APSOLUTNA ISTINA O GRANICI
Savremeni, „civilizovani“ čovek, na-dojen relativističkim racionalizmom i „silnim“ tehnološkim spo-znanjima i dostignućima, Boga smatra najobičnijom fikcijom – za razliku od ovog opipljivog i „konkretnog“ sveta kojeg smatra jedinom i potpunom realnošću. Na tom bazičnom stavu je uspostavljen i celokupan njegov (naš!) odnos prema svetu – prema čoveku, prirodi, realnosti, i životu uopšte. „Savremeni“ čovek je čovek koji je od sebe odbacio sve ono što je iracionalno, i svoju egzistenciju čvrsto temelji i izgradjuje na strogo racionalnoj osnovi. Favorizujući „zdrav razum“, on u njega polaže svo svoje poverenje i pouzdanje, uzdiže ga i smešta na pijedestal. Tako; pošto je upravo misao ta koja jeracionalna – za razliku od osećanja, koja su iracionalne prirode – naš „racionalni“ um nas usmerava na stalnu težnju za ostvarivanjem sve veće dominacije misli nad osećanjima. Na taj način EGO sve više razdvaja (po-dvaja) naše biće i osigurava sebi primat.
Čovek, koji je razdvojen u sebi (od sebe) on je, samim tim, razdvojen i od „ostatka“ sveta uopšte, a u toj razdvojenosti njegovo biće primećuje svu svoju ništavnost, usamljenost i bez-smislenost. Usled slabosti da se otvoreno suoči sa tom podvojenošću, on očajnički nastoji pobeći od nje i njenog uticaja – i to na taj način što će nedostatak svoje autentične snage i moći nadoknaditi njihovom „kupovinom“ iz spoljašnjeg sveta. Takav čovek, duboko pateći od kompleksa „niže“ (ili „više“, sasvim svejedno) vrednosti, ima goruću životnu potrebu za nagomilavanjem, (samo)dokazivanjem, dominacijom i sl. – a sve su to odlike upravo EGA, kojem robuje. Vezivanjem za lažnu sigurnost utočišta te spoljašnje, „kupljene“ odnosno „pozajmljene“, snage i moći, čovek se sve više i više razdvaja od samog sebe – a sve to biva („paradoksalno“!) upravo u želji da tu razdvojenost prevazidje, i time spozna samog sebe (Boga).
Zabluda kojoj „savremeni“ čovek robuje (uključujući tu sve nas skupa) je, ovim, sasvim očigledna, a upravo na toj zabludi (na EGU) temelji se celokupan razvoj ove, i ovakve, naše civilizacije – EGO-civilizacije.
Tokom svog civilizacijskog razvoja, kroz istoriju, čovečanstvo je sve više i više bivalo zaokupljeno „savršenstvom stvari“ (biblijskim „zlatnim teletom“…), kao objektom svoga obožavanja i izvorom spoljašnje snage i moći – a što je samo odraz duboke unutarnje potrebe, i potrage, uma za „Savršenim Idealom“.
Sam um je taj koji očajnički žudi za spoznajom savršenstva ne shvatajući, u svojoj isključivoj Ekstrovertnosti (iliti, s druge strane, takodje isključivoj Introvertnosti), da misao ne može spoznati savršenstvo – već da se savršenstvo realizuje upravo potpunim odsustvom misli i utihnućem uma. Tek tim utihnućem biva realizovana svesnost onoga što jeste, neiskrivljena EGO-om, i ostvarujemo spoznaju Stvarnosti, koja je uvek ovde i sada. Upravo ta Stvarnost jesteSavršenstvo – što samo znači da: Sve što činimo (u potrazi za „savršenstvom“)govori nam, upravo, da nije potrebno činiti ništa. Medjutim, tek kad EGO to u potpunosti shvati, dakle bez-ostatka, on će sam od sebe „Otpasti“. – Do tada, dok se to i ne desi, neophodno je da se razdvojenost povećava, da zabluda, iluzija i laž caruju ekspandirajući ka kulminaciji …odnosno: da EGO „SAZREVA“! I, upravo to „Sazrevanje“ karakteriše celokupnu evoluciju Univerzuma, evoluciju svesti čoveka (na putu ka spoznaji Suštine), kao i evoluciju kolektivne ljudske svesti na putu civilizacijskog progresa čovečanstva.
Prirodna, suštinska, težnja dvaju suprotnosti jeste njihovo medjusobno poništavanje, odnosno „apsolutno razdvajanje“. To je nepobitna činjenica. No, koliko god da ih razdvajamo one uvek, i ipak, opstojavaju i nikad na taj način ne mogu dosegnuti spoznaju – odnosno spoznati stanje – apsolutne razdvojenosti jedne od druge!
Prava istina, za čiju je spoznaju logički um prosto nesposoban, jeste upravo ta da su: Suprotnosti apsolutno razdvojene jedino, i isključivo, u stanju svog JEDINSTVA (nerazdvojenosti!) – u svom, zajedničkom, Izvoru! Jedino tu, na „početku svih početaka“, jeste „kraj svih krajeva“, i jedino tu, u tom stanju, one su medjusobno anulirane i, time, nijedna zasebno ne postoji: obe čine Postojanje.
To Stanje, ta „NULA“ („ZERO“-om), jeste SVUGDE i UVEK („ovde i sada“), i ona nikada nije zaista prestala da postoji, niti je to uopšte ikako moguće! Medjutim, upravo naš um je taj koji toj „nuli“ (toj „takvoći“) po svom nahodjenju pripisuje pozitivan ili negativan indeks kvaliteta, i time se, nesvesno, udaljava od istine i stvarnosti – jer ta „nula“ jeste upravo sam Kvalitet; ona jeste najviša Stvarnost: Apsolutna Istina. …Ta „NULA“ zapravo jeste beskonačna veličina: Univerzum, u celini!
Elem; to stanje – stanje „Nepostojanja Suprotnosti“ (njihovog Jedinstva) – ljudski um, prirodno, oduvek nastoji da dosegne i spozna. Zbog toga je na toj težnji, pre svega nasušnoj potrebi, bazirana i celokupna koncepcija oficijelne nauke (naučnih disciplina) – kao „orudja“ za istraživanje sveta, tj. odnosa i zakonitosti koji vladaju u njemu, a u cilju otkrivanja „logičnog“ i „racionalnog“ odgovora na pitanje o suštini (Tajni) samog postojanja.
E, sad; nauka, takva kakva jeste, je sredstvo u rukama analitičkog uma. Ljudi analizom – „usitnjavanjem i cepanjem“ – nastoje dopreti do suštine: do „apsolutnog-jedinstva-i-nedeljivosti“. Medjutim, to usitnjavanje i cepanje (a što nam je svima jasno) može da se odvija praktično do u beskonačnost, jer sve što postoji u Univerzumu tvorevina je sveta medjusobno uslovljenih suprotnosti. Imajući sve to u vidu, sasvim je jasno da: Ništa nije toliko malo, ili toliko tanko, da se ne može opet podeliti na pola – na dve podjednake polovine (takvo nešto naš um, jednostavno, nije u stanju ni da zamisli). – Čak i „beskonačno mala i tanka“ čestica, iliti energetski talas, opet će moći da se „raspolovi“ i bude još tanja.
Iz ovog možemo uvideti da ta suština (Suština, uopšte), za kojom oduvek traga analitički um, jednostavno ne postoji! …Ta suština jeste Suština, odnosno Apsolutna Istina; to je Izvorište samoga uma (same misli), a koje um (misao), u svom neznanju i zabludi, večito nastoji realizovati upravo sve većim razdvajanjem od samoga Izvora.
Apsolutna istina je upravo ona „nit“ koja se nalazi na „apsolutno jednakoj udaljenosti od obe suprotnosti (polovine)“ te, tako, nijedna suprotnost na nju nema nikakvog uticaja; ona je apsolutna Ravnoteža i Nedeljivost! No, kao što smo rekli, ne postoji tako tanka nit koja se ne bi mogla podeliti na dve polovine; iluzija o toj, i takvoj, „niti“ postoji samo unutar našeg sopstvenog uma, a sama „nit“ istinski ne postoji. Pa, pošto ta nit, koja „apsolutno razdvaja dve suprotnosti“, ne postoji – to jasno, i jedino, može da znači samo jedno: da ni SUPROTNOSTI SAME PO SEBI UISTINU NE POSTOJE, nego da su i one samo tvorevina našeg sopstvenog uma… – a što je samo dokaz onoga što smo već ranije pominjali i, pristupom sa one druge strane, definitivno konstatovali.
Stoga; ta nepostojeća „nit“ jeste ono što nazivamo: GRANICA!
Šta to zapravo znači, i kako to da shvatimo? – Pa, ako nam je jasno da je sve ograničeno osim same „granice“ (a mora biti jasno jer, prosto, drugačije ne može ni biti!), onda nam je takodje jasna i činjenica da je bez-granična jedino sama „granica“; ona nema granicu jer ona jeste Granica. …I tako, pošto deljenje (bilo čega) može ići, i ide, praktično do u beskonačnost (bezgranično je!), to jasno znači da mi, uvek kada to i tako činimo, zapravo –pokušavamo pronaći granicu deleći upravo samu granicu; a to znači da ta nit nije „nit“ nego je ona zapravo SVE! – Ta nit ne postoji, jer ona jeste samo Postojanje: ceo Univerzum jeste ta – GRANICA!!!
(A.I. – 294.str)
Categories:
apsolutnaistina.com
0 comments:
Post a Comment