, otvori svesnost za takve vidike kojih nikada ranije nismo bili svesni!…
U tom smislu je i Džubran, u svom „Prorok“-u divno izložio:
- „Vaš bol je slamanje ljušture koja okružuje vaše poimanje.
Isto kao što koštica ploda mora da se razbije kako bi srce njeno ugledalo sunce, tako i vi morate spoznati bol.
I ako biste bili kadri da u srcu svom gajite čudjenje nad svagdanjim čudestvima u životu vašem, bol vaš vam ne bi izgledao manje čudesan od vaše radosti;
I prihvatili biste doba godišnja svoga srca, baš kao što ste oduvek prihvatali godišnja doba koja se smenjuju nad vašim poljima.
I posmatrali biste spokojno zime vašega jada.
Mnogo od vašeg bola odabrali ste sami.
Gorki je to napitak kojim lekar u vama leči ono vaše bolesno ja.
Stoga verujte lekaru i ispijte lek njegov ćutke i u miru:
Jer ruka njegova, iako teška i tvrda, vodjena je nežnom rukom Nevidljivog.
A vrč koji vam prinosi, premda vam prži usne, načinjen je od gline koju je Grnčar ovlažio svojim svetim suzama.“
Iz svega ovoga dosad navedenog, neko bi mogao shvatiti da je potrebno naviknuti se na neprianjanje (a znamo da se upravo treba od-vikavati od svih navika, jer one vode degradaciji i umrtvljavanju), ali istina je upravo obrnuta: potrebno je odviknuti se prianjanja za misao, jer – ne smemo zaboraviti da je prirodno stanje uma sloboda i nevezanost, a da je EGO, koji „prianja“, zapravo neprirodno stanje.
Mi toliko robujemo EGU da nam je, uglavnom, veoma, veoma teško obuzdati um i ne-prionuti za, konkretno, hladnoću. Na taj način mi, robujući EGU, praktično živimo sve same PARADOKSE: najteže stvari nama su najlakše a istinski lake stvari nama su najteže! – Šta ima lakše od ne-prianjanja?! Ništa! – Za prianjanje je potrebna izvesna energija, rad, trud, a za ne-prianjanje ne; ali je nama izuzetnoteško upravo da ne prionemo („lakše“ nam je na hladnoći drhtati nego ostati smiren i „iznad“ situacije). …Eto šta nam čini EGO, odnosno ovaj relativni um, dok god mu, ovako, slepo i svesrdno robujemo.
Isto tako; ne postoji lakša stvar na svetu od odbacivanja EGA, ali je nama to, ujedno, ubedljivo najteža moguća stvar – a to upravo zato što smo se, robujući mu, prosto srodili sa „mehanizmom prianjanja“, i što je to postao naš normalan, uobičajen, odgovor na život i njegove lekcije… na kojima, tako, uvek „padamo“. Tako nas EGO uvek pogrešno usmerava i perfidno nam oduzima dragocenu životnu energiju.
Zato, kada uspemo obuzdati strah (od jedne suprotnosti) i želju (za, onom, drugom suprotnošću) tada smo i uspeli da u-mirimo um i u-mrtvimo EGO, i da ostvarimo svesnost Istine. To će nam, medjutim, poći za rukom tek kad shvatimo da nije toplota, odnosno „prisustvo toplote“, to što nam je potrebno i što, stoga, želimo, nego da sve što je potrebno jeste samo: ODSUSTVO HLADNOĆE! – Tada ćemo, konačno, uspeti da obuzdamo želju za drugom suprotnošću (suprotnostima uopšte) i, time, stvorimo „teren“ za smirivanje uma, kao i za onu divnu i blaženu ne-ustrašivost.
I, konačno; pošto je misao ta koja prianja i koja razdvaja, jasno nam je da HLADNOĆA nije HLADNA – nego da je takvom čini samo naša misao o njoj (naša razdvojenost od nje)! – A to isto važi i za bilo koji drugi osećaj, odnosno senzaciju.
Dakle, Istina bilo koje dve suprotnosti jeste zajednička („isti usud dele“): NEUTRALNOST (Praznina). Ta Neutralnost podrazumeva odsustvo bilo kojeg odredjenog svojstva, i zato ona obuhvata, i sagledava, „ono što jeste“ u svoj njegovoj neizrecivoj „takvoći“. Ta Neutralnost jeste Stanje Apsolutne Istine, odnosno – sam Bog!
Shodno svemu ovome, podsetimo se i šta u „Bhagavad-giti“ Krišna otkriva Ardjuni:
- „Ja sam svojstva sviju stvari:
svežina sam hladne vode,
svetlost Sunca i Meseca,
sveti slog sam u Vedama,
titraj zvuka u eteru
i muževnost u čoveku.
- Ja sam zemlje miomiris,
zlatni odsev u plamenu,
i svih bića Ja sam život,
Ja sam snaga isposnika,
Ja sam svetost svih svetaca.
- Ja sam seme besmrtnosti,
što živi u svim bićima,
svih mudraca Ja sam mudrost,
u razumnih Ja sam razum,
i sjaj svega što se sjaji.“ (Bg; VII / 8, 9, 10) – Prepev
A takodje i:
- „Ja sam onaj Ja skriveni,
koji ima svoje sjelo
u srcima svih što žive;
početak sam i sredina
i svršetak sviju bića.
Ja sam život živih bića,
početak sam svih stvorova
i sredina i svršetak.
- Od sveg znanja Ja sam mudrost,
spoznaja o samom sebi,
a od sveg što govori se
Ja sam govor uzvišeni,
i smisao u govoru.
- Medj igrama Ja sam kocka,
sjaj sam svega što se sjaji,
pobeda sam pobednika,
a odluka svih odlučnih
i istina istinitih.
Ja sam pravda pravednika,
veličina svih velikih
i dobrota dobrog srca.
- Ja sam seme svakoj stvari,
moć životna svakog bića,
tu na svetu nema ništa
što se kreće il miruje
što bi moglo da postoji
bez Mene o samom sebi.“ (Bg; X / 20, 32, 36, 39) – Prepev
Bog je suština svega (Svesuština), ali On je takodje i „svojstva sviju stvari“ – što znači da On, zapravo, nije ni jedno odredjeno svojstvo. Pošto On, dakle, nije „svojstvo“, to jasno znači da, recimo, hladnoća, sama po sebi, nije svojstvo nego suština… ali pošto znamo da sama sebi nije suština (jer hladnoća nije „hlad-na“) onda nam je nesumnjivo jasno da je ona: suština TOPLOTE.
Prema tome: jedna suprotnost je suština drugoj suprotnosti! – Ovo je sasvim razumljivo ako shvatamo da: samo toplota može biti, manje ili više, hladna; da samo tišina može biti bučna; da samo praznina može biti ispunjena; da samo svetlost može biti tamna, a da samo tama može biti, manje ili više, svetla; da samo lepota može biti, manje ili više, ružna; da samo haos može biti, manje ili više, sredjen, a da samo red može biti haotičan… Kao što i glupostne može biti „glupa“ (jer ona jeste glupost), već može biti samo, manje ili više, pametna; i kao što i samo pamet može biti, manje ili više, glupa – i ništa drugo: kad naidjemo na ljudsku glupost, znajmo da je pamet, ipak, njena suština, te da i nje „ipak tu negde ima“… – ali i obratno!
Ako smo ovo zaista shvatili, onda nam je jasno da se zaista svaka suprotnost (svaki osećaj, svaka senzacija, unutar ovog relativnog sveta) može prevazići – i to tako što nećemo prianjati za njenu „spoljašnju“ manifestaciju nego ćemo ostvariti spoznaju njene bit-nosti (suštine); a tu Bitnost (Svesuštinu) spoznajemo isključivo unutar samog Sebe – gde se Istina, koja je opšta, jedino i nalazi.
Nijedno svojstvo ne postoji samo po sebi; sva ona nastaju unutar našeg uma, tu postoje i deluju na nas, a tu se nalazi i ključ njihovog dokončanja i naše Slobode!
(A.I. – 276.str)
Categories:
apsolutnaistina.com
0 comments:
Post a Comment