ILUZIJA BOGA
Izmedju mnoštva zabluda kojima ljudski um u svom neznanju robuje, nalazi se i jedna koja je toliko genijalna u svojoj perfidnosti da je zaista dostojna svog kreatora – samog „Djavola“. To je zabluda kojom EGO („Djavo“) bez po muke osigurava svoju (pre)vlast; i mada posredstvom nje, kao na oštrici žileta balansira na samom rubu sopstvene propasti, on je, upravo time, najstabilnije osigurao neprikosnovenost svoje diktature i vladavine uopšte. – Reč je o „Bogu“, odnosno našoj ličnoj (EGO-kreiranoj!) predstavi Boga. EGO je toliko isprazan, lažan i nesavršen (gledajući iz perspektive Istine!), njegova tama je toliko duboka i očigledna, da se jedino slepcu (duhovnom slepcu) može predstavljati za „svetlost“: jedino slepca možete uveravati, i ubediti, da je tama jedina i prava realnost, tj. da je tama EGA jedina i najsvetlija Istina.
Dok god slepo verujemo (robujemo) EGU, mi jesmo upravo ti i takvi duhovni slepci, koji bezuslovno odbijaju mogućnost egzistencije bilo čega što je van dosega pet standardnih čula našeg analitičkog uma. …Medjutim, budući da suština samog uma jeste Istina (Svetlost) on neminovno, i prirodno, teži za njom; a istina takodje prirodno teži da se ispolji i prosvetli tamu iluzije i laži. Zbog svega toga, racionalni um ne može a da, na odredjenom stupnju razvoja svesnosti o onome što jeste, ne „oseti“ izvesnost nečega što je, budući da ne podleže nikakvim konceptima, neobjašnjivo i njemu neshvatljivo. To „Nešto“ je, po svojoj prirodi, nešto što je neizmerno moćnije od našeg sitnog i ništavnog ljudskog „ja“; i pošto je postojala mogućnost da se um potpuno preda služenju toj „Sili“, i time – svojim sopstvenim „Utrnućem“ – dokonča egzistenciju Iluzije, EGO je, po automatizmu svoje prirode, načinio savršeni kompromis: dozvolio je umu veru u ideal tog „Nečega“! …Tako je to „Nešto“ ljudski um ovaplotio u svojoj predstavi sveopšteg „Boga“ – i upravo tu konačno dolazi do potpunog izražaja ona pomenuta „Djavolova“ genijalnost: Naša sopstvena iluzija slobode postaje, upravo, najčvršći okov našeg ropstva!
Taj ingeniozni „Okov“ jeste naša predstava „Boga“, jer robujući bilo kojoj predstavi, pa i predstavi o „Bogu“ (naročito njoj!), zapravo robujemo EGU. Na taj način, „Djavo“ uspeva da nas izmanipuliše maskirajući se u „Božje“ obličje – a da mi toga ni najmanje nismo svesni; i time, klanjajući se sopstvenoj predstavi „Boga“ mi omogućavamo da najveći „neprijatelj“ EGA (Bog nije ničiji „neprijatelj“, ali Ga EGO tako doživljava) postane, kroz tu i takvu predstavu, upravo najmoćniji čuvar njegovog integriteta.
„Sotona“ (ta odvojena, Iluzorna energija) je majstor maske, laži i iluzije, i zato nas spašava samo savršena svesnost onoga što jeste, a nikako slepa vera– pa čak ni vera u našu predstavu Boga (pogotovo ne to!).
„Sotona“ je taj koji nas, posredstvom naše predstave Boga, drži u uverenju da je „Mesečeva svetlost autentična“, a mi smo ti koji, verujući to, slepo pratimo tu svetlost, i time, nikada ne „uključivši“ svoju istinsku inteligenciju, sebi uskraćujemo spoznaju autentičnog izvora te svetlosti: Sunca. Prema tome, verujući u „Boga“, mi zapravo ne verujemo (u) Boga već (u) našu sopstvenu „Predstavu o Njemu“ – time nesvesno podržavajući EGO, i nikad Ga istinski ne spoznajući.
Dakle; ljudski um u svom ontološkom, imanentnom, neznanju podleže raznim predstavama o Bogu – a opšteprisutna je sledeća:
- „Bog“ je jedno iracionalno Biće koje „sedi tamo negde iznad oblaka“, koje „čuje sve“, „vidi sve“, „zna sve“, i koje, u skladu sa proizvoljnošću svoje slobodne volje, ima apsolutnu moć nad čitavom Kreacijom.
To nedvosmisleno podrazumeva Boga kao Biće nekakvog manje-više ljudskog obličja i karaktera; pa, uostalom, i u Bibliji piše: „I stvori Bog čovjeka po obličju svojemu…“, zar ne!? …No, kakvog bi drukčijeg „Boga“ ljudski um uopšte i mogao da zamisli?!
Takvom „Bogu“, kao što mu to i priliči, ljudski um (dakle čovek) je pripisao čitav spektar raznoraznih ljudskih osobina i osećanja, pa je tako, od nečega što bi trebalo biti Savršeno, stvorio predstavu bića koje može da se ljuti i da mrzi, da voli ili da kažnjava, da seje strah ili podaruje milost, itd.itd. Sve u svemu, takav „Bog“ ne bi imao ništa manje problema (čak naprotiv!), i ne bi bio ništa „savršeniji“, od bilo kog drugog običnog smrtnika! Medjutim, ljudi to jednostavno ne shvataju – a ne shvataju ne zato što ne mogu, već zato što to, robujući EGU, ne žele. Radije, po inerciji, odabiraju EGO i logiku sveta suprotnosti; dok Svet Istine ostaje na sasvim drugoj „frekvenciji“…
Robujući tako uobličenoj predstavi, ljudi se okreću prema nečemu što se nalazi „spolja“ i, time, iako čak i napuštaju onaj tvrdi koncept sebičnog materijalizma, ipak nastavljaju da se klanjaju onim istim svojim iluzijama – koje samo menjaju ruho, ali nikada suštinu. Na taj način, ljubljenjem takvog „Boga“, ljudi zaista i postaju „skrušeni duhom“ i puni „ljubavi“ (tačnije maskiranog strahopoštovanja!), ali ih sve to ipak čvrsto, možda i čvršće nego pre – dok su bili „ateisti“ – drži van spoznaje same Istine, tj. van mogućnosti za istinsku spoznaju Boga. Tako, pošto Boga traže „izvan“ svog sopstvenog bića, sva ta skrušenost i ljubav jesu samo laž: oni su naučili da moraju da vole ako hoće da udju u „Kraljevstvo Božje“, i trudeći se da to ispoštuju, njihov odnos sa „Bogom“ poprima dimenziju Trgovine – te stoga njihova ljubav nije spontana i prirodna, i predstavlja LAŽ.
Zaista je malo onih vernika koji vam neće zameriti ako u njihovom prisustvu „hulite“ na Boga. Ti mudri, i istinski skrušeni i ljubeći ljudi, će vam – i pored toga što im lično nije milo to što čuju iz vaših usta ili što vide u vašim postupcima – smireno dati svoj blagoslov, svesni da ako ste Bogu time zaista nešto zgrešili On Sam će svakako najbolje znati kako treba da vam se „oduži“; i duboko svesni da niko nema pravo uzimati „Božju pravdu“ u svoje ljudske ruke i u Njegovo ime činiti bilo šta osim čina istinske ljubavi!
Istina je, naravno, da se Bog ne nalazi nigde „izvan“ nas samih već da On upravo jeste najdublja suština našeg sopstvenog bića; zbog toga se On i spoznaje jedino, i isključivo, Samo-realizacijom, tj. Samo-spoznajom.
To je put realizacije onog Stanja u kojem je obitavao Isus Nazarećanin, koji je bio ovaploćeni Hrist (Pomazanik, Unutarnje Božje Obličje). Što će reći da je Isus bio Realizovani Hrist, tj. Prosvetljeno Biće. A to znači da je (što mnogi vernici ne shvataju, jer u Hristu sagledavaju samo Njega kao ličnost): Isus bio nesporna istorijska ličnost, a „Hrist“ jeste STANJE SVESTI, odnosno „Istinsko JA“ – Bog u nama!
Potrebno je, medjutim, opet ukazati („predostrožnosti radi“), da istinski ne postoji Bog „u nama“ i Bog „izvan nas“: Bog je „samo“ Jedan i Sveopšti; a samo EGO (naš um) je taj koji sputava našu percepciju istine i uslovljava našu percepciju razdvojenosti na ono što je „izvan“ i na ono što je „unutar“ – EGO je taj koji kaže da je kapljica „kapljica“ a da je okean „okean“, previdjajući u svojoj zabludi da je kapljica okean isto kao što je i okean kapljica. …Okean je, ustvari, „Bog“ svih kapljica, a kapljica je „Božja slika i prilika“ Okeana!!!
Bog je, kako već rekosmo: „Sve u Jednom i Jedno u svemu“; tako da je i „Hrist“ zapravo „Božja kapljica u nama samima“. Pa, stoga, dolazimo do jasnog razumevanja da i tzv. „Sveto Trojstvo“, koje predstavlja jednu od najvećih tajni u samom Hrišćanstvu, a koje čine tri Obličja Božja (tri „vida“ u kojima se Bog istovremeno javlja, odnosno manifestuje, prožimajući Svoju Tvorevinu) – Bog Otac, Bog Sin i Bog Sveti Duh – jeste zapravo tri vida egzistiranja, i ispoljavanja, Jednog (Njega!) u ovom pojavnom svetu (EGO-stvarnosti):
- „Otac“ je Bog „na Nebesima“ (Bog „izvan“ nas),
- „Sin“ je Bog „u“ nama, a
- „Sveti Duh“ je suštinska kreativna Energija (Božanska Promisao), kojom Bog nadahnjuje Svoju Kreaciju i ukazuje na egzistenciju Istine.
Medjutim, kao što do sad već jasno spoznasmo, sve to istinski jeste:Nerazdvojno Jedno.
Imajući sve to u vidu, zaista, zaista se nameće savršeno jasno uvidjanje činjenice da svaka dualistička religija, odnosno dualističko poimanje sveta i stvarnosti, jeste istovremeno(!) i potpuna potpora i podrška svojoj sopstvenoj suprotnosti. Odnosno: verovanje u „Boga“ a borba protiv „Sotone“, jeste upravo(!) verovanje u „Sotonu“ i odricanje „Boga“!
“Sotona“ je upravo ta Iluzorna Energija („Pali Andjeo“), tako da verom u bilo koju od dve suprotnosti mi zapravo služimo njemu – svojoj iluziji i razdvojenosti. Zato „Sotona“ nije „Djavo“, on je i „Bog“ i „Djavo“; a Bog, odnosno Istina, je ipak nešto drugo…
Razumevanje Istine jeste razumevanje Svesuštine – koja je Jedna kako za tzv. „istinu“ tako i za tzv. „laž“, tj. u kojoj je sve rastočeno u sveizvornom, sveprožimajućem, Jedinstvu.
Uistinu; ako je Bog SVE, a jeste, onda, shodno tome, ne postoji ništa što nije On: svako biće, svaka stvar, svaki dogadjaj – ceo ovaj Univerzum – jeste On. On je Suveren Univerzuma, što znači: Suveren samoga Sebe – beskonačnog i večitog Sebe! On je najviša, i jedina postojeća, Realnost.
Prema tome, kad god nam se (u)čini da se nešto dešava nezavisno od Njega, mimo Njegove Volje, to znači da smo tada zapravo pod uticajem iluzije, odnosno nerazumevanja istine onoga što zaista jeste. Jer, kada zsista imamo svesnost sagledavanja Božje Sveprisutnosti, tada zapravo bitišemo u potpunom skladu i harmoniji sa Duhom Istine – jasno sagledavajući Stvarnost. Taj Duh Istine jeste Hristova Svest – čista božanska Svest – i zato predanost tom Duhu, odnosno sagledavanju Gospodove Slave svakoga trenutka i u svemu, jeste prava predanost Hristu – koji je Put, Istina i Život. Tada nas konačno prestaje opterećivati i večita iluzija postojanja tzv. „Sotone“ – Lažova i Smrtonosca – jer počinjemo uvek, svuda i u svemu sagledavati samo, i samo, Istinu i Život: Božju sveprisutnu Slavu, Veličinu i Milost!
Božja Milost jeste samo Njegovo Biće, zato je ona prisutna Svugde i Uvek. Sam život jeste Milost – bez obzira da li ga mi doživljavamo kao patnju ili uživanje. Život jeste Blagoslov – vrhovni čin ljubavi Tvorca prema svom sopstvenom Stvaranju – i zato treba večito gajiti zahvalnost i samo zahvalnost, svesni da ma šta da nam se u životu dogodi nije ništa drugo do odraz Njegove Ljubavi. To je ljubav Oca prema svom voljenom „Detetu“: oca, koji ponekad mora biti i „grub“ (iz dečjeg ugla poimanja), ali to isključivo u najboljem stvarnom interesu za dete. Dakle, iza svake nevolje i neprijatnosti – jednako baš kao i iza svake ugodnosti i prijatnosti – stoji večita, bezuslovna i beskonačna Očeva Ljubav!
…Pa gde tu, onda, uopšte ima mesta za ikakvog „Sotonu“?!! – Samo u našemverovanju u njega, odnosno u našem nesavršenom poverenju u Gospodovu Sveprisutnost, i u našoj ne-potpunoj predanosti Njemu: Apsolutnoj Istini. Dokle god verujemo u Iluziju, ona će za nas biti potpuno stvarna – i tako će i delovati na nas; baš poput košmarnog sna iz koga ne možemo da se probudimo… a kad se to konačno i desi, zatičemo se potpuno mokri od znoja i izmrcvareni.
Zato nam i patnja deluje kao nekakva „kazna“ samo dotle dok iza nje ne sagledamo Božansku promisao, a čim se u toj meri osvestimo, odjednom (momentalno!) nadilazimo „zlo“ Iluzije i doživljavamo je kao odraz Božje ljubavi i milosti – i više nam, naravno, ne pada teško, već svoj „krst“ primamo sa lakoćom i radošću. Tada prestaju i sve one večite borbe sa „Silama Zla“, jer nas konačno prestaju pohoditi njegove iluzije, i postižemo konačnu pobedu nad njom, Iluzijom – „Sotonom“. …Uzgred; probajmo biti krajnje otvoreni i introspektivni: Zar nije upravo tzv. „Djavo“, ustvari, samo „idealan izgovor“ u cilju izbegavanja naše sopstvene odgovornosti za naše sopstvene slabosti i „grešnosti“?! – Zar nismo mi sami, negde duboko unutar sopstvene svesti, kreirali predstavu „Djavola“, kao dežurnog krivca za sve naše sudbinske neprijatnosti; kao da je „sudbina“ nešto nezavisno od nas samih, i kao da „greh“ postoji nezavisno od nas samih!?!
Čistu poentu toga je Svami Vivekananda jasno izrazio u svome divnom zapažanju: „Samo grešnik u drugome vidi grešnika.“
Stoga; jedini istinski, i istiniti, Put jeste put potpune predanosti Sveprisutnom Gospodu – Univerzalnom, Apsolutnom Jednom. Svaki drugi put je put verovanja u „Sotonu“ i jeste upravo: put u Bespuće.
(A.I. – 258.str)
Categories:
apsolutnaistina.com
0 comments:
Post a Comment