ISTINSKI ČOVEK
Do sada smo već uvideli da je najsuptilniji vid manifestovanja energije: misao. To samo nedvosmisleno govori da sama misao predstavlja „Bazu“ za celokupnu (ostalu) Nadgradnju, tj. bazu za sve ostale vidove manifestovanja energije – a to znači da se upravo ona nalazi u suštini svega manifestovanog! Ovo mnogim „nabedjenim“ materijalistima može zvučati veoma šaljivo, ako ne i suludo, a ja ću krajnje iskreno reći da to zaista i jeste suludo i besmisleno – ali samo sa stanovišta materije kao najviše realnosti. Bivajući utvrdjeni na tom stanovištu, mi (naš „racionalni“ um) smatramo da su odrazi prava realnost a samusuštinu smatramo nečim apstraktnim, i to: što su odrazi razdvojeniji od same suštine, to im pridajemo veću realističnost (!?!). To je identično stanovištu da onaj odraz Meseca na površini vode smatramo realnošću a, nasuprot toga, sam Mesec da smatramo iluzijom: a upravo to je ono što činimo, i što nam se dešava, dok god verujemo EGU i poistovećujemo se sa njim.
Mi smo, uglavnom, toliko zaludjeni i opijeni tim „Odrazom Meseca“ da nam nikako ne pada na pamet da, eventualno, podignemo glavu i uperimo pogled ka „Nebu“ – gde se Istina zapravo i nalazi. …U svojoj jurnjavi za tim „prizemnim“ ciljevima („odrazima Meseca“), mi robujemo iluziji da ćemo – ispraznivši jezero – najzad dospeti do cilja („uhvatiti Mesec“), i sa svakom izvadjenom kofom vode smatramo da smo mu bliži. Na taj način podgrevamo nade i raste nam vera u uspeh – u konačnu spoznaju sreće (Cilj je Sreća). Svakako; apetiti su različiti, pa neko traga za odrazom („Mesecom“) u „jezeru“, a neko u „kofi vode“, tako da neko ima šansu da se otrezni pre a neko kasnije – ali svi skupa na kraju uvidjamo jednu jedinstvenu istinu: da je „Sreća“ („Cilj“) nepovratno iščezla baš u onom trenutku kada se sav dotadašnji trud već učinio konačno nagradjenim, i kada se traganje konačno činilo okončanim (a „Mesec“ bio „tik na dohvat ruke“)…
Sagledavajući tu istinu, i Zen-učitelj Engo je rekao:
- „Učenjaci se trude oko svojih formula kao majmuni koji se bore da uhvate Mesec što se odsijava na talasima.“ („Majmun“ ovde svakako nije pogrdan izraz nego sinonim za biće živahnog uma i „živog“, istraživačkog duha).
Svuda oko nas (dokle god nam čula dopiru) samo su odrazi Suštine, i zato se Sreća ne može spoznati traganjem za njom. Ono što je zaista neophodno jeste, ponovimo: NE-prianjati za odraze i, time, spoznati samu Suštinu.
Suština je Istina. …Suština nečega je istina (apsolutna istina) o tome nečemu. Prema tome: ni u kom slučaju se Suština (Istina) ne može smatrati apstrakcijom, pa čak ni zato što je čulima (umom) ne možemo spoznati, a za to vreme njene odraze (laž, iluziju) smatrati za jedinu i najvišu realnost. Pa, suština jednako postoji i bez odraza, a (ali) odraza bez nje nema! Voda postoji i bez leda (kao njegova suština, istina), ali leda bez vode nema.
Suština (Bog, Energija) je jedina realnost: Realnost.
Dakle; osnovna struktura celokupne Manifestacije jeste MISAO. Ova spoznaja nam otkriva jednu „fantastičnu“ činjenicu:
- Nije ljudski mozak, iliti um, taj koji je stvorio misao, već je Misao ta koja je, procesom evolucije (suptilne evolucije svesti), stvorila formu (čoveka, njegov mozak, um) kroz koju će moći u potpunosti da se izrazi u cilju spoznaje sebe same – svoje suštine.
Ovo će reći sledeće: da je MISAO egzistirala i pre nastanka ljudskih bića (kao i svega stvorenog), a egzistiraće i posle njih… Misao je večna i neuništiva; te stoga:Univerzum jeste MISAO!
Suština misli jeste Energija (Stanje apsolutne manifestacije), a da bi misao spoznala to stanje (svoju suštinu) neophodno je da sama sebe prevazidje. Da bi se prevazišla, neophodno je da stekne znanje – znanje o svojoj lažnosti i iluzornosti – i tek tada dolazi do njenog samoutihnuća (dokončanja). No, to znanje ona može steći jedino na vrhuncu svog razvoja, aktivnosti i emancipacije.
Prema tome, protokom vremena, misao ne pretenduje smeru udaljavanja od svoje suštine (kako se to našem umu čini: misao sazreva, širi se i razvija – Univerzum se „razmotava“ i širi…), nego ide upravo u onom jedinom smeru koji će joj omogućiti povratak u Suštinu, te sopstvenu spoznaju: smeru „vraćanja putem odlaska“ („regresivne progresije“). – Situacija je veoma slična onoj kada, putujući pravom linijom u jednom smeru, trebate da se vratite kući: pošto ste već zakoračili sa polazne tačke, vi se svakog sledećeg trena, svakim sledećim korakom, sve više udaljujete od svog doma – ali to je „samo naizgled“, jer ste, budući da je u opticaju samo taj jedan smer i da se nazad ne može, sa svakim novim korakom zapravo sve bliže i bliže kući (bez obzira na dužinu puta koji je ukupno, još, pred vama).
To je i smer razvoja celokupne civilizacije, a taj smer je, zapravo, odlika večite evolucije prirode:
- Iz semena klija, raste i razvija se biljka, koja će na kraju svog vegetacionog perioda proizvesti, i vratiti zemlji i prirodi, mnogostruko više semena – odajući tom „žrtvom“ zahvalnost Prirodi, i pevajući tim činom večitu pesmu života. …Isus je rekao: „Zaista, zaista vam kažem: ako zrno pšenično padnuvši na zemlju ne umre, onda jedno ostane; ako li umre mnogo roda rodi.“(Jov. 12;24). Naravno, On je ovo rekao u aluziji.
Dakle, zrno progresira u biljku (spoznaje Istinu o sebi), ali ono, time, ujedno i „regresira“: obezbedjuje opstanak sopstvene forme, kao i ekspandivni kontinuitet sopstvenog nasledja…;
- Isparena kapljica iz okeana, na kraju svog putovanja konačno spoznaje „večiti početak“: vraćajući se u okean ona postaje jedno sa njim, i potom se ona sama (sada već sam Okean!) manifestuje isparavanjem nebrojeno mnogo drugih kapljica…;
- Misao (Um) se eksponira, razvija i sazreva, a po svom konačnom ispunjenju, odnosno sopstvenom prevazilaženju i spoznaji Suštine, ona sama postaje izvor apsolutne manifestacije misli: Kosmička Svest (Svesuština, Bog); itd. itd.
Naš analitički um je taj koji prianja za misao, vezuje je, lokalizuje i „zamrzava“, i time je „ubija“.
Suština je Život, i zato se može spoznati jedino prevazilaženjem tog uma (EGA), čime spoznajemo prirodno stanje uma: stanje nemanifestovane energije, odnosno stanje apsolutne manifestacije. To stanje je ono što razne planetarne filozofije kroz istoriju nazivaju: „NE-um“, „Pravi Ego“, „Prava Misao“, „Put“, „Tao“, „Čista Svest“, „Istinsko JA“, „Čovek“ (sa velikim „Č“!), „Hrist“, „Bog“, itd. – a sve to je „samo“ jedno: Energija.
Energija je „čista svest“ – što znači da svaki vid manifestovane energije predstavlja „palo“ stanje svesti. – EGO je palo-stanje-svesti… on je „misao o sebi samom“, a da bi spoznao Istinu treba da prevazidje misao (sebe samog!) i da postane ono što u suštini jeste, ili tačnije: treba da prestane biti ono što nije.
Mi, ljudi, se u potpunosti poistovećujemo sa svojim EGO-om, i svaki put kad kažemo „ja“ – mislimo isključivo na EGO. …Ne postoji nikakvo „ja“ van odnosa; čim postoji „ja“ postoji i ono što nije „ja“ – a sa čim „ja“ stupa u odnos. Čim se nalazi u odnosu, „ja“ ne može spoznati samog sebe jer je svesnost usmerena na ono što nije „ja“; a pošto je i sve ostalo (sa čime „ja“ stupa u odnos) samo manifestacija tog istog „ja“, jasno je da se, kroz odnos, „ja“ udaljava od samog sebe i spoznanja sopstvene istine. – Zato je neophodno da „ja“ prestane igru „odnosa“ sa samim sobom i, time, spozna samog sebe (svoju Istinu).
Zbog činjeničnosti svega toga, um (naše „ja“) nikako drugačije ne može da govori o svojoj suštini osim da kaže: „On“ („Ono“, „To“).
Medjutim; ne sme se sad upasti u zamku zablude pa misliti da je to „On“ nešto drugo od moga „ja“ (koje shvatanje nam um upravo nameće, pa onda Boga: ili smatramo „apstrakcijom“, ili, čak i sami vernici, smatramo Boga nečim „iznad“, tj. van nas samih). To „On“, što bi rekao Isus, ne poriče to „ja“ već predstavlja samo njegovu „Višu Istinu“ – njegovo Ispunjenje; „On“ razmotava i razotkriva istinu toga „ja“, jer jeste njegova Suština: „Ja“, istinski, jeste „On“!
To „On“ je najdublja i „najistinskija“ istina i suština našeg „ja“ – nas samih. Zbog toga, sve što istinski vršimo u Njegovo Ime (u žrtvu Njemu) mi to zapravo(!) vršimo za svoj najdublji i „najistinskiji“ interes. Sve što ne vršimo za svoj EGO, mi to vršimo za Njega; ali se to ne sme (ne)vršiti nekom borbom i tenzijom, nego je potrebno svesno, sa ljubavlju, lagano i nenasilno, dovesti EGO do spoznanja da je neophodno sam sebe tiho da „ugasi“ – u svrhu večnog plamena ljubavi i života: Njega, Boga.
Pod pojmom „čovek“ mi podrazumevamo celokupan spektar psiho-fizičkih karakteristika specifičnih za, ovaj, evolutivno-najsavršeniji oblik života na našoj planeti. Medjutim, to je samo zabluda površne percepcije analitičkog uma, jer to nije istina „čoveka“; i telo i psiha predstavljaju samo različite „vidove“ manifestovanja energije, a ta energija je misao. Zato je čovek
Categories:
apsolutnaistina.com
0 comments:
Post a Comment