Plagijatori

Pitanje Sudbine je, po samoj prirodi stvari, usko, ili bolje reći neraskidivo, vezano za pitanje Smisla – smisla sveopšteg postojanja, kako našeg ličnog tako i celokupne kosmičke egzistencije. Zbog čega je to tako? Pa, pre svega zato što ukoliko naše postojanje, ili Postojanje uopšte (celokupne prirode odnosno, u krajnjem, celokupne kosmičke manifestacije), nema nikakve predodređene, konačno-pretpostavljene, ishodišne tačke – nikakve realne Odrednice, odnosno, samim tim, nikakve svrsishodnosti (barem poput one koju ima, recimo, semenka žira u svojoj odiseji ka punoj emanaciji svojih imanentnih potencijala oličenih u „konačno razmotanoj“ manifestaciji jednoga hrasta) – onda, jasno je, zaista nema ni govora o nečemu što bismo imali pravo nazivati „sudbinom“, pa čak ni u naznakama. To je definitivno tako.

     No, to zaista jeste tako, ali samo pod tim ključnim uslovom da, odnosno „ako“, naše postojanje, ili Postojanje uopšte (kako već rekosmo), nema nikakvog realnog smisla odnosno svrsishodnosti. Ali, ako ga ima – e, onda stvari, kao i cela ova (naša životna) priča, poprimaju „nešto“ drugačiji tok!…

     Nedavno sam sa jednim dobrim prijateljem, inače veoma talentovanim piscem i vrhunskim intelektualcem, po ko zna koji put već (inspirisano njemu veoma gorućim životnim i egzistencijalnim nedoumicama), vodio razgovor na tu temu. I, uglavnom bi nam se to dešavalo u onim trenucima kada bi mu se rušile sve lične iluzije u odnosu na ovaj i ovakav život, ovaj i ovakav svet, i u odnosu na same temeljne postulate na kojima je ovaj naš svet, zadojen ovolikom merom materijalističke uslovljenosti, zasnovan. Unutar svog strogo racionalističkog pogleda na stanje stvari, te ne svikavši da pravi onu bitnu razliku između sveta i „našeg“ (iliti njegovog, „ličnog“) viđenja sveta, odnosno između sveta i našeg perceptualnog konfigurisanja sveta – kao ni između „našeg“ iskustva života (stvarnosti) i života samoga po sebi (onoga što život uistinu jeste) – on, moj prijatelj, već vidno skrhan bezbrojnim izneverenim nadama u svaki realni boljitak i smislenost istrajavanja na putu istine, pravde, dobra, odnosno putu negovanja ideala vrline i istinskih moralnih kvaliteta, gotovo na ivici očaja upitao me je: „Reci mi, molim te – ima li cela ova igranka ikakvog smisla?“… „Šta je život? Rodiš se, mučiš se… trudiš se istrajavati u vrlini i pozitivnosti, pritom na svakom koraku zbog toga žestoko ispaštajući u ovom iskvarenom materijalizmu – među iskvarenim, u hipokriziju ogrezlim, ljudima i njihovim isto takvim međusobnim odnosima – i, ceo život ti prođe a istinskog života i življenja, istinske pravde, i kraja patnje, nigde ni od korova! – I gde sad tu uopšte naći prostora za priču o nekakvom Smislu …a kamoli o nekom pouzdanju u ono davno Obećanje, od Hrista nam (tobože) dato – kako će „jednom“, kad dođe „vreme žetve“, konačno sve doći na svoje, odnosno svo ovo naše trpljenje i izgaranje u nepravdi, dobiti svoj stvarni i konačni smisao?! …Da Boga zaista ima, kao što sam to nekada iskreno verovao, sve ovo bi jednostavno MORALO biti mnogo, mnogo drugačije. Ovako …žao mi je, ali ja vere više ni u šta ne mogu da imam, i nemam. Što se mene tiče: smisla ne postoji, verovanje u Boga i „višu pravdu“ je samo droga za opijeni um i sredstvo za kontrolisanje nesvesnih masa, a život nema nikakvu stvarnu, a kamoli kakvu „uzvišenu“ svrhu. To je moj konačni, iskustveni stav, i niko me ne može uveriti u suprotno!“

     …Za trenutak sam ostao uronjen u svojoj unutarnjoj tišini, jer – šta reći posle ovakvih argumenata?! – Uistinu, ruku na srce, sa činjenicom da je vera, odnosno verovanje, veoma moćan opijat uma odmah sam mogao da se složim, i to bez ikakvog pogovora, ali …sa prikazom stvarnosti, sveta i života, lišenih svakog realnog smisla i svrhe, to već nikako nisam mogao progutati, a kamoli svariti – i to ne samo zbog očite rezignacije u kojoj je ceo njegov očajnički rafal ispaljen, već pre svega zbog nemogućnosti ignorisanja svih onih nepobitnih, krajnje očiglednih činjenica kojima nas sama priroda obasipa na svakom bogovetnom koraku, i to uvek i oduvek. No ipak, u svemu tome, ono što nam je potrebno, ali i neophodno, jeste, za razliku od ovih fizičkih i definitivno nesavršenih, imati i „oči koje vide“ kao i takve uši koje „čuju“ – kako nam je to jednom davno On i rekao – pa bi tada i ono Njegovo obećanje nesumnjivo bilo sasvim drugačije, a zašto ne reći i ozbiljnije, shvaćeno i protumačeno. Tada bi se, u svetlu prave i nepomućene percepcije, sve „kockice“ konačno složile na svoje mesto.

     Ali, kako doseći takav uvid odnosno takvo, suštinsko, istinsko i „dubinsko“, sagledavanje stanja stvari? Naravno; „ključ“ za istinsku realizaciju, i ispravno razumevanje svega, pa i toga, nalazi se a gde drugo nego u – prirodi!

     Bilo je to sredinom godine, tačnije krajem proleća. Više onako „usput“ nego unapred isplanirano, zaparao sam motikom par plitkih brazdi u uglu svoje bašte i, onako ovlaš, ubacio u njih nekoliko malih belih, pljosnatih, semenki bundeve. I, vremenom, gotovo sasvim zaboravio na njih… Par meseci kasnije, leto je uveliko gazilo, a duge zelene vreže su se, same od sebe, u međuvremenu raširile svud okolo – uzduž i popreko. …Nisam puno obraćao pažnju na taj deo bašte, sve dok jednog dana, početkom jeseni, nisam primetio nekakvo krajnje diskretno, zamalo pa sramežljivo, tajanstveno belasanje ispod šume od zelenog lišća. – Prišavši, imao sam šta i videti: predamnom je ležalo nekoliko divnih loptastih primeraka u punom povoju!

     Prođoše nedelje, najaviše se potom i prvi mrazevi, i dođe vreme da se stasale bundeve premeste na sigurno – i da im se, sa dužnim uvažavanjem, oda iskreno priznanje njihove „dokazano slasne upotrebne vrednosti“. Smestivši ih sve na za njih prikladno mesto, već po inerciji odvojih jednu veliku, belu, mesnatu – tu čuvenu „kolačaru“ – i rasekavši je nožem, spremajući teren za onu nenadmašnu narandžastu pitu, popularnu „bundevaru“, u jednom čudesnom trenutku svu pažnju moje svesti privukoše brojni „grozdovi“ njenih malih belih duguljastih semenki – i to nebrojeno mnoštvo njih, do maločas potpuno skrivenih u toplom središnjem gnezdu svoga „roditelja“. Zapravo pažnju mi, prosto neodoljivo, privuče ne njihova brojnost, nego sam način na koji su tako očigledno implementiranom voljom i namerom samoga života, kao i neporecivom ljubavlju majke prirode – sve one krajnje pažljivo i brižno zaštićene, zaklonjene i nežno „ušuškane“ u mekoj, končastoj, utrobi mesnatog narandžastog ploda, kao da je u pitanju neko najveće blago pod ovim nebeskim svodom… Uistinu je tako izgledalo. No, ono što je i najzanimljivije u svemu tome, jeste ta nepobitna činjenica da je sasvim sigurno da, iz pozicije bundeve – to i jeste savršeno istinita konstatacija: bundeva, krajnje brižno i odgovorno, čuva (svoje) najdragocenije blago na celom ovom svetu! Ona čuva svoje sopstveno genetsko nasleđe, koje je suštinski zalog opstanka čitave njene vrste, a samim tim i opstanka svog sopstvenog identiteta – dakle sebe same. I zaista, što se nje tiče, u čitavom univerzumu ne postoji veća dragocenost.

    E, sad – pravo pitanje jeste kako jedna („obična“) bundeva može znati, i zna, šta pretstavlja najveću kvalitativnu vrednost u okviru njene sopstvene kreacije? Odnosno, kako ona, u skladu sa tim znanjem, uopšte uspeva realizovati takve – krajnje optimalne i nepogrešivo projektovane – uslove za zametanje, rast i razvitak samog tog dragocenog semena, odnosno sopstvenog rasplodnog materijala? Stiče se nedvosmisleno jasan utisak da celokupna bundevina manifestacija – celokupan njen divni i pozamašni kvantitet – služi jedino, upravo i isključivo: stvaranju takvog, idealnog, ambijenta u kome bi na najadekvatniji mogući način mogao biti ovaploćen, i podržan, njen suštinski kvalitet – njen sopstveni genetski materijal, kao siguran zalog opstanka sopstvene vrste. I to je definitivno istina. Jer, primarna svrha bundevinog bitisanja sigurno nije u tome da bismo se mi, ili bilo ko drugi, kao „nezvani uljezi“ gostili ukusnom mesnatom sadržinom njenoga ploda (iako smo mi najčešće skloni upravo takvom tumačenju), već da zatvori i zaokruži ciklus svog sopstvenog postojanja – da realizuje svoju krajnju Svrhu, odnosno da: ispuni svoju Sudbinu!

      Da li ta krajnje očigledna i evidentna briga i brižnost, odnosno krajnje inteligentna i promišljena namera, mogu biti proizvod kakve puke „slučajnosti“ (mada nas oficijelna nauka svim silama uči da je to upravo tako i da je sve, budući nastalo iz haosa i nasumičnosti, proizvod istoga)? Odnosno, da li sama Priroda, kao izvorna i autentična spoljašnja manifestacija „Univerzalnog Nesvesnog“ (a što zvanična nauka valjda još nije shvatila!), te nepomerljivo ukorenjena u istom, može biti vođena bilo kakvim „sasvim nasumičnim proizvoljnostima“? …Pretpostavljam da, eventualno, i u tesnoj zavisnosti od našeg tumačenja termina „slučajan“, i može – ali pritom svakako ni trunku više nego što bi „slučajan“ bio i ceo proces intrauterinog razvića i, potom, rođenja čovekovog nakon, svemu tome prethodećeg, čina zametanja ljudskog embriona! Ako čitav taj proces nije vođen nekim krajnje preciznim „putokazom“ odnosno „genetskim zapisom“ – vrlo pažljivo kodiranim suštinskim informacijama, odnosno veoma brižljivo „pret-programiranim“ informacionim kodom – onda svakako i sve ostalo, pod ovom kapom nebeskom, jeste takođe proizvod krajnje proizvoljnih dešavanja, krajnje proizvoljnih uzroka i krajnje proizvoljnih sticaja okolnosti… Dakle, da li je to tako i da li je to tačno? Odnosno, da li to može biti tačno? – Pa, naravno da nije i da ne može! Naravno da sve, pod ovom „kapom nebeskom“, ima svoju svrhu, sve ima svoj smisao i – sve ima svoju sudbinu, pa i čovek. …Samo, ako je to već tako (tj. kad je to već tako) šta bi, onda, trebala biti – odnosno šta jeste – naša, ljudska (čovekova) sudbina? I to ne „sudbina“ u onom njenom prizemnom i plitkom („dnevnopolitičkom“) smislu, već Sudbina u istinskom i definitivnom smislu te reči – u kontekstu onoga što se na drevnom sanskritu imenuje kao Dharma.

     Dharma, odnosno istinska dužnost, ili svrha nečega, uključujući i sam put do ostvarenja te svrhe, predstavlja uspostavu stanja kompletne i definitivne realizacije – potpunog „razmotavanja“ i „razmotanosti“ – svih suštinskih, „pretprogramiranih“, „genetski-zapisanih“, „kod-nih“ informacionih sadržaja, pohranjenih u skrivenim dubinama svake individualne, a pre svega univerzalne kosmičke, matrice svesti.

     Svi se mi rađamo na ovom svetu sigurno ne zato da bismo posle izvesnog vremena prosto umrli (ili, poput bundeve, bili iskorišćeni kao nečija „hrana“) i – kao da se ništa nije dogodilo, ili bar ne ništa bitno. – Ako bi to bio cilj života, onda je sasvim sigurno da se nikada ne bismo ni rađali, jer jedan od suštinskih egzistencijalnih zakona nam nedvosmisleno kaže da ono što je nesvrhovito nikada ne može nastati, pa samim tim ni postojati! Što će samo po sebi jasno reći da u ovoj našoj, nasušnoj, materijalnoj dimenziji (odnosno svetu Dualnosti) sve ima svoj uzrok, svoju posledicu i, na relaciji između to dvoje, jasno određeni, imanentni, razlog odnosno smisao svoga postojanja – pa čak i ako mi to trenutno ne prepoznajemo kao takvo.

     Naše rođenje, odnosno sam život, ima mnogo višu, neuporedivo višu svrhu nego da se prosto „okonča smrću“, a to je da vreme, provedeno u „uzanom procepu“ unutar tog suštinskog para suprotnosti (a koji inače nazivamo svojim životom), iskoristimo na takav način da uistinu spoznamo šta je krajnji cilj, odnosno šta je krajnja svrha, čitavog tog ciklusa! Kada to uzmognemo, tada će i rođenje i smrt dobiti jednu sasvim drugačiju, neuporedivo jasnije sagledanu, dimenziju u okviru našeg uobičajenog poimanja sveta i stvarnosti – i bićemo time na najboljem putu da na pravi način opravdamo svoje postojanje, i ispunimo sopstvenu sudbinu.

     Zaista, ali zaista, nije sama po sebi mnogo bitna činjenica da ćemo, ili kada ćemo, umreti odnosno okončati ovaj svoj „tako dragoceni“ život (iako je to našem plitkom, radoznalom, i strahovima gonjenom umu često goruća preokupacija), već je bitno pre svega – a što u svom neznanju i nesvesnosti konstantno previđamo – stanje tog istog uma u kojem će ga zateći ta (takozvana) smrt, kada jednom do nje, neminovno, konačno i dođe. Iako deluje krajnje paradoksalno, upravo u tome jeste pravi smisao života i življenja:

     1.  Ispravno razumeti život kao veoma specifičnu ŠKOLU – školu u kojoj sve ispostavljene lekcije trebaju, i moraju, biti na pravi način primljene, prihvaćene i apsolvirane.

     2.  Činjenicu predstojećeg, neminovnog i neizbežnog, konačnog završetka (tog, svog) života, na najispravniji mogući način sebi predstaviti kao „tačku“ (događaj) konačnog, završnog, odnosno diplomskog – ISPITA!; i

     3.  Konačno prihvatajući život u celini, sa svim njegovim „dobrim“ i „lošim“ stranama – te konačno oslobođeni ontološkog straha od samoga života, i njegovog življenja (a zapravo oličenog u našem ontološkom „strahu od smrti“) – prepoznati „SMRT“ (taj nama inače „veoma dobro poznati“ konceptualni fenomen) ne, po staroj i opštoj navici, kao našu najgoru noćnu moru i stravičnu neminovnost, već upravo kao najtragičniju moguću konceptualnu pogrešku i zabludu našeg racionalnog uma! Jer, uistinu, ideja „smrti“ (a kako je već i podrobno objašnjeno u tekstu „Smrt je vrhovna iluzija“) nije ništa drugo do nužni nesrećni produkt iluzorne percepcije našeg nesvesnog i nesavršenog uma i njegovih neoptimizovanih čula. „Smrt, prosto, NE POSTOJI: postoji samo princip kruženja energije u prirodi, odnosno transformacije svesti iz jednog njenog pojavnog oblika u drugi, odnosno – fenomen njene „tranzicije“ iz jedne pojavne dimenzije (vibratorne ravni) u drugu. …Sve je večita Promena. Nikada niko ne umire i nikada ništa ne prestaje da postoji: samo se menja oblik, odnosno forma postojanja, a suština uvek ostaje (ista)!

     Ceo naš život ima samo tu svrhu da to konačno shvatimo, i osvestimo.

     Ali, ni tu nije kraj, jer shvatanje te notorne činjenice nije samo po sebi neko naročito postignuće, neka „naročita mudrost“ (budući da pokazuje zapravo, i upravo, ništa drugo do meru našeg dotadašnjeg neznanja, nesvesnosti i zaslepljenosti iluzijom materijalističkog koncepta života, sveta i stvarnosti), već prava i puna poenta leži u svetlu odgovora na pitanje: „Ko, ili Šta, sam to JA?“ – ali zapravo! Jer odgovor na to pitanje (tek, i isključivo on!) sobom neotuđivo nosi i otkrivenje prave prirode, i pravog smisla, sveukupnog, pa i našeg sopstvenog, života, postojanja, sveta i stvarnosti.

     Dakle, ako je dharma žira da postane hrast, ako jedna bundeva „zna“ da mora sačuvati svoje dragoceno seme, „zna“ zašto ga čuva i „zna“ kako da ga sačuva – koliko onda, prosto, mora biti pretežnija čovekova dharma?! I, čega smo mi zapravo „Semenka“? – Šta je ta naša „Bundeva“ koja predstavlja evolutivni vrhunac, iliti Cilj, naše svrhe i sudbine?

     Odgovor je paradoksalan kao i svaka prava i konačna istina, a on upravo glasi da smo mi, naše sićušno i ljudsko „ja“, „semenka“ jedne neslućene, neopisivo grandiozne Manifestacije, koja predstavlja punu i potpunu eksponiranost, i ekspandiranost, našeg sveukupnog izvornog potencijala – naše prave, pritajene i skrivene, ali od iskona nam obećane i zavetovane, Božanske prirode: Čoveka (sa velikim Č, i u punom, kosmičkom, smislu te reči)! Taj Čovek jeste „Bundeva“ naše malene ljudske „Semenke“; on je sve ono što možemo, i trebamo biti, odnosno ono što JESMO – uvek i oduvek – samo što šansu osvešćivanja te božanske, apsolutne istine svoga Bića, u svom konstantnom ontološkom egzistencijalnom strahu od usuda „smrtnosti“ i prolaznosti, nikada sebi nismo priuštili. Mada, moramo priznati da je taj strah, u konačnom, i krajnje razumljiv, jer naše Nesvesno definitivno zna istinu da mi tim Čovekom nikada ne možemo postati – i to samo iz jednog jedinog, suštinskog, razloga: ŽIR NIKADA NE MOŽE POSTATI HRAST, ZATO ŠTO ON ODUVEK TO JESTE! …Žir je ODUVEK (bio) hrast, jer je on ništa drugo do njegova (hrastova) nemanifestovana suština iliti njegova semena forma; kao što i razvijeno i razgranato drvo hrasta jeste ništa drugo do DO SAVRŠENSTVA EKSPONIRANA I EKSPANDIRANA suština jednoga žira. I, što je najdivnije i najčudesnije: žir, jednostavno, MORA postati hrast, hteo-nehteo – i ništa drugo i ništa proizvoljno – jer to je njegova Sudbina!

     Tako; ni mi, ljudi, nikada ne možemo postati tim Čovekom, ne zato što je to samo po sebi „nemoguće i neostvarivo postignuće“, već isključivo zato što mi ODUVEK (čitaj: uvek i zauvek!) TO JESMO – oduvek jesmo Njegova „uspavana“, nemanifestovana, semena forma – samo trebamo toga postati istinski svesni i time konačno omogućiti sopstvenu punu božansku ekspanziju i potpuno kosmičko cvetanje i samo-ostvarenje. Uistinu, mi ništa drugo, osim toga, ni ne možemo „postati“. Mi to, jednostavno, MORAMO realizovati tj. (p)ostvariti, pa kad-tad, i hteli-nehteli, jer To, i ništa drugo, jeste Cilj celokupne evolucije univerzuma, odnosno – naša Sudbina.

     I, uistinu, ceo Univerzum – kao autentični produkt naše sopstvene Svesti, naše „razdvojene“, iluzorne percepcije – postoji samo, i upravo, zbog toga!

     …Iznenada, u jednom trenu, kao u magnovenju, učini mi se kao da zvuk moga imena dopire iz neke velike daljine… I, kao nošen nadirućim plimnim talasima, taj zvuk je isprva lagano a onda sve jače i snažnije nastavljao zapljuskivati obale moje „ovozemaljske“, konceptualne i racionalne, svakodnevne i uobičajene svesnosti. …Blago sam se prenuo iz tihe usnule uronjenosti u onaj svoj unutarnji svet, kada sam shvatio da moj dobri prijatelj i dalje sedi u fotelji naspram mene, pokušavajući da me dozove. Napokon, konačno zadobivši moju svesnu pažnju, otkri mi „tajnu“ da sam „cela dva minuta“ bio nekako čudnovato zamišljen i odsutan – kao da bejah odlutao u „neki drugi svet“.

     Blago mu uzvratih svojim najiskrenijim prijateljskim osmehom, mada duboko obuzet nedoumicom da li da mu sada otkrijem istinu o tome koje, i kakve, sam to svetove pohodio u ta „duga, duga dva minuta“ naše zajedničke tišine, ili da to ipak ostavim za neku prigodniju priliku – zarad njegovog sopstvenog dobra… Jer, jedna drevna mudrost kaže: „Za biserima nikada ne treba roniti dok su talasi visoki!“ – a okeanom njegovog uma, i njegovog sveta, sada je vladala oluja.

     Pomislih – „Ko zna zašto je to dobro?…“  Ni sama naša duhovna evolucija, kako celokupne vrste tako i ponaosob, nije niti ishitren niti nagao, a niti nasumičan, već vrlo postepen, usmereno ciljani i veoma inteligentno vođeni proces (sa Viših planova, naravno). Stoga, neke stvari u životu se moraju i stoički istrpeti, pa i svesno žrtvovati, kako bi iskustvo sazrelo na pravi način, i na našu najveću dobrobit. I voće otpada tek kada je zrelo. Zato; sve spontano, i sve u svoje vreme!

     …A, i ja sam, još odavno, pouzdano znam da istina, prećutana u pravo vreme, nanosi mnogo manje štete nego ona izrečena kad joj vreme nije. Uistinu, tišina jeste blagoslov, a strpljenje majka mudrosti.

     I, uistinu, čak i kad mi stanemo – život teče dalje, nepogrešivo prateći zov Sudbine.

     Univerzum je savršeni mehanizam, savršena Svest, sa čovekom u apsolutnom fokusu svoje pažnje. Zato, bez brige: SVE JE SAVRŠENO!

Alakh Niranjan

-  -  -

 -     Za kompletno rasvetljenje svih ovih ključnih principa naše i sveukupne egzistencije, kao i same suštine njihovog bitisanja, i delovanja, na lokalnom i globalnom nivou – mikro i makro planu – ljubazno Vas upućujemo da pročitate knjigu:

„Apsolutna Istina – otkrivenje tajne univerzuma“