PRIRODNA ISHRANA
Da bismo realizovali izvorno zdravlje, i time povratak Bogu, neophodno je kod sebe ostvariti istinsko poštovanje prirode i života uopšte. To podrazumeva i shvatanje da je i naše sopstveno materijalno telo ništa drugo do u-obličena i o-življena „ilovača“ („Prah majke Zemlje“), odnosno nerazdvojni deo celovitog jedinstva materijalne prirode. Pa, pošto u prirodi, kao takvoj, ne postoji nikakva hijerarhija po „važnosti“, to znači da ni jedan njen deo nije ništa više – ali i ništa manje – važan od bilo kog drugog njenog dela. Svaka „razdvojenost“ je veštačka, i zato svako njeno podržavanje predstavlja robovanje iluziji i zlu. Ljudi, robujući EGU, sebično smatraju da su po „važnosti“ iznad svih ostalih formi ispoljenog života, i zato sebe, bezumno i zastrašujuće, stavljaju u poziciju „Boga“ i u svoje ruke uzimaju sudbinu prirode, nesvesni šta time čine. Shodno tome, oni i svoje sopstveno telo stavljaju pod diktaturu EGA, ugnjetavajući sopstveni organizam. Celokupnim tim nepoštovanjem prirode mi sebi uslovljavamo negativnu karmu, zlu sudbinu, kao i razne poremećaje zdravog, prirodnog i harmoničnog funkcionisanja organizma. Zbog toga je jedan od prvih koraka na putu ka istinskom zdravlju i, ekvivalentno, višim nivoima svesti (svesnosti):prevladavanje sopstvene neprirodne ishrane, i uspostavljanje one ishrane koja je čoveku „Bogom-data“ – koja je prirodjena zdravom funkcionisanju organizma i ukupnom duševnom zdravlju. – Prvenstveno je reč o prevazilaženju navike(!) hranjenja mesom i mesnim preradjevinama.
Ako upitate nekoga zbog čega, u okviru svoje ishrane, konzumira meso – njegov odgovor će najverovatnije biti u stilu: „Zato što je to normalno“; a ako ga potom upitate zašto misli da je to normalno – gotovo je sigurno da će uzvratiti u stilu: „Zato što je to opšte-raširena i opšte-prihvaćena pojava“. – To je upravo tipičan način razmišljanja i rezonovanja čoveka čija svesnost egzistira u tami neznanja i robovanja EGU. Pošto ne poznaje istinu, i bez sposobnosti jasnog razlučivanja, on se priklanja duhu zajednice („većine“) i civilizacije u kojoj živi, smatrajući da je „jedina“ i „prava“ istina ona koju kreira, i kojoj se priklanja, velika većina.
Koliko su relativne sve takve „istine“ možemo shvatiti, recimo, na primeru civilizacije kanibala: Za čoveka koji se rodi, i živi, u zajednici kanibala, jedenje ljudskog mesa (samo ne svog ličnog) je najnormalnija stvar na svetu. U njihovoj društvenoj zajednici ishrana ljudskim mesom je opšte-prihvaćena pojava i, stoga, po njima, u tome nema nikakve neprirodnosti…
I, zaista – ljudsko meso, kao „hrana“, nije ništa više „neprirodno“ nego što je to životinjsko meso, kao što ni životinjsko nije ništa više „prirodno“ za ishranu od ljudskog. Uostalom čovek jeste životinja, i zato je upravo sama, ta nepostojeća, „razlika“ – ta koja je veštačka, a um koji je postavlja: neprirodan. – Sva razlika postoji samo u našem sopstvenom zabludelom Umu, koji sebe smatra „čovekom“, svoje telo „ljudskim“ a životinje nižim bićima od sebe!
Pošto je samo svest, odnosno stepen intelektualne svesnosti, to što čoveka čini razumnim („višim“) a životinju nerazumnim („nižim“) bićem, to znači da u samom materijalnom telu („mesu“!) nema nikakve istinske razlike, i da je „ljudsko“ telo oduvek „životinjsko“. …Telo, u sebi i sobom, samo odražava prisustvo svesti koja ga oživljava i koja se kroz njega manifestuje. Prema tome, kad svest (život) napusti telo, ono ostaje to što je oduvek i bilo: beživotna „hrpa kostiju i mesa“. Ta „hrpa“ je, uistinu, sama po sebi jednako „životinjska“ koliko i „ljudska“ – razlike apsolutno nema; …samo što smo mi vrlo skloni da leš mrtve i pečene životinje nazivamo „hranom“, a leš umrlog čoveka – „sirotim pokojnikom“. To je jedina razlika.
Mi smo ti koji smo skloni tome da kanibale nazivamo divljacima, za razliku od nas samih koji smo, nasuprot njih, „civilizovani“. …Kanibali možda i jesu „divljaci“, ali su bar iskreni prema sebi i okolini – robuju svojoj životinjskoj prirodi i to ne kriju: isti su i „iznutra“ i „spolja“. Medjutim, za razliku od njih mi svoju životinjsku prirodu, manje ili više (ne)vešto, skrivamo ispod stotinu velova, šlagova, šminki, maski i racionalnih (samo-opravdavajućih) definicija, uobražavajući nekakvu svoju civilizacijsku superiornost… – A JOŠ SMO ONI ISTI KANIBALI, S POČETKA (NAŠE ŽIVOTNE) PRIČE!
Taj „kanibalizam“ se ne ogleda samo u ishrani beživotnim lešinama (što je samo jedan od mnogih njegovih vidova), već prvenstveno u stalnoj želji, i nastojanjima, da „proždiremo“ sve i svakog – samo ako je to u interesu našeg sopstvenog „želudca“: EGA! U svrhu tog interesa funkcionišu i svi „organi“ našeg globalnog (društveno-političkog, privredno-ekonomskog, kulturno-obrazovnog, umetničko-zabavnog…) bića, tako da je naša civilizacija, ovakva kakva je, dakle robujuća EGU:„Civilizacija savremenih kanibala“.
Hraneći se mesom, mi se hranimo „mesom“ a ne „ljudskim“ mesom ili „životinjskim“ mesom – LEŠ je LEŠ, i tu nikakve suštinske razlike nema. Prema tome, u pitanju je samo „ishrana mesom“: da li je prirodna ili ne?! – Ako „životinjsko“ telo odgovara za našu prirodnu ishranu, onda to isto mora važiti i za „ljudsko“. Ali …koliko nas ima dovoljno dobar „želudac“ da, bez ikakvog organskog gadjenja, makar samo i zamisli, a kamoli gleda ili čak obeduje, komad „ljudskog“ mesa u svom tanjiru (znajući da je ljudsko!)?…
Krajnje je licemerno (prvenstveno prema sebi samom) praviti razliku tamo gde je istinski nema, jer time samo, raznim nazovi-racionalnim definicijama, nastojimo prikriti i opravdati sopstveno imanentno divljaštvo dajući mu progresivno-civilizacijski karakter. Nezrelo je, i krajnje cinično, smatrati da su životinje „Bogom-date“ za našu, ljudsku ishranu, jer je njima njihov nasušni život jednako mio kao što je i nama naš. Zato, da bismo poštovali Život neophodno je jednako poštovati i naš i njihov, jer – Život je jedan (Jedan) ali je beskonačan broj oblika i formi kroz koje se on (On) ispoljava! …Uostalom, ako i mislimo da je Bog stvorio životinje da bi ih mi jeli, ne možemo se zadržati samo na svom uverenjuda je to tako, već se moramo bliže obavestiti o istini – o tome šta je On zaista odredio za nas, a On jasno kaže:
- „Evo, dao sam vam sve bilje što nosi sjeme po svoj zemlji, i sva drveta rodna koja nose sjeme; to će vam biti za hranu.“ (Moj. I / 1;29)
Nigde se ne kaže: „Evo, dao sam vam životinje pa ubijajte, koljite i jedite; to će vam biti za hranu.“… – Takav Bog zasigurno ne bi bio Bog Ljubavi, brižni Otac koji Ljubi celokupno Svoje Stvaranje, i ne bi zavredjivao ni trunku bilo čijeg poštovanja; na stranu to što takav „Bog“ ne bi mogao biti Istina, pa ne bi uopšte bilo ni bilo čega, niti bilo koga – pa ni nas samih – koji smo u stanju, i mogućnosti, o Njemu da „raspravljamo“.
Sve je ovako kako jeste „samo zato“ što je sve ovako kako jeste; sve je:Apsolutna Istina. Drugačije, jednostavno, nikada i nikako ne bi ni moglo biti!
Hraniti se životinjama je neprirodno prvenstveno zato što nam to drži svest u konstantnoj razdvojenosti od spoznaje Istine i Ljubavi, uslovljavajući nam, samim tim, i negativnu karmu. Ishrana mesom pothranjuje naše životinjske nagone, koji, svi do jednog, imaju svoju osnovu u agresivnosti. Pošto je agresivnost svojstvena isključivo EGU, jasno je da tu jeste i potpora svakog zla. …Nijedna životinja neće dragovoljno doći i mirno stajati dok je mi usmrćujemo (pa da li bismo mi sami drugačije reagovali?); samim tim, potrebno je SILOM da joj nametnemo svoju volju i svoju gnusnu nameru. Na taj način kršimo zakon apsolutne pravde i vršimo sudbonosni atak na SVOJU SOPSTVENU dušu.
Sam čin ubistva je, to sigurno niko „normalan“ ne spori, suštinski neprirodan čin i stravičan je atak na Nevinost, Milosrdje i Ljubav, koji su suština našeg istinskog bića. Tim činom samo hranimo podmuklo zadovoljstvo „životinje“ koja čuči u nama. – Koliko je ta životinja aktivna, i koliko su njene kandže duboko zarivene u meko tkivo naše duše, možemo uvideti ako li samo obratimo pažnju na to sa kakvom „profesionalnom bezosećajnošću“, i „rutinskom nevinošću“, ljudi govore o klanju životinja… – kao o najnormalnijoj mogućoj stvari na ovom svetu. …Naime to, valjda, i jeste „normalno“ – ali samo za srca i umove onih koji nikada nisu ni spoznali šta je to LJUBAV.
Čak i sama reč „KLANJE“, bez obzira na šta se odnosila, vibrira toliko snažnom negativnom energijom bezdušnosti; što može svako iole suptilan da oseti. Navikavajući se na sve to, mi zaista postajemo specifični duševni invalidi imonstrumi. …Za nauk, treba videti kako samo, rutinski, neki ljudi kasape, pa čak i naživo deru!, sirote životinje pripremajući ih za „hranu“. Danas je moguće doći do obilja video-materijala o tome kako, čak i u okviru društvenog miljea pojedinih naroda, takva praksa uopšte nije neuobičajena – čak naprotiv: veoma je poželjno masakrirati sirotu životinju naočigled samog konzumenta, unutar „ugodne“ restoranske atmosfere, jer je to, „bože-moj“, dokaz „Autentičnog duha samog restorana“, kao i „Vrhunski profesionalne usluge uz maksimalno poštovanje klijentove izbirljivosti“…
Šta reći o situaciji kada „skladna mala porodica“ jedne azijske zemlje, koju čine roditelji i nekoliko njihove maloletne dece, dolazi u restoran na svečani obiteljski ručak, gde biraju za jelo specijalitet kuće: „Pečenog polu-živog šarana“?!! – Kuvar ga sprema tako što živog šarana, upravo izvadjenog iz akvarijuma i očišćenog od krljušti (bez da ga ubije i vadi iznutrice) mokrim peškirom pažljivo hvata preko glave, spušta mu telo na dvadesetak sekundi u već pripremljenu duboku posudu sa kipućim uljem (naravno uz sve koprcanje sirote ribe), zatim obamrlu (ali još živu!) ribu stavlja na pladanj, zaseca joj prženo telo i „špikuje“ sa povrćem, i uz pirinač i ostali prilog iznosi je pred oduševljenu porodicu. Oni ga sa vidnim uživanjem „čerupaju“, a šaran, za to vreme, još uvek zeva svojim ustima i gleda otvorenim očima… iako one valjda više ništa ni ne vide (ili se bar iskreno tako nadam!). …Za svo vreme tog „divnog i nezaboravnog obiteljskog druženja“, roditelji i deca savršeno nevino i bezbrižno ćaskaju, i, zasladjujući se šaranovim „simpatičnim samrtnim ropcem“, uživaju u toploj porodičnoj atmosferi, punoj ljubavi i nežnosti!!!…
Zaista, da nije istina, zvučalo bi kao scena iz najfantastičnijeg i najmonstruoznijeg filma strave i užasa. Ali, sve se to dešavalo pred TV-kamerama, u sklopu najnormalnije putopisne reportaže o raznim kulturnim, civilizacijskim, gastronomskim, i drugim običajima jednog naroda i tekovinama njegovog (savremenog!!!) društva.
Ne treba ništa više, nego samo pomislimo na šta će sve ta deca, kada jednom odrastu, biti spremna; odnosno da li će u njihovom srcu ostati makar i delić ikakvog saosećanja za bilo koje drugo biće koje pati… – osim za samoga, i mizernog, sebe?!! – Sigurno je da neće. Jer su im roditelji, iz sve svoje „ljubavi i premudrosti“, nežnu biljku njihove duše posekli i pre nego što je uspela da prolista …a kamoli da procveta.
Uz sve to, treba imati na umu da onaj ko, tako bezosećajno („osećajno“ to nije ni moguće!), može ubijati i klati životinje, ima u sebi sasvim dovoljno pritajene agresivnosti i zla da, ako (odnosno, tačnije – kada) mu „popuste kočnice“ i probudi se „zver“, to isto učini i sa samim – čovekom!
Mnogi su odmah skloni da se brane, i poput Pilata da „peru ruke vodom“, kako oni lično, premda jedu meso, ne ubijaju životinje. – To ne da je nekakav iole valjan i prihvatljiv izgovor, već je to veoma, veoma licemeran pokušaj „bacanja prašine u oči“, jer oni ne ubijaju samo zbog sopstvene slabosti za taj čin, a ne zbog istinskog ljubljenja i poštovanja života! – I sam Pol Makartni, čuveni bivši „Bitls“, divno je zapazio suštu činjenicu: „Kada bi klanice imale staklene zidove, svi bi bili vegetarijanci.“
Hraneći se mesom, svaki od njih – „nabedjenih“ mesoždera – daje suptilnu podršku ubicama, tako da automatski bivaju saučesnici; a za saučesništvo se čak i po ljudskim zakonima odgovara kao i za sam čin – a kamoli po zakonu apsolutne pravde. Ma kakav izgovor upotrebili, sopstvenu dušu ne možemo obmanuti jer ona zna istinu – zna da svaka karika u lancu ima, sa svoje strane, potpunu odgovornost za egzistenciju čitavog lanca. Zbog toga, da bismo bili zaista nevini, neophodno je odreći se bilo kakvog učešća, ili čak i prikrivene podrške, u tom protiv-prirodnom činu.
Uglavnom nije lako odlučiti se na taj prvi korak – a to samo pokazuje koliko čvrsto robujemo sputani svojim sopstvenim okovima i svojim sopstvenim kavezom, i navikom(!) da se pridržavamo za njegove rešetke. Medjutim, neophodno je „pobediti“ sebe i zakoračiti ka istini, slobodi i ljubavi. – Nužno je osloboditi se predrasuda i, konačno, shvatiti da ishrana mesom nije nikakva „prirodna potreba“ već, naprotiv, samo jedna ružna, stečena navika, koja katastrofalno škodi našem telesnom i duševnom zdravlju i podržava konstantnu razdvojenost naše svesti od istinske ljubavi i poštovanja prema božanstvenoj, ekspandiranoj, raznolikosti sveukupnoga života.
Uzgred, ishrana mesom je, pored mentalnih i duhovnih negativnih posledica, i neposredno štetna po telesno zdravlje ljudi – o čemu se može mnogo toga reći iz ugla same anatomske gradje celokupnog digestivnog trakta (počev od oblika, gradje i namene pojedinih zuba, preko sastava i kiselosti same pljuvačke, dužine creva, gradje želudca i dalje…) kao i iz same fiziologije čitavog našeg, ljudskog, sistema za varenje hrane; ali to je samo nužno uslovljeni odraz, i pokazatelj, direktnog uticaja koji ta neprirodnost vrši na razini svesti. Naime, da je to prirodjeno našoj izvornoj svesti (poput čiste i prirodne vegetarijanske ishrane), ni sam organizam, sigurno je, ne bi zbog toga trpeo!
Jasno je da naša DUŠA svu neophodnu ishranu prima neposredno od Boga („Ne živi čovjek o samom hljebu, no o svakoj riječi koja izlazi iz usta Božijih.“ Mat.4;4). Ta hrana („mana“, „hrana bogova“…) jeste ona energija koje ima u nepresušnim količinama i večnom izobilju: Kreativnost, Ljubav, Istina, Sloboda, Mir, Radost, itd. Ona je čista emanacija samog Božjeg Sopstva:Svetlost Transcendentalnog Sunca. Ta Svetlost je istovremeno i Zdravlje, što jasno govori da izmedju prirodne ishrane i prirodnog zdravlja ne postoji čak ni to – „izmedju“ – jer je to (dvoje) nerazdvojno jedno. Ako poremetimo jedno od ta dva (naš um ih, ipak, poima kao „dva“!) onda automatski remetimo i ono drugo. Prirodna ishrana uslovljava prirodno zdravlje, a prirodno zdravlje radja prirodne prohteve, koji su, opet, usmereni ka prirodnoj ishrani i prirodnom načinu života. – To je krug („Bes-konačno polje“) istinske sreće i blagostanja. …Ako li se bilo šta poremeti, remeti se i sve ostalo – a sve to radi samo-očuvanja večne kosmičke ravnoteže: Ravnoteža jeste Vrhovni Prioritet!
Mi, ovakvi kakvi smo, lišeni smo izvornog duševnog zdravlja i zato su nam poremećeni i prohtevi kao i kriterijumi načina za njihovo zadovoljenje. Samim tim podležemo i neprirodnoj i necelishodnoj ishrani, kao i neprimerenom načinu življenja. Sve to nam, opet, još više remeti zdravlje… – I tako, život nam sve više i više liči na dragoceni brod koga je, strahovitom nepažnjom kormilara, zahvatio ogromni vodeni vir koji ga neumitno vuče u ralje tamnog bezdana. Situacija je svakog trena sve dramatičnija, tako da je neophodno odmah(!) reagovati i učiniti neke promene u kursu – a najbolje je kad se te promene vrše na svim planovimaistovremeno, svesno i sinhronizovano. – Tada situaciju u potpunosti preokrećemo u smeru svog istinskog interesa. …Zato, kada svoj način života, prohteve i ishranu uskladimo sa samom prirodom, tada čvrstim i stabilnim korakom napredujemo ka Bogu i, samim tim, stanju istinskog zdravlja – a cela Egzistencija nam tada u tome svesrdno pomaže!
Duša se, dakle, hrani direktno Svetlošću (Superiornom Božjom Energijom) …naravno u onoj meri u kojoj ne ometa(mo) slobodan protok te energije. Medjutim, da bi fizičko telo, kao materijalni „omotač“ i „nosilac“ duše, moglo egzistirati i obavljati svoju sudbinsku funkciju potrebna je odgovarajuća podrška od strane supstance majke Zemlje (prirode). Ta supstanca u sebi sadrži odraze autentične Sunčeve energije (jer, u krajnjem, od nje je i stvorena), i utoliko je prirodjenija našem organizmu ukoliko ti odrazi jasnije odražavaju svoju (Sunčevu) suštinu. – To znači da ako nam je jasno da energija Sunca znači za naše fizičko biće isto to što i energija Transcendentalnog Sunca znači našem duhovnom biću, onda nam mora biti jasno da i kvalitet energije koju unosimo ishranom mora biti na što višem stupnju! S tim u vezi, a usled neimanja (tačnije „zakržljale“) sposobnosti za neposrednom konzumacijom izvorne sunčeve energije, imamo prirodne supstance različitih kategorija kvaliteta te živototvorne energije, odnosno: minerale, biljke i životinje („meso“). Od navedenih supstanci, biljke su najadekvatnije za našu ishranu jer njima unosimo u svoj organizam sve neophodne mineralne i organske materije, kao i vitalnu životonosnu energiju.
Energija životinjskog mesa je neuporedivo siromašnija („tamnija“) od one koju nam pruža biljna ishrana – naročito ona koja potiče od mesa životinja koje se hrane drugim životinjama (čak ni ljudi ne koriste to meso za jelo: vukove, lisice, pse i druge krvoločne zveri; iako ima i takvih koji jedu čak i pse, mačke i pacove, ali to sigurno nije merilo naprednog života i razvijene ljudske svesti!). Pored toga, mesna ishrana nam dugoročno opterećuje organizam i brojnim otrovnim materijama koje su docniji nus-proizvod metabolizma a koje ugrožavaju harmonično funkcionisanje organizma i, samim tim, stanje prirodnog zdravlja. …Da i ne pominjemo savremeni „trend“ ubrzanog komercijalnog industrijskog tova životinja namenjenih globalnom tržištu prehrambenih proizvoda za ljudsku ishranu. – To je zaista sve drugo samo ne „hrana za ljude“; jer se u svrhu tog brzog tova (čitaj: brzog obrta kapitala, i sticanja profita!) životinjama daju kroz hranu svi mogući i nemogući hemijski preparati, počev od silnih antibiotika pa sve do raznih sedativa i ostalih psihofarmaka, kao i ubrizgavaju veštački hormoni rasta, tako da ne samo što sama životinja, sistematski mučena i trovana, oboleva od najgorih bolesti i trauma svake vrste – nego tu istu bolest i mi sami unosimo u svoj sopstveni telesni i mentalni sklop, konzumirajući njenu lešinu (meso).
Pa, da li, zaista, to sve može činiti „ljudska civilizacija“, ako se već takvom nazivamo?!…
Sve komponente našeg bića – i psihička, i fizička, i duhovna – upućuju na to da je čovek „rodjeni“ vegetarijanac (plodo i biljojed) a da je njegovo „mesožderstvo“ samo plod pogrešnog vaspitanja, pogrešnog shvatanja, pogrešnih navika i – pogrešnog ubedjenja našeg zabludelog („ispranog“) uma. Naš Tvorac je dobro znao (zna!) prave potrebe našeg organizma (fizičke, mentalne i duhovne), pa nam je zato i odredio to što nam je odredio: biljnu ishranu, život u harmoniji sa prirodom, poštovanje bližnjih i života uopšte, itd. itd. – a sve to u cilju jednog jedinog, najvišeg i jedinog istinskog, našeg interesa: ISTINSKOG POŠTOVANJA SAMOGA – SEBE.
To što smo mi u potpunosti zastranili, naravno, uopšte ne znači da je to „normalno“, već upravo naprotiv: da je hitno neophodna jedna SUŠTINSKA PROMENA.
(A.I. – 370.str)
Categories:
apsolutnaistina.com
0 comments:
Post a Comment