GLUMA, KAO VEČITI PRINCIP
Umetnost je život i život je umetnost! Medjutim, mi smo tako daleko od istinskog življenja života (iliti življenja istinskog života) da naše življenje predstavlja samo neuspelu „imitaciju“, odnosnoglumu, a ne istinsku umetnost: Umetnost Življenja. Ceo naš život, ovakav kakvim ga živimo kroz EGO, jeste GLUMA, a svet oko nas jeste, u pravom smislu reči, pozornica. Na toj pozornici svako od nas ponaosob, robujući EGU, igra komad pod nazivom „Moj lični interes“, a taj Komad je zajednička, globalna, manje ili više (bes)kompromisna, Predstava. – Svako od nas jeste svojevrstan GLUMAC, i svi se slepo, krajnje „profesionalno“, prepuštamo uputama Reditelja zvanog EGO! To je činjenično stanje stvari.
Usled ličnog nesavršenstva, pa prema tome i slabosti, svako od nas nastoji da se prikaže, i sebi i drugima, onakvim kakav bi želeo da bude – a sve to u cilju prikrivanja onoga što on lično jeste a čime je nezadovoljan. To večito nezadovoljstvo, tinjajuća frustracija onim što jeste, i ta težnja za „boljim“ (savršenstvom, u krajnjem smislu), jesu upravo odraz prirodne težnje da se ono što je napeto i razdvojeno povrati u stanje mira i nerazdvojenosti – težnje za realizacijom Savršenstva. Medjutim, dok god se držimo EGA on nas „opija“, i usmerava u pogrešnom smeru uveravajući nas da je to jedini mogući i jedini ispravan smer. On nas uverava da: što veći trud ulažemo ka realizaciji „savršenstva“ – to smo bliže cilju. …To je zaista fantastična laž, ali laž koju je izuzetno teško prozreti. Neophodno je da budemo veoma, veoma inteligentni, jer je Varka „gotovo savršena“. No, upravo to „malo“ što nadostaje da bi laž bila zaista savršena (savršeno istinita) – ta „nit“ koja deli stvarnost od iluzije – jesteključ za rešavanje Misterije!
To „malo“ se nalazi svugde i uvek, a (ali) da bismo ga uopšte mogli uvideti (osvestiti) neophodno je da budemo ovde i sada! …EGO je poput lopova koji se prerušio u policajca koji traži lopova; na taj način nas konstantno drži u zabludi i nagoni da uzaludno trošimo sopstveno dragoceno vreme i energiju. – Neophodno je da budemo zaista inteligentni, i savršeno pažljivi, da bi se razotkrila tako genijalna varka: MAYA.
Dakle; podsetimo se (tj. ponovo osvestimo): usled osećaja nesavršenosti, i slabosti, u nama je prisutno nezadovoljstvo samim sobom i potmuli „duševni bol“. Da bismo umakli tom bolu i nezadovoljstvu, nastojimo steći važnost u očima drugih – a na osnovu čega stvaramo predstavu važnosti i vrednosti i u svojim sopstvenim očima. Tek taj osećaj vrednosti inicira u nama osećaj snage i moći, kojim je direktno uslovljeno naše zadovoljstvo. – Zbog toga se čovek i takmiči, zbog toga želi i da pobedjuje, da se dokazuje, da bude bolji od ostalih…: zbog toga čovek želi da postane – MOĆAN.
Jedino istinsko zadovoljstvo nalazi se u osećaju sopstvene punine (psihološke ispunjenosti), tj. osećaju sopstvene snage, sveuvaženosti, značaja, uticaja, itd. Sve te atribute poseduje jedino – Bog; što znači da svi mi težimo upravo Bogu (Savršenstvu), mada smo, uglavnom, potpuno nesvesni te činjenice. A pošto je taj naš put (put ka Bogu) nesvestan, on je samim tim i pogrešno usmeren – jer, jedino svesnošću Boga možemo Ga i realizovati! …Ono što (trenutno) jeste, jeste da mi čitav život nastojimo realizovati Boga kroz sve veće robovanje EGU – a to je toliko neopisiva i neizreciva besmislica da sama za sebe najviše i najbolje govori! Ono što zaista treba jeste, samo, jasno, „novim i svežim očima“, sagledati totalitet našeg, ljudskog, slepila za „ono što jeste“.
Znači; svako od nas, ponaosob, bio on toga svestan ili ne, prosto žudi da postane MOĆAN (Bogu-istovetan!). Ta žudnja je posledica nezadovoljstva ličnom nesavršenošću – nesavršenošću EGA, sa kojim se poistovećujemo. Ali pošto smo njime totalno „opijeni“, jer nam kroz njega dolaze i sva zadovoljstva koja smo do sad bili u stanju iskusiti, mi ne uvidjamo pravi, istinski uzrok tog svog nesavršenstva te stoga nastojimo što je moguće više osnažiti svoj EGO, kako bismo pobegli od te bespomoćnosti i stvorili predstavu sopstvene moći. – Ceo taj „proces“ nužno podrazumeva „Glumu“, jer nas svako prianjanje EGU razdvaja od onog što zapravo jesmo. Odnosno: svaka predstava o samome sebi uslovljena je glumom!
EGO razdvaja od Stvarnosti (Autentičnosti), a sve što nije autentičnost jeste – gluma: sve što nije istina jeste – laž! …Naš EGO nam kaže: „Što bolje glumiš, to ćeš biti privlačniji i moćniji! Ako ne budeš glumio doći će do izražaja sva tvoja imanentna slabost i ranjivost …sva tvoja bespomoćnost, i (p)ostaćeš NIŠTAVAN; a to je pakleni košmar koji sagoreva sve tvoje iluzije – ono do čega ti je jedino i najviše stalo!“ Zbog toga je u nama konstantno prisutan strah od „ogoljavanja“ – strah od otvorenosti, iskrenosti, prirodnosti, nevinosti… – a samim tim i žudnja da mu se umakne.
Svi ti strahovi (strahovi uopšte) jesu samo aspekt ispoljavanja onog suštinskog straha – „kralja svih strahova“: straha od SMRTI!
Svako ogoljavanje EGA predstavlja akciju njegovog prevazilaženja – a pošto moj EGO jeste moja LIČNOST, ja njegovo prevazilaženje automatski doživljavam kao svoje sopstveno dokončanje odnosno: umiranje! – To je sušta istina, jer dok god se vezujem za EGO, i poistovećujem sa njim, svako njegovo slabljenje doživljavam kao svoje a eventualnost njegovog nestanka (prevazilaženja) predstavljam sebi kao ličnu smrt. Zbog toga je u svakom čoveku (u suštini LIČNOSTI, uopšte), dakle osim Samorealizovanih, prisutan podsvesni strah od smrti: strah od nestanka i gubitka EGA, za koga se grčevito držimo. Taj strah (svaki strah!) jeste telohranitelj EGA, i zbog toga je neophodno svesno prolaziti kroz svoje strahove, kako bismo konačno uvideli uzvišenu istinu o sopstvenoj Nedodirljivosti, Nesalomivosti i Nadmoćnosti! A, kad se, konačno, prestanemo poistovećivati sa EGO-om, tada više njegovu propast nećemo doživljavati kao svoju pa prestaje i robovanje strahovanjima; jer se tada utemeljujemo u onome što nije EGO… što nije prolazno i smrtno – što je večno, nepovredivo i neuništivo: utemeljujemo se u svom Istinskom Sopstvu.
U strahu od „Ogoljavanja“, ceo naš život jeste gluma – gluma zbog svogličnog, dakle prividnog a ne stvarnog, interesa (interesa svog EGA). Mi uvek drugima nastojimo servirati odredjene predstave o nama samima, jer nam je stalo da nas uvaže. Medjutim, da bismo drugima nešto značili moramo im pokazati da je i nama stalo do njih – a za to je neophodna gluma, jer je nama ISTINSKI STALO jedino do: SAMOGA SEBE!
Sve što činimo mi to činimo zbog sebe, za sebe i sebi, jer ovim Univerzumom (ovom našom EGO-stvarnošću) vlada EGO-centrično ustrojstvo! …Mi se trudimo da održavamo dobre odnose sa nama-dragim bićima, i ona su nam „draga“, samo zbog toga što oni nama nešto znače, a ne zbog njih samih. – To je sušta činjenica; a to je, s obzirom na naše pretvaranje, čista gluma, licemerje, koristoljublje …odnosno „Trgovina ljubavlju i ubedjenjima“ (dakle „Prostitucija“), a ne pošten, otvoren, nevin, iskren i istinit odnos bića prema biću.
UVEK je u pitanju isključivo naš lični interes, ali mi stalno bežimo od suočavanja sa tom istinom jer bismo se time suočili sa ponorom sopstvene Slabosti (istinskom ništavnošću svoga EGA), tj. svojom strahovitom, i zastrašujućom, samonedovoljnošću i zavisnošću …a taj „susret“ je u stanju da nas totalno dotuče! – Zato se i kaže da „Istina boli“. …U bekstvu od tog „stalno-vrebajućeg“ Bola, uporno se trudimo da ojačamo svoj EGO – svoj „Oklop“, i „zaštitnika od istine“ – nesvesni da time činimo krajnje besmislenu i uzaludnu stvar, jer istina kad-tad neumitno dolazi po svoje; te je zato svakako bolje, mudro i svesno, ići joj u susret nego, budalasto i nesvesno, pokušavati joj umaći. Tako; ignorišući istinu mi gradimo svoju patnju, jer: čas, veličajući svoje „ja“, živimo u ubedjenju da smo veoma značajni i potrebni drugima, a čas padamo u očaj uvidjajući koliko su, u našoj ličnoj samonedovoljnosti i bespomoćnosti, ti drugi potrebni nama samima – i na taj način stalno osciliramo unutar egzistencijalne zablude o sopstvenom identitetu, te zablude o istini uopšte. – To je ono što se naziva životom u iluziji, a što je samo lažna slika života i življenja, jer sve što je lišeno stvarnosti i istine jeste – LAŽ.
Uopšte uzevši; dokle god smo razdvojeni od Svesuštine, mi smo razdvojeni od svoje, i opšte, istinske egzistencije (Egzistencije) – a sve što je osim nje jeste iluzija, laž i gluma. – I sam fenomen egzistencije ovog pojavnog sveta jeste veoma, veoma specifična iluzija, kao što je takodje iluzija i naše postojanje unutarnjega. Ova naša „stvarnost“ je Maya, i zbog toga celokupno naše bitisanje, ovakvo kakvo jeste i ovde gde jesmo, predstavlja ništa drugo do „Glumu“. Sve je ovo „samo“ jedna univerzalna kosmička Predstava – „IGRA SENKI“ – a svi mi, kao i pojavni svet uopšte, samo smo specifične marionete u rukama Prolaznosti (Sudbine). …Svi mi, što bitišemo „van“ Apsolutne Istine, uključujući i Prosvetljene osobe koje još nisu napustile ovo svoje (poslednje!) materijalno telo i dimenziju ove „stvarnosti“, jesmo GLUMCI (akteri PREDSTAVE); razlika je „samo“ u jednoj jedinoj stvari, takoreći „sitnici“: Prosvetljena osoba je istinski svesna svoje, i sveukupne, glume dok ostali to – nisu!
Oni koji nisu istinski svesni, oni se, bilo svesno bilo nesvesno, trude da glume; a, oni koji se „trude“ da glume ne mogu ni postati istinski svesni. Dok god nastojimo glumiti (što bolje glumiti!) mi, paradoksalno, nikad ni ne možemo postati, odnosno biti, istinski, autentični i savršeni „glumci“ – „aktivni akteri“ – već večito samo „petparački statisti“, odnosno žrtve aktuelne životne igre (sopstvene sudbine). …Tek odricanjem od svakog truda – i truda „za“ glumu, i truda „protiv“ glume – ostvarujemo izvornu i prirodnu spontanost, lišenu svake izveštačenosti i glume. Takva spontanost isključuje EGO; a kad nema EGA tada jeste istinska svesnost glume, jer nestaje onaj koji glumi: nestaje razdvojenost izmedju glumca i uloge – glumac prestaje „glumiti“ i postaje „GLUMA“ (stapa se sa njom i nestaje njegovo „ja“!). I tada, konačno, gluma postaje ono što istinski (izvorno) jeste: Umetnost! …Pitajte, samo, nekog vrsnog glumca – kada je njegova gluma presta(ja)la biti „glumljenje“ a dobi(ja)la dimenziju umetnosti, odnosno, koji su to trenuci kada definitivno uspe da „udje u ulogu“ – i od svih redom dobićete jedan jedini odgovor: ta, veličanstvena „magija“ Glume (i Umetnosti uopšte) biva realizovana onoga trenutka kada on (glumac, njegova ličnost, njegovo „ja“) NESTANE, a kada nastavi da spontano teče samo kreativna energija same glume, u kojoj je on sam „rastočen“… – kada uloga počne da teče „sama od sebe“! …Mnogi profesionalni glumci su tu „magiju“, taj „Mistični Trenutak“, uspeli doživeti u tek ponekom kadru, možda tek sekvenci; a mnogi drugi ga, čak, u čitavoj svojoj glumačkoj karijeri nisu ni uspeli dosegnuti…
Dok god „glumimo“ mi nismo, i ne možemo ni biti, istinski glumci i umetnici; tek kad gluma jeste (bitiše) „putem nas“, tek tada gluma istinski jeste – i tek tada istinski jeste umetnost: Onaj koji glumi taj ne glumi; istinski glumi tek onaj koji ne glumi već koji jeste gluma. …Istinski umetnik nije Umetnik već Umetnost, i istinska gluma nije gluma već najviša, i jedina istinska, Stvarnost! Prema tome, jedino Prosvetljena osoba jeste istinski Glumac (istinski Umetnik), jer je ona prevazišla glumu i, time, realizovala Glumu („postala“ Gluma). Prosvetljena osoba je realizovala Glumu zato što je, odnosno time što je, realizovala STVARNOST; i obratno: realizovala je STVARNOST zato što je, odnosno time što je, prevazilaženjem glume, realizovala Glumu odnosno Umetnost! – Ona je realizovala istinsku svesnost „onoga što jeste“ (glume i stvarnosti, iluzije i istine, života i smrti…) i zato, u harmoniji sa „onim što jeste“, bitiše apsolutno rasterećena (od) „onoga što jeste“.
(A.I. – 181.str)
Categories:
apsolutnaistina.com
0 comments:
Post a Comment