RAJ I PAKAO
Svim živućim velikim religijama zajedničko je jedno: verovanje u jednog opšteg Tvorca (Svedržitelja), koji je „Alfa i Omega“ svemu što postoji. Kao takav, On poseduje apsolutnu moć nad sudbinama svega što postoji, ali je takodje i „ovaploćenje“ principa apsolutne pravde. Shodno tome, On dobronagradjuje dobrim a na zlo takodje uzvraća savršeno primereno. Pa, kako nam volja!… „Dobro“ i „Zlo“ su dva suštinska, i večno suprotstavljena, principa celokupnog postojanja – sagledavanog iz ove, naše, „razdvojene“ perspektive. Prema tome; „DOBRO“ je ono što je u skladu sa Bogom (Njegovim Kvalitetima), a „ZLO“ je ono što je u suprotnosti sa tim. Na taj način je svo zlo oličeno u predstavi tzv. „Djavola“, „Sotone“, „Nečastivog“, itd. – a svi koji se njime („Zlom“) povode jesu njegove sluge.
Pojedine religije, zasnovane na pokušaju tumačenja najdubljih istina od strane ovog plitkog, logičkog, ljudskog uma, zasnovale su uverenje(!) da je ovaj naš, jedan jedini, zemaljski život: „Početak i Kraj“. – Što je bilo bilo je, šta smo uradili uradili smo; „popravnog“ više nema, i sve ono što može odlučiti našu sudbinu odigrava se samo u ovom jednom, neizmerno kratkom, deliću kosmičkog vremena zvanom „ljudski život“. …Pri tome, umesto da doprinesu uspostavi pravog mira, ljubavi, slobode i istinskog razumevanja smisla i života dok smo još ovde, na „ovom“ svetu, one nam time samo povećavaju teskobu življenja tu gde jesmo, i još jače nas okivajući lancima straha, otudjenosti i nerazumevanja onoga što jeste. Tako; stvorena je predstava o tzv. „Čistilištu“, u koje duša dospeva posle smrti i gde joj „Sudija“ (Tvorac) izriče odgovarajuću i pravednu presudu: „dobri“ idu u „Raj“ a „zli“ u „Pakao“. – Pri čemu je svaki istinski smisao egzistencije duše u ovoj „zemaljskoj“ ravni, suštinski obesmišljen.
Pri tome, „Raj“ i „Pakao“su tipične tvorevine ljudskog, racionalnog uma, koje odaju sliku „Raja“ kao mesta gde bivaju ispunjene sve naše želje i gde nas očekuju večna zadovoljstva (…valjda poput onih iz one naše priče?!), i sliku „Pakla“ – gde „grešnici“, odnosno „oni od kojih je i Bog digao ruke“, bivaju podvrgnuti večnim i nepodnošljivim mukama.
Medjutim; budući da su tom istom racionalnom umu te i takve predstave ipak suviše „iracionalne“ da bi ih mogao smatrati uistinu realnim i istinitim, jer u njima, ipak, nema ničeg „opipljivog“ i „konkretnog“ – religija, da bi očuvala „kult Boga“, nema drugog uporišta osim da zahteva čvrsto „verovanje“ u njene dogme i da se „istinitost“ tih dogmi nipošto ne dovodi u pitanje. Tako, mnogi vernici, intimno duboko zaplašeni dogmom da se „o Bogu ne sme raspravljati“, ostaju čvrsto robovati slepoj veri i, tako, (p)ostaju usrdni robovi svog neznanja i razdvojenosti od tog istog Boga. – Što, opet, savršeno pogoduje svetovnim „moćnicima“, jer narod („vernici“) tako biva poslušno „stado jagnjadi“, podložno svakoj manipulaciji, i dobar sluga ovozemaljskim „kraljevstvima“ i „kraljevima“. …I, tako EGO, uzimajući razna obličja, večito ostaje na tronu da suvereno caruje.
Nasuprot toga, uvek je bilo slobodoumnih ljudi, koji nisu mogli, i ne mogu, da se zadovolje slepim robovanjem dogmama… – što je i sasvim razumljivo kad znamo da je Sloboda (Istina) sama čovekova suština. Oni, „bez mnogo muke“, uspevaju da uvide mnoge protivurečnosti u takvim tumačenjima „Istine“ i, poučeni negativnim primerima i iskustvima, kao i gonjeni prirodnom žudnjom za slobodom, sve to kompletno odbacuju kao „puke besmislice, iluzije i zablude“. Pored toga, pri svakodnevnom suočenju sa, njihovom umu „očiglednim“, opšteprisutnim životnim nepravdama i nedaćama, njihova rezigniranost raste – i to sve, konačno, u njihovoj svesti rezultira potpunim odbacivanjem „Boga“ kao realne mogućnosti. – Tada se čovek, tražeći nužni oslonac unutar „ovozemaljske“ realnosti, čvrsto vezuje za materijalnu egzistenciju i njena zadovoljstva i, na taj način, krajnje nesvestan toga, opet postavlja čvrste temelje lične patnje i svakog zla. Na taj način ljudi, u svojoj večnoj potrazi za samim sobom, a priori odbacuju religiju („Oca“) – ali se sada čvrsto vezuju za materiju („Majku“), te opet, nesvesni toga, ostaju robovi Iluzije! – Oni su odbacili TEIZAM, ali se sada vezuju za ideju A-TEIZMA (kao i raznih drugih „izama“…) pa su, tako, „odbacivši veru“ i dalje nastavili da veruju (možda čak i jače nego pre!), nesvesni te sopstvene zablude i opstanka vladavine iluzije. …To je način na koji religija, mada nesvesno delujući u službi samog EGA, odbija od sebe slobodoumne ljude i tera ih u drugu suprotnost te iste iluzije. Tako EGO suvereno vlada, držeći u pokornosti i one „verujuće“ jednako kao i one „a-verujuće“; dok ni jedni ni drugi, ni malo ne naziru da su svi skupa samo krajnje nesvesno orudje u bezobzirnim kandžama EGA.
No, konačno, ipak je uvek bilo, i biće, i onih koji su, gonjeni neutoljivom žedji za Istinom – ne „utehom“, već Istinom! – uvidjali da iza svega ovog materijalnog, opipljivog i svetovnog ipak mora da postoji neka apsolutna pravda i istina, koja sve „kockice“ stavlja na svoje mesto. Ti ljudi – „Tragaoci za Istinom“ – jedini imaju šansu da i spoznaju tu Istinu, jer oni, budući da im Istina i Pravda znače više nego „hleba jesti“, nisu opterećeni niti predrasudama o religioznom baš kao ni opčinjenošću svetovnim „čarima“. E, takvim ljudima – istinskim tragaocima za Znanjem i Istinom – istočnjačka religijska i filozofska misao mnogo je bliža i „prirodjenija“, jer teorija reinkarnacije, koja čini njenu podlogu (a zaista čini i podlogu samog Hrišćanstva, samo što to, još, do sada, nije na pravi način shvaćeno!) jedina daje zadovoljavajuće odgovore na pitanja o smislu života, i na savršeno logičan, umu čak vrlo dokučiv, način rasvetljava funkcionisanje principa apsolutne pravde. …I, zaista, zaista je sušta činjenica – što smo svi mi dosad već jasno shvatili – da onaj, samo onaj, i tek onaj, ko ispravno, i u potpunosti, razume suptilne tokove delovanja principa Karme i Reinkarnacije, može istinski shvatiti i suštinu poruke samoga Hrišćanstva!
Polazeći od principa teorije Reinkarnacije, ozbiljan tragalac će postepeno, ali sve intenzivnije, rasvetljavati misteriju zvanu Život. To je put istinske samospoznaje, koji nam u zenitu saznanja otkriva istinu da sve ono što činimo drugima – činimo, zapravo, sebi samome; da sve ono što se nalazi „spolja“ zapravo egzistira samo unutar našeg sopstvenog uma, a da ono što nazivamo sveprisutnim, svevidećim, itd. „Bogom“ – jeste, zapravo, najdublja suština našeg sopstvenog bića: Svesuština!
U svetlosti tog saznanja, kristalno jasno nam se otkriva i ona prava, inače duboko prikrivena i krajnje zamaskirana, istina raznih religijskih „šablona“: Spoznajemo da je tzv. „Djavo“, koji je izvor, i entitet, svakog zla i razdvojenosti od „Boga“, zapravo naš sopstveni Um (EGO); da je “Čistilište“ zapravo ovo aktuelno polje našeg ovozemaljskog životnog delovanja, a da su „Raj“ i „Pakao“ samo precizni sledstveni životni (Prirodni) odgovori na upravo odgovarajuće oblike tog našeg svekolikog uzročnog delovanja… – jer, ne postoji gori „Pakao“ od onog što ga sam sebi može stvoriti nerazuman čovek, tj. čovek koji strasno, i slepo, robuje (svom) EGU.
Onaj ko je sa iskrenom posvećenošću, i ozbiljnom pažnjom i razumevanjem, lagodno „svario“ ono što je u dosadašnjem delu knjige rečeno, mogao je već (što verovatno i jeste) zaključak za ove zadnje navode i sam da oformi. Medjutim, to nikako nije „kraj saznanja“ po tom pitanju, nego samo jedna od rasvetljenih „paralela“ bliskih samoj apsolutnoj istini – a ona, ta istina, otkriva se u sledećem:
- Pošto shvatamo činjenicu da čovek, zapravo, živi duhom (a ne telom!), tada nam je jasno da je ova materijalna ravan postojanja samo jedna (!) od prostorno-vremenskih dimenzija u kojoj duša može da egzistira. Svaka od tih dimenzija jednako je „stvarna“ kao i ova naša nasušna (baš kao što i u eteru istovremeno „postoje“ na hiljade radio i TV frekvencija, svaka noseći zapise, odnosno vibracije, svog specifičnog programa – a opet se medjusobno ne preklapajući, te omogućavajući svoje percipiranje samo onima koji su „prikopčani“ baš na tu odgovarajuću frekvenciju), a svaka od njih, naravno, predstavlja samo egzistenciju jedne, pojedi(nač)ne, specifične „dimenzije“ našeg sopstvenog Uma. Tako, u zavisnosti od stanja uma („kvaliteta karme“) u trenutku fizičke smrti, prolazimo potom kroz bliska sučeljavanja sa dominantnim sadržajima svoje svesti (otelotvorenim vizijama svog podsvesnog i nesvesnog – a o čemu se vrlo detaljno govori u „Tibetanskoj knjizi mrtvih“) i, konačno, nakon odredjenih, sledujućih, iskustava u Astralu, dospevamo u odgovarajuću ravan postojanja. Sve te „Ravni Postojanja“ su uistinu jednako realne kao i ova naša „stvarnost“ (jer je i ona samo jedna od njih), i imaju raspon od tzv. „Paklenih sfera“ do tzv. „Rajskih svetova“ – čije pohodjenje zavisi, kako rekosmo, SAMO OD KARME SVAKOGA PONAOSOB; a dok je sama dužina našeg boravka tamo uslovljena isključivo vremenom potrebnim za „dez-integraciju“ te naše, odgovarajuće, nakupljene karme.
Dakle, biblijski Pakao ipak nije čista iluzija i izmišljotina vernika, kao što to nije ni Raj: Nirvana, koju smo već pominjali, jeste zapravo Dimenzija ekvivalent biblijskom Raju. – To je Stanje koje biva realizovano budjenjem svesnosti za svetlost najvišeg saznanja, a što, samim tim, rezultira prevazilaženjem karme. Prevazilaženjem karme konačno postajemo Gospodari sopstvenog Uma – on biva potpuno pročišćen od svih podsvesnih i nesvesnih uslovljavajućih sadržaja – i tada, u trenu „odbacivanja“ poslednjeg fizičkog tela, svojom svešću neposredno spoznajemo Najvišu i Neizmenjenu Stvarnost: Apsolutnu Istinu. …Samo; jednu stvar je nužno shvatiti: Apsolutna Istina jeste „Vrhovno Rajsko Stanje“, ali Ona nema ama baš nikakve veze sa našim sopstvenim predstavama „Raja“ i „Pakla“ – jer Ona nije suprotnost ničemu, već je Ona JEDNO, u kome počivaju sve suprotnosti i u kome one nalaze konačno ispunjenje svoje svrhe!
Apsolutna Istina jeste jedina Stvarnost, jer Ona ne predstavlja dimenziju niti jedne relativne dimenzije uma. Svaka dimenzija uma, kakva god ona bila i kako god „realno“ delovala, jeste ipak samo iluzija, jer podleže prostorno-vremenskim okvirima i zakonitostima; dok Jedina Stvarnost jeste prirodno stanje uma – stanje uma lišenog svake „dimenzije“ – i to je stanje egzistencije „Sve u Jednom i Jedno u svemu“, a što je bezvremena i besprostorna, odnosno svevremena i sveprostorna,Nirvana.
Vredno je napomenuti činjenicu da je Nirvanu (Boga) moguće realizovati isključivo iz „forme“ ljudske svesti, jer je jedino čovek u stanju da ostvari „Totalnu Samosvest“ – odnosno istinsku svesnost o „onome što jeste“. Zbog toga je ljudsko rodjenje (inkarnacija duše u tom, našem, obličju) istinski „Dar Neba“ – koji dolazi duhovnom evolucijom svesti posle ogromnog broja različitih egzistencija (života) u nižim formama svesti (mineralne, biljne, životinjske), i koji se ne bi smeo tako olako ispustiti, i ispuštati, kako to inače činimo.
Ljudsko biće ima mogućnost neslućenog napretka (ka Bogu), ali, takodje, svojom bezobzirnošću, samoživošću i, uopšte, robovanjem EGU, može sebe, nesvesno uzročno-posledičnih implikacija svojih konstantnih životnih stavova i delatnosti, stravično da „zakopa“ i baci u najcrnju tamu paklenih dimenzija – gde smo toliko razdvojeni od samoga Sebe (Boga, Svetlosti, Ljubavi) da bi i najužasnija fizička smrt bila očajnički željno dočekana kao najveća „milost Neba“. – I, to, opet, nisu nikakve „kazne“, nego upravo jasni odrazi Božje Ljubavi koja nam i tada, samo, na delu pokazuje kako nije zaboravila na nas: samo nam servira plodove onoga što smo sami „posejali“, kako bismo to i „požnjeli“, predali time „žrtvu“ („danak“) Bogu, i vratili se u Prisustvo Njegove Milosti.
Cena odricanja od Boga (Sebe!) jeste: PATNJA. Tu patnju uzrokujemo našim robovanjem EGU; a ako je, u svojoj opčinjenosti iluzijom, ne postanemo svesni odmah, to uopšte ne znači da smo je izbegli… jer, jasno, izbeći se ne može – pravda nas stiže kad-tad: vremenske i prostorne granice za nju ne postoje, jer je Božanska Ljubav sama suština svekolikog Univerzuma. Pa, može li se uopšte i zamisliti pošteniji i pravedniji sled „sudbinskih dešavanja“ od ovog aktuelnog mehanizma – koji, prostom nužnošću uspostavljanja narušene prirodne ravnoteže, večno strpljivo ali neminovno, „radi“ na tome da svako, bez obzira kad u vremenu i prostoru, snosi posledice svojih, i SAMO SVOJIH, sopstvenih izbora?!! …Tako; mnogi ljudi, pa i oni istinski gladni i žedni pravde, često se tuže na patnje ovoga života, i kunu „Božju nepravdu“ – a sve to samo zato jer se ne sećaju onih loših dela iz svojih prethodnih života!
Svako ko čini bilo kakvo zlo (nepravdu) prema Istini i Ljubavi, tome će se zlo istom merom i vratiti – ali ne zato što Bog „Kažnjava“, nego zato što On SUOČAVA: svakome se vraća samo sopstveni odraz iz večnog „Ogledala Istine“!!! – Svako samo svoju karmu snosi i niko nikad nije snosio ni trunku patnje koju nije lično „posejao“.
Zbog svega toga, potrebno je sa ljubavlju i zahvalnošću primati sve što nas snadje (i „dobro“ i „loše“, bez razlike) i time negovati unutarnji mir, koji jeste Put ka Bogu.
Zaista je zadivljujuće savršenstvo principa apsolutne pravde:
- Sami, u svojim rukama, držimo konce sopstvene sudbine!
(A.I. – 253.str)
Categories:
apsolutnaistina.com
0 comments:
Post a Comment