SUŠTINA STVARNOSTI
Zakon kaže da za sve što mi se dogadja isključivo odgovoran jesam isključivo ja sam! – Prevedeno u širi kontekst, to bi značilo da i sami dogadjaji (situacije koje nam sudbina servira na našem životnom putu) predstavljaju ništa drugo do odgovarajuću Posledicusvojih (naših!) tačno odgovarajućih uzroka. Ali, šta je to što uzrokuje dogadjaje u mom sadašnjem životu, i na koji način? Pa, ako smo shvatili da nam naše negativne misli (namere, osećanja, stavovi) uzrokuju negativnu karmu, a pozitivne pozitivnu, onda smo mnogo bliže razumevanju funkcije, i suštine, same MISLI, kao i razumevanju funkcionisanja, i suštine, Zakona Karme (Uzročno – Posledičnog Ustrojstva).
Svaka misao koju „oživimo“ predstavlja ustanovljeni (formirani) uzrok neke posledice, koja će se kad-tad jasno ispoljiti odnosno kad-tad doći do, svog, Izražaja. – „Oživeti“ misao znači „dati joj energiju“; a to se dešava čim je poremećen duševni mir.
Ponegde se može čuti, ili pročitati, da mi svaka misao koju uputim u Univerzum (koju „oživim“!) neminovno, jednom, biva opet vraćena – i ima jasnu tendenciju da se kad-tad realizuje: U UNIVERZUMU SE NIKAD NIŠTA NE GUBI! – Ovo nisu nikakve „besmislice“, jer misao nije ništa manje „stvarna“, konkretna, nego bilo šta drugo u Univerzumu. …U suštini, nije u pitanju to da li je misao „stvarna“ („realno-konzistentna“) već je poenta u tome da li mi imamo dovoljno sofisticiran „perceptivni aparat“ ili ne! – Na primer, to što ljudsko uho može percipirati samo zvuke frekvencijskog opsega od oko 20 Herca pa do 20 Kiloherca, nipošto ne znači da delfini, recimo, boluju od kakvih „šizofrenih pričina“ jer čuju i „nepostojeće“ zvuke frekvencije i do 150 Kiloherca!… Ili; ako uzmemo u obzir prostu činjenicu da od celokupnog spektra elektromagnetnog zračenja u Univerzumu, ljudsko oko reaguje samo na onaj mali, vrlo ograničeni, deo spektra poznat pod nazivom „Vidljivi deo spektra“ (vidljivo zračenje, svetlost), koji se prostire u uskom opsegu od 380 nm (nanometara) do oko 780 nm – da li to onda znači da svi oni ostali vidovi manifestovanja energije, u ogromnom opsegu od Gama zračenja pa doRadiotalasa, zapravo ne postoje? – I to samo zato što je ljudsko oko nesposobno da ih sve percipira?!… Pa, naravno da nije tako! Naravno da u Univerzumu postoji toliko toga što (naša ograničena) čula ne mogu percipirati i toliko toga što i najsofisticiraniji tehnološki izumi (još uvek) ne mogu registrovati …ali to uopšte ne utiče na realnost onoga što JESTE.
Tako, i zato, i mnoge tajne jesu „tajne“ samo zbog toga što ljudski um (još uvek) nema sposobnost razumevanja „Konkretne Stvarnosti“ koja se „krije“ IZA granice njegove trenutne moći poimanja; kao što i mnoga čuda jesu „čuda“ upravo iz istog tog razloga. Zato, za Prosvetljenog, koji je realizovao Znanje i Istinu, „tajne“ i „čuda“ (više) ne postoje – i to iz jednog jedinog prostog razloga: njegov „Perceptivni Aparat“ je postao tako pročišćen, tako savršen, da Stvarnost, u odnosu na njega, stoji prostrta poput „Otvorene Knjige“.
Poznato je da sve što postoji u svekolikom Univerzumu predstavlja samo odredjene vidove manifestovanja energije. I sam „Zakon o održanju energije“ kaže da se energija ne može uništiti, nego samo može prelaziti iz jednog vida svog manifestovanja u drugi; a pošto, takodje po istom zakonu, iz „ničega“ ne može nastati „nešto“ – to nedvosmisleno znači da u osnovi svega (čitavog Univerzuma) jeste: ENERGIJA!
Sve to je odavno poznato i oficijelnoj naučnoj misli, ali… pokušajmo zaći još dublje – do same suštine – i pojmiti šta to zapravo znači:
- Poznato je da svaki „vid“ energije (oblik, stanje, u kojem se ona, bilo kad i bilo gde, manifestuje) predstavlja „slojevitu nadgradnju“ vidova energije suptilnijih od sebe. To biva savršeno jasno kad pogledamo radove vrhunskih stručnjaka na polju „Fizike elementarnih čestica“, koji u svom traganju za „najsitnijim gradivnim entitetom“ same materije, odnosno pojavnog sveta uopšte, uz pomoć moćnih sprava zvanih „Akceleratori čestica“, otkrivaju sve manje i manje, odnosno sve suptilnije i suptilnije, „gradivne elemente“ ovog pojavnog sveta.
Još u Staroj Grčkoj rodila se ideja da se materija sastoji od tzv. „nedeljivih čestica“, odnosno „atoma“ (atomos – nedeljiv), te su oni smatrani za elementarne čestice. I zaista, prostim fizičkim usitnjavanjem išlo se sve dalje i dalje, ali nije se moglo stići dalje od – atoma. Tako, na odredjeni način oni i jesu „elementarne čestice“, jer atom, kao „hemijski element“, jeste najjednostavnija gradivna jedinica svih postojećih materijala. Takodje, obzirom da su molekuli „Najmanje jedinice bilo kog hemijskog jedinjenja koje zadržavaju njegov hemijski sastav i svojstva“ (po def.!), a da se svaki postojeći molekul sastoji od dva ili više atoma jednog istog hemijskog elementa, ili različitih elemenata, medjusobno povezanih specifičnim hemijskim vezama, može se ustvrditi da atomi i jesu najsitniji gradivni elementi – ali samo na nivou vidjenja sveta kao globalnog sklopa mnogobrojnih medjusobnih kombinacija raznih hemijskih elemenata i jedinjenja!…
Medjutim; iako je za hemičare atom bio, i ostao, najsitniji delić materije kojim su oni mogli manipulisati, fizičari su otišli još dalje: uspeli su „razbiti“ atom (podeliti „nedeljivo“), i tako shvatiti da su atomi stotinak poznatih hemijskih elemenata, ustvari, složene strukture koje su sačinjene od strane različitih kombinacija tri elementarne čestice, od kojih su dve smeštene u „jezgru“ (protoni i neutroni) a jedna (elektroni) u orbitalama oko njega. No; taman kad je nauka pomislila da je najzad stigla do „Dna“ istine – otkrićem moćnih akceleratora (uredjaja u kojima se odredjene čestice velikom brzinom ciljano sudaraju sa drugim česticama ili atomskim jezgrima, u svrhu njihovog razbijanja na „sastavne delove“) ubrzo je otkriven čitav jedan novi svet subatomskih čestica, označivši početak razvoja jedne nove oblasti fizike, pod nazivom: Fizika elementarnih čestica.
Tako je otkriveno, da elementarne (nedeljive) čestice nisu tzv. „hadroni“ (koje čine barioni, odnosno proton i neutron, i mezoni nestabilne čestice veoma kratkog veka), kako je to smatrano po starijoj teoriji, već da su to tzv.„fermioni“ – koji grade svekoliku materiju u Univerzumu, i u koje spadajuleptoni (gde pripada i elektron) i kvarkovi (čestice od kojih su izgradjeni svi hadroni, i sve druge složene čestice) – i „bozoni“ – prenosnici sile, odgovorni za interakcije izmedju raznih čestica – a u koje spadaju fotoni (prenosnici elektromagnetne sile), W i Z bozoni (prenosnici slabe nuklearne sile) i gluoni(nosioci jake nuklearne sile). Te konačno; prema toj, modernoj, teoriji fizike čestica – tzv. „Standardnom modelu“: KVARKOVI zapravo jesu one„fundamentalne čestice“ za kojima su još Stari Grci tragali, jer, koliko je to za sada (!) poznato, oni nemaju unutrašnju „strukturu“ i ne mogu se razdvojiti u nešto manje.
Medjutim; ko je taj ko bi mogao sa lagodnom izvesnošću tvrditi da ne postoji suptilniji vid konkretizovanog manifestovanja energije od samih kvarkova?! – Pa zar su kvarkovi sačinjeni od „ničega“!? …Naravno da nisu, i naravno da i njihovu strukturu čini „nešto“ što je suptilnije i od njih samih – a što ćemo moći spoznati onoga trenutka kada (i ako) budemo u posedu kakvog sofisticiranijeg uredjaja u odnosu na one kojima trenutno raspolažemo; ili… kada mi sami (naš unutarnjiperceptivni aparat, naša svest) postanemo dovoljno suptilni da, na istoj energetskoj razini – u okviru istog „energetskog polja“, prožimajući se sa njim – ostvarimo neposrednu „komunikaciju“ sa tim SVESUŠTINSKIM JEDNIM!
Neko će reći da je na razini „ispod“ kvarkova samo svet nekakvih nekonkretizovanih energija i sila, a ne „konkretnih“ čestica – kao što su to fermioni i bozoni – ali, budimo iskreni i priznajmo da mi, zapravo, ni za ove poznate, „dokazane“, čestice nismo sigurni da li su, u suštini, „talasi“ ili „korpuskule“; jer, za divno čudo, ponašaju se i na jedan i na drugi način – i to upravo(!) u zavisnosti odnačina na koji ih posmatramo!
Pa, uzmimo samo Hajzenbergovo „Načelo neodredjenosti“, koje kaže da kvantnom objektu (elektron ili neka druga subatomska čestica) nije moguće istovremeno definisati i položaj i brzinu, odnosno: što tačnije pokušamo odrediti jedno, ono drugo sve više izmiče determinaciji; tako da se elektron nikada ne „pojavljuje“ tamo gde „zaista jeste“, već tamo gde je „najveća verovatnoća da bude“ – odnosno tamo gde je najveća verovatnoća da ga lociramo, pri našem nastojanju da to učinimo! …Ovo, zapravo, deluje kao da on (sobom), u vidu kakvog vibrirajućeg potentnog „talasa“, prožima celo polje svoje orbitale a da se „materijalizuje“ onda kad, i tamo gde, ga mi „poželimo“ detektovati (!!!). Odnosno:Čestica prestaje biti talas samo (i tek) onda kad je mi poželimo lokalizovati!!!
Ovo samo naizgled deluje „nestvarno“ i čudnovato, ali samo dotle, i samo onda, dok njenu (čestičnu) prirodu nastojimo dokučiti „spolja“ – analitičkim pristupom – pa nam se njena priroda čini dualističkom: „čas ovako“, „čas onako“. Medjutim, ako bismo „zaronili u suštinu“, pojmili bismo da duboko iza tih iluzornih „transformacija“ stoji suštinska stvarnost Nedualnosti svih „objekata“: ono „JEDINSTVENO POLJE“, o kojem toliko maštaju svi fizičari, pa i svi naučnici uopšte, ovoga sveta! To Polje nije samo vrhovni Objekat (kao unutarnja suština, i „tvar“, svega postojećeg), već je i vrhovni Subjekt: VEČNO-ŽIVI-DELATNI-IZVOR-ENERGIJE-SVESTI“ svega postojećeg! To Polje („Polje Čiste Svesti“) je suština samog Univerzuma, i, na poseban način, u večitoj je interakciji sa našim (naizgled razdvojenim od njega) bićem – tako da „objektivna“ Stvarnost i naš „subjektivni“ doživljaj nje, nipošto nisu dva različita, i razdvojena, fenomena već, uistinu, JEDNO ISTO.
I tako, polako dolazimo do sušte činjenice da: Stvarnost ne postoji nezavisno od Posmatrača; odnosno, istinski: Znanje, Znalac i Objekt spoznaje jesuJEDNO ISTO!
Sam čovek, u vrlo specifičnom i najneposrednijem mogućem smislu, je Tvorac svog sopstvenog Sveta i svoje sopstvene Realnosti, i to na taj način da on, nikada, nije ostao „osim“ te, svoje, Kreacije – u svojstvu pukog posmatrača, ili čak „žrtve“ (kako, usled robovanja EGU i iluziji, inače običajavamo sebe pozicionirati), već je, u svojoj najdubljoj suštini, neminovno ostao večno-aktuelan Svedok, ali i Sudionik („Tvorac“, „Održavatelj“ i „Razoritelj“!), tog, svog sopstvenog, sveta večite PROMENE.
Sve ovo je moguće, i jeste, samo zbog jedne jedine aktuelne činjenice koja se svodi na sledeće: Pošto Univerzum predstavlja „Omniverzum svih vidova manifestovane energije“, a pošto svaki vid manifestovanja energije predstavlja „nadgradnju“ vidova energije suptilnijih od sebe, to nesporno znači da u suštini svega (Univerzuma, pojavnog sveta uopšte) jeste najsuptilniji vidmanifestovane energije – MISAO!
Dakle; može se reći da svaka misao koju iznedrimo jeste specifičan „kvant“ vibrirajuće energije, odnosno „energetski paket“ u stanju odredjene frekvencije! Ona je formirani jedinstveni „talas“ u okeanu sveprožimajuće, sveuzročne i nemanifestovane (dakle ne-zamislive!) tvari POSTOJANJA. Tako, misao nije ništa manje „stvarna“ nego bilo šta drugo u Univerzumu, čak štaviše – ona jeste sama suština Stvarnosti: ona je SVE, iz nje SVE izvire i u nju se SVE vraća! Ona jestesama ta nemanifestovana ENERGIJA iz koje, i od koje, SVE biva manifestovano: ona je ta „Živa Voda“ postojanja koja tvori sve ove konkretizovane, „zaledjene“, forme dajući im privid inertne materije. …Ustvari, kao što već znamo, „Materija“ je ništa drugo do drugi naziv za – „Materija-lizovana energija“; odnosno –„Konkretizovana MISAO“!!!
Oficijelna nauka stoji na stanovištu da „Načelo neodredjenosti“, vezano za prirodu kvantnog objekta, ima zanemarljiv, ili čak nikakav, značaj na zakone koji regulišu odnose medju materijalnim objektima „konkretnog“, makro-sveta (baš kao što ni gravitaciona sila, kao sila privlačenja masa, inače izuzetno značajna za te iste odnose u makro-svetu, ima „zanemarljiv“ uticaj u odnosu na dejstvo ostalih sila unutar sveta subatomskih ćestica). Medjutim; to je gotovo isto kao kada bismo rekli da to što toplota sunčevog zraka jasno i nedvosmisleno utiče na topljenje pahuljice snega – nema „nikakve veze“ sa zakonima prirode koji regulišu opstanak, i integritet, celokupne „bele kape“ Himalaja, iliti pak odvijanja dez-integracionih procesa vezanih za moćne slojeve ledenog carstva Zemljinih polarnih kapa…
Zakon je Zakon! Stoga, ono što je „globalno“, za svoje postojanje ima zahvaliti onome što je „lokalno“. Sve što je „makro“, utemeljeno je isključivo na onome što je „mikro“ – tako je oduvek bilo, i tako će zauvek biti, i to samo: zato što tako JESTE! …Postoji divna izreka koja veli: „Meditirajući o kapljici rose, otkrio sam tajnu okeana!“…
Zato, shvatajući Zakon, mora nam biti jasno da je stvaranje, razvoj, trajanje i dokončanje nezamislivo velikih galaktičkih sistema, najneposrednije „naslonjeno“ upravo na suptilnu dinamiku procesa u okviru sveta nezamislivo malih, subatomskih čestica. I zato, nikoga ne treba čuditi to što bukvalno svaka naša misao, kao specifičan „paket vibrirajuće energije“, pokreće tačno odgovarajuće procese na nivou tih, izuzetno suptilnih, sveuzročnih stanja (energija), formirajući „semene zametke“ celokupne, ove naše, EGO-kreirane stvarnosti.
Eto kako, i eto zašto, je svako od nas, u apsolutnom smislu, isključivi Kreator (svoje) stvarnosti. …Misao je najmoćnija sila u čitavom Univerzumu!
(A.I. – 128.str)
Categories:
apsolutnaistina.com
0 comments:
Post a Comment