NESAVRŠENOST ČULA
Svo naše, takozvano, „znanje“ zasnovano je isključivo na mogućnostima, i sposobnostima, intelektualnog razumevanja. Ta vrsta znanja se stiče aktivnošću uma i biva pohranjena u memoriju, koja obuhvata svesna, podsvesna i nesvesna područja svesti. Čak i kad nešto spoznamo putem „osećaja“ ili „osećanja“ – i te informacije je naš analitički um već „preradio“ u skladu sa svojim prethodno stečenim utiscima i na osnovu toga doneo svoj sud. Na taj način nastaje stečeno, „nagomilano“ znanje, koje je proizvod uskladištenih informacija a koje je u potpunosti zasnovano na informacijama iz prošlosti. Na osnovu toga, i svo naše novostečeno znanje bazira se na nekom prethodno stečenom saznanju – a i svako od tih saznanja je samo proizvod aktivnosti našeg analitičnog uma. Prema tome; mi UVEK „znamo“, i iskušavamo, samo PROŠLOST – dakle LAŽ i ILUZIJU – a nikada realnost sadašnjeg trenutka!!! Da ovo ne bi zvučalo previše „apstraktno“, hajdemo razmotriti samo jednu „običnu“ činjenicu iz našeg svakodnevnog življenja i uobičajenog percipiranja stvarnosti. – Naime, kada uveče dignemo glavu i uperimo pogled ka nebu posutom nebrojenim zvezdama, nikada nam ni do „krajička mozga“ ne dopire sušta činjenica da se „neko“ sa nama veoma, veoma poigrao, i poigrava, i da smo svi mi ustvari žrtve jedne veličanstvene kosmičke PREVARE i to upravo fantastičnih razmera! U čemu je zapravo stvar? Pa, evo ovako:
- Svima nam je jasno da se, nama najbliža zvezda posle Sunca, „Alfa Kentaur“(ili „Proksima Kentaur“), u odnosu na našu planetu Zemlju, nalazi na udaljenosti od oko četiri svetlosne godine. Što znači da je zraku svetlosti, koji „putuje“ brzinom od oko 300.000 kilometara u svakoj sekundi, potrebno četiri godine (okohiljadu i pet stotina dana!) kako bi prevalio razdaljinu od nje do nas. …Sad: „Šta se nas tiče koliko će tamo neki njen „zrak“ da putuje do nas; to nije naš problem?!“ – reći će mnogi od nas. Ali, nije baš tako; jer uopšte nije svejedno da li imamo pojma šta se sa nama zbiva ili ne. Naime, ako nam je jasno da princip čula vida funkcioniše na taj način da neki „objekat“ vizuelno percipiramo tek onda kad se zrak svetlosti, odbijen (u ovom slučaju odaslat) od njegove površine, vrati (odnosno dospe) u naše oko, i prenese nam „otisak slike“ stanja tog objekta, koje je vladalo u tom trenutku kad je zrak započeo svoje putovanje ka našem oku, onda možemo, i moramo, osvestiti činjenično stanje stvari da: gledajući teleskopom našu „Alfu Kentaur“, mi ustvari posmatramo „prošlost-na-delu“ – odnosno njenu „sadašnjost“ koja je bila na sceni pre ravno četiri, naše zemaljske, godine!?! A to upravo znači da mi ovoga, i svakog drugog, trenutka posmatramo DIREKTAN PRENOS nečega što se desilo pre ravno četiri godine! – Kakav veličanstveni paradoks…!!! Ali, to je, jednostavno – činjenica. …A sad, promislimo činjenicu da je to nama najbliža zvezda, osim naše matične, te da su nam sve ostale mnogo, mnogo udaljenije od nje – neke čak toliko da nam se sjaj pojedinih udaljenih galaksija prikazuje u vidu „svetlucanja“ kakve obične pojedinačne zvezde. To neizostavno znači da, vrlo verovatno, neke od tih zvezda, odnosno samih galaksija, koje su udaljene milionima, pa i milijardama, svetlosnih godina, odavno(!)više NE POSTOJE – iako im se mi ovoga trenutka divimo u predstavi „direktnog prenosa“ njihove veličanstvene egzistencije! …Čak i naše Sunce, kad bi se ovog trenutka „ugasilo“, mi bismo ga videli na nebu još narednih 8 minuta i 19 sekundi, koliko je svetlosnom zraku potrebno da stigne od njega do nas.
Pa, sad slobodno recite ono što mislite: “Ko je ovde lud!?“; jer takva reakcija je više nego očekivana. Ali, istina je „samo malo“ drugačija: nismo mi uopšte ludi – mi smo samo „malo“, tačnije „malo više“, zbunjeni! …To je pravo stanje stvari. – Iluzija se sa nama otvoreno poigrava a mi joj, uprkos tome, slepo i bespogovorno verujemo, ne dovodeći nikada ništa od toga u pitanje.
Zbog toga; kad već nismo ludi, a ne bismo ni želeli da se to desi, napustimo našu „zbunjenost“, i shvatimo nepobitnu činjenicu da: čak i gledajući nešto u našoj neposrednoj blizini, mi percipiramo IPAK, i samo, prošlost, jer iako u ovim, zemaljskim, „mikro-razmerama“ svetlost ne mora putovati godinama do nas, već samo koji delić sekunde, ipak ona do nas uvek stiže sa odredjenim ZAKAŠNJENJEM („POMAKOM“) – što je, uistinu, sasvim dovoljno (!) da potpuno promašimo ISTINU i REALNOST aktuelnog trenutka dogadjaja, a da uhvatimo samo „prošlost-na-delu“. Odnosno, u prevodu: mi večito percipiramo isključivo svoju sopstvenu PREDSTAVU (utisak) dogadjaja (objekta posmatranja) umesto samog DOGADJAJA!
Neophodno je da zaista shvatimo suštinu principa delovanja ovog mehanizma „Perceptualnog Pomaka“ da bismo bili u stanju shvatiti po kakvim zakonima je definisano naše bitisanje u ovom EGO-univerzumu, odnosno u ovoj našoj iluzornoj „stvarnosti“. Tek tada ćemo na pravi i potpuni način osvestiti šta znači „svesnost trenutka“, odnosno biti „ovde i sada“, i kako, i zašto, nam istinsko znanje, odnosno percipiranje ISTINE, konstantno ostaje van domašaja.
Tada ćemo konačno i shvatiti kako i zašto su instrumenti uma nemoćni, i zapravo nesavršeni, da bi nam mogli dati uvid u Istinu. …Biće nam jasno da nam oči i nisu date da vidimo već samo da „gledamo“, kao što i uši nemamo dačujemo već njima samo možemo da „slušamo“; jer uistinu – ne gleda se očima, već Dušom, i ne sluša se ušima, već Dušom. Očima se istina ne može videti, i ušima se ona ne može čuti, jer samo Duša ima sposobnost vida i sluha. Oči i uši prenose samo „utiske“, a ne – istinu!
Zbog toga, ni sama reč, kao instrument uma, nije sposobna za „govor istine“ već samo za puki „opis“; odnosno nije sposobna da dosegne dubine istinskog Znanja pa, samim tim, ni da ga verno prenese i izrazi – već je taj izraz moguć samo kroz govor življenja Istine, odnosno kroz ničim-sputano „isijavanje“ autentične energije same Duše u zamahu njenog božanskog plesa sa Istinom! Samo Duša može ostvariti kontakt sa Istinom i izraziti svojim govoromono što je vidjeno i čuto, nikako um, jer samo ona ima neophodan „instrument“ za taj poduhvat: samo ona ima mogućnost, i sposobnost, da, svojom iskrenom Ljubavlju, Dobrotom i Čestitošću, „potkupi“ i očara inače neumitno nepotkupljivu Istinu, te da joj ova, tako bezuslovno i beskrajno zaljubljena i predata, širom otvori svoje čarobne i čudesne dveri i bezuslovno joj se stavi na raspolaganje.
(A.I. – 85.str)
Categories:
apsolutnaistina.com
0 comments:
Post a Comment