Plagijatori

Biti Svjetlo-radnik – „Kako to gordo zvuči!…“

Dragi moji, sestre i braćo u duhu… Jesmo li se ikada istinski, onako u dubokoj unutarnjoj tišini, zapitali šta to zapravo znači biti svetlo-radnik, „radnik u službi svetlosti“? – Da li to, samo po sebi, znači neki nesebični, samopregorni rad, zalaganje i požrtvovanje za druge? Da li to, možda, podrazumeva nekakav angažman na zaštiti užeg i šireg okoliša i, u krajnjem, na sveobuhvatnoj dobrobiti planete uopšte? …Možda paradiranje pred blicevima i kamerama sa lentom na ramenu i blještavom krunom na glavi, i zalaganje za „Ljubav i mir u svetu“? Ili …možda, naprotiv, kakvu oštru, beskompromisnu i bespoštednu revolucionarnu borbu protiv Zla, „Sila Tame“, čiji predstavnici i poslušnici nesumnjivo (još uvek) u svojim rukama drže konce globalnog upravljačkog mehanizma ove naše 3D stvarnosti? …Ili nešto sasvim, sasvim peto, a možda i sve to skupa?!

Uistinu, odgovor – glas Istine – nije tek tako „lagano dokučiv“… a naročito ne ovom našem 3D umu, kojim uvek (ili, pa dobro – gotovo uvek) to i nastojimo dokučiti.

Pre neki dan, u posetu mi je došao jedan stari dobri prijatelj (uzgred, upravo onaj iz priče Postoji li sudbina). I kroz spontani razgovor, već po staroj navici ( :-) ), izložio mi je vrstu problema koji ga muči… Naime; budući „verujući u Boga“ (do te mere da Mu se „čak 5 puta“ u toku dana usrdno moli, i to uvek u tačno određeno vreme), i čineći, po njegovim rečima (ili, možda bolje reći, po njegovom shvatanju), sve što je u njegovoj ličnoj moći da Božju milost zasluži i zavredi, nakon dugog perioda takve istrajne prakse – njegov gorljivi trud i dalje nema nikakvog bitnijeg i „opipljivijeg“ efekta… Pa čak, kako vreme prolazi i kako i sam kaže – opšta (njegova lična) situacija se čini upravo sve gorom, sve mračnijom, i sve beznadežnijom …upravo saglasno onom čuvenom zakonu Entropije!

I sada me on, imajući sve to skupa u vidu, rezignirano pita: „Eto …ako tog, tvog ( :-) ), Boga uopšte ima, šta on još hoće od mene? …I, ako Ga ima, koje su tu onda Njegove a koje moje ingerencije u okviru celokupne ove, moje, sudbinske „igranke“? …Da li se ja zapravo, i uopšte, išta pitam, ili je sve  isključivo u Njegovim sopstvenim rukama? – Ako to jeste tako, onda kako uopšte razmatrati pitanje nekakve „slobodne volje“?! U tom slučaju mi smo krajnje nemoćni i naše sopstvene akcije i nahođenja same po sebi bivaju krajnje izlišne i nebitne. Čemu onda i to nekakvo mukotrpno „istrajavanje u vrlini“, i može li to onda uopšte imati ikakvog smisla? …Ne kažem da treba istrajavati na suprotnom, ali iz ličnog iskustva nemam svedočanstvo ni o svrsishodnosti svih ovih mojih, dugogodišnjih, ispravnih i Bogo-ugodnih nastojanja i izgaranja. Čak naprotiv: celokupan život, baš kao i ceo ovaj svet i ukupna ova naša globalna realnost, sve više i sve brže mi izmiče iz ruku i neumitno klizi ka ponoru…“

Na određeni način, nisam mogao da ga u potpunosti, onako „ljudski“, ne shvatim i razumem – njega, njegovu situaciju i njegovo opšte duševno stanje. Jer, u potpuno identičnoj situaciji jesmo i svi mi skupa, „obični ljudi“, a pogotovo oni od nas koji nastojimo slediti (taj nekakav) „put vrline“ …pa ma šta to zapravo značilo i podrazumevalo. No, kao što se ni jedna istina – o bilo čemu pod ovom kapom nebeskom – ne može dokučiti ovim ograničenim intelektom, tako je i odgovor na ovo suštinsko pitanje zahtevao ipak nešto „više“ i nešto „šire“ od onoga što se prostim, linearnim umom može zahvatiti: jednu daleko …daleko-sežniju svesnost od ove naše svakodnevne i „uobičajene“. I, tu – toga trena – negde iz nesagledivih ponora Bića, u pomoć izroni jedna duboka i upečatljiva unutarnja vizija…

- Postojim ja, svako od nas …kao Jezero koje smo iskopali svako za sebe i svako po svojoj volji, željama i nahođenju… Odnosno, postoji prostor – nazovimo „Rezervoar“ – izvesnih dimenzija, ali suv, ispošćen … i nasušno – očajnički željan Is-Punjenja! …S vremena na vreme, upadne tu i tamo po koja kap kiše. …Iznimno retko bude i poneke provale oblaka, ali žega je uglavnom tolika da se voda tu ne može duže zadržati. Pa čak i ako bi se donekle zadržala, veoma brzo bi se po prirodi stvari ustajala i – nakon početnog ushita – Rezervoar bi bio pretvoren u baru. I naravno: suv Rezervoar (pa čak i Rezervoar-bara) samim tim niti ima svoju autentičnu funkciju, niti svoju svrhu, a time niti ispunjenje smisla sopstvenog postojanja. A svakako, bez toga nema ni iskustva istinskog zadovoljstva i radosti …sreće još manje, a blaženstva niti u dalekim snovima.

No; Božjim blagoslovom, zadesi se u tim sušnim predelima jednom prilikom neki čudesni Glasnik …koji tako divno, tako posvećeno i uverljivo pričaše o postojanju jednog neopisivog, jednog beskrajno nepreglednog Okeana, tu – u nama bliskom dosegu – da se u nama polako počelo buditi neko „nejasno i maglovito sećanje“ na jedno davno Veliko Jedinstvo… jedinstvo Sveopšte povezanosti… jedinstvo Celovitog Postojanja! I tada, u nekima od nas rodilo se iskreno poverenje u taj unutarnji osećaj, u taj Glas Svetlosti iz dubina tame zaborava, i počeli smo – uprkos oštrom i upornom otporu svoga racionalnog, analitičkog uma – kopati Kanal u pravcu tog obećanog, neizmernog, centralnog i izvornog Okeana…

Svaki naš zabodeni ašov u suvu i ispošćenu zemlju …svaki naš naredni udarac krampom po skorelom i kamenitom tlu, ostavljao je sve veće i sve teže tragove i ožiljke na našim dlanovima i našem napaćenom telu. Žuljevi su često pucali, a često su znali i krvariti …tako da smo neretko padali čak i u duboki očaj, gubeći veru i u smisao celokupnog truda i napora, i u ispravnost samog smera u kojem treba kopati! …Sunce je znalo nemilosrdno peći …žeđ je znala biti ogromna i često nepodnošljiva… umor je iskušavao krajnje granice naše izdržljivosti, ali …poverenje u onaj unutarnji glas/osećaj držalo nas je da o(p)stanemo na stazi Istrajnosti.

Vreme je tako prolazilo, a naš put nam se sve više činio pogrešnim i sve više uzaludnim, jer Okeana nigde nije bilo ni na pomolu. Često smo znali i podlegati sumnji, pitajući se: „Pa, da li On uopšte i postoji …ili je sve to samo jedna jadna i lažna konstrukcija ovoga moga, sopstvenog, napaćenog i žudećeg uma?“ …Dok, samo bi poneki tihi i lagani povetarac, svojom blagom svežinom, s vremena na vreme znao doneti neki nejasni i magloviti nagoveštaj jednog udaljenog, no ipak tako bliskog, prisnog i „duši nam prirođenog“, Okeanskog postojanja…

I, baš kao što i tama noći uvek jeste najgušća upravo pred samo svitanje – tako smo i mi, na samom izmaku snaga bili upravo pred onim očajničkim, poslednjim ubodom ašova!!! …I vera nam tada poslednji put pomože – Vera u ispravnost Puta: zaboli smo još jedan ašov …taj poslednji (“pa, šta bude…“), i TADA – iznenada …krajnje ne-očekivano i ničim najavljeno – POTEČE BLAGOSLOV nezadržive bujice celokupnog nezamislivog Postojanja!!!… Nagrnuše talasi Celine …Jedinstva i Blaženstva… i Okean u nezadrživom naletu stade širiti pukotinu i vodom života zapljuskivati, i nalivati: i kanal …i rezervoar …i sve druge rezervoare koji su u međuvremenu međusobno spajali, pro-kopavali i povezivali svoje postojanje, u vernom i istrajnom iščekivanju is-punjenja onog drevnog, nekada davno darovanog Obećanja!…

I toga trena, najzad, Rezervoar iskusi svoj puni Smisao i Svrhu! Ujedno, toga trena, on spozna svoju sopstvenu ISTINSKU suštinu jednog ogromnog, nedeljivog i neraskidivog Jedinstva sa blaženim beskrajem Neizmernog Okeana. …Tu, i tada, unutar tog Jedinstva, na konačnom Kraju svog ličnog Puta i Putovanja, po prvi put ikada, neposredno – najneposrednije moguće – u potpunosti iskusi svoju sopstvenu ISTINU: dožive neizrecivo, neopisivo …i samom umu ne-pojmljivo – blaženstvo Večitog Početka!!!

Uistinu …uistinu, pre onog „poslednjeg ašova“ nismo mogli znati ništa: ništa zaista stvarno, i ništa zaista istinito. Nakon njega, iznenada – biva (nam) jasno SVE!

Mogli smo sumnjati – i odustati. Mogli smo „donekle verovati“, pa se onda obeshrabriti i odustati. Ili smo mogli, uprkos svemu (svemu „realno obeshrabrujućem“) istrajavati, posvećeno dajući sve od sebe, i strpljivo čekati milost Njegove Promisli… Sve mogućnosti su nam bile date, ali samo od nas samih to zavisi – i uvek je zavisilo! I samo u toj jednoj jedinoj …u toj naizgled minornoj i nevažnoj činjenici, leži celokupna tajna potencijalnog sudbinskog Uspeha ili Neuspeha: verovati svom istinskom, unutarnjem glasu, i istrajati uprkos svemu što nam se na putu ispreči – ili ne. Tu je cela tajna!

I evo, upravo sada, na ovom mestu, hteo-nehteo moram se dotaći one čuvene Štajnerove rečenice:

- „Ja moram da učinim sve što mogu da dalje razvijam svoju dušu i duh, ali ja ću sasvim mirno čekati dok više sile ne budu smatrale da sam dostojan prosvetljenja.“

Jer, upravo TO jeste ona prava i puna poenta u vezi ne/ispravnosti i ne/uspešnosti našeg sopstvenog života, življenja i postojanja: na nama jeste da učinimo SVE što je u našoj sopstvenoj moći (a u skladu sa tako dobro nam znanim …tako bliskim nam „šapatom“ onog Hristo-likog glasnika iz dubine našega bića) kako bismo istrajali na tom Pravom Putu – pa i po cenu iznimnog i nesagledivog truda, napora i sveukupnog „krvarenja“ – i da nipošto ne izgubimo svoje nepokolebivo poverenje u realnost konačnog Ishodišta, pa ma koliko se ono trenutno slabo (ili čak nimalo) naziralo kroz maglu trenutačnog premora, nestrpljenja i svih obeshrabrujućih sumnji. Samo tako, i samo tada, možemo zavredeti konačnu Milost i Blagoslov – jer, konačna Milost dolazi isključivo na koncu svih naših (ispravnih …u pravcu „Okeana“!) težnji, napora i stremljenja: na samom Koncu našeg pregornog, dugogodišnjeg i dugo-životnog, KOPANJA KANALA sopstvenog Postojanja! I, što je najdivnije u svemu tome: tada, kada dođe taj sudbinski trenutak (ali, doista, nikada i nipošto pre!), Jedinstvo jednostavno – neće moći a da se ne desi!!! – Kada se steknu SVI uslovi za to, ono se prosto MORA desiti. …I tada, naše „kopanje“ zauvek je završeno!

I zaista: On …Bog, „Okean“, je tu …svo vreme čekajući na nas, ali MI SMO TI koji (svojom sopstvenom voljom!) trebamo i MORAMO uložiti taj  nužni, sledujući napor „kopanja kanala“ ka Njemu! I mada će nam ceo trud, do samog poslednjeg trenutka, poslednjeg ašova!, izgledati krajnje uzaludan …i možda sve besmisleniji i uzaludniji kako vreme protiče – neopisiva satisfakcija na kraju Puta/Kopanja, neizmerno i neuporedivo će nadmašiti sve te prethodno uložene napore, krvarenja i celokupnu dotadašnju patnju! …Uistinu, Zakon neumitno stoji – da se Milost ne može sliti u naše biće, i praplaviti ga u potpunosti i bez ostatka, sve dok (prethodno) ne učinimo SVE što je u našoj moći …u moći našega „ja“. Nakon toga, ali tek! nakon toga, onu poslednju stavku – onu božanstvenu „jagodu na tortu“ – na koncu svega stavlja, izvršava i is-punjava On! ;-)

Dakle, upravo tu leži celokupna poenta naše nedoumice, odnosno pitanja i odgovora u vezi udela „našeg“ i „Njegovog“ angažmana u okvirima naše sopstvene sudbine, i istinskog dosega mogućnosti naše slobodne volje; kao i mudrost shvatanja da nijedan trud, uložen na ispravnom putu, nikada nije uzaludan i nikada nije ne-svrhovit i bez-smislen: kad-tad će „delom prokopani kanal“ poslužiti svojoj istinskoj i krajnjoj svrsi – ako ne u sadašnjem, tekućem životu onda u nekom od sledećih, ali neizostavno hoće! Jer, to je upravo poput u sigurnoj banci oročenih ličnih novčanih sredstava: dok god ih čuvamo na daljnjem kamaćenju i ne razročavamo ih, ona rastu i dobijaju na svojoj vrednosti. Onoga trenutka kada rešimo raskinuti oročenje, možemo podići osnovicu sa nagomilanom dobiti, ali gubimo mogući bonus koji bi u skladu sa ugovorom (u skladu sa Obećanjem ;-) ) sledio po krajnjem isteku ugovorenog oročenja. …Upravo tako jeste i sa našim karmičkim „zaslugama“ na ovom našem životnom putu, jer vredno „kopanje Kanala“ nije ništa drugo do sabiranje onoga što neki znaju nazivati „pozitivnom karmom“, odnosno „kamaćenjem istinskih blagoslova“!

Svakako, nipošto nije bez razloga (i osnova) rečeno:

„Za onoga ko ide ovim putem ni jedan napor nije uzaludan, ni jedno stečeno dobro nije nikada izgubljeno; i mali napredak na ovoj stazi može zaštititi čoveka od najveće opasnosti i straha.“  (Bhagavad-gita, 2/40)

Stoga, imajući sve to u vidu, istinska delatnost – i zapravo dužnost – jednog „Svetlo-radnika“ mora biti (i jeste) „KOPANJE KANALA“, odnosno istinski i istrajan rad na povezivanju svoga bića sa sveopštim Okeanom Postojanja …sa svojim istinskim Bićem i Izvorom. A kada, na koncu svih napora i izgaranja, Bujica konačno i silovito poteče, tada će i svi drugi, i sve drugo, od toga imati neizmerne i neizrecive koristi. Jer time celo Postojanje biva Obliveno …Obogaćeno …širi se i teče, i neopisivo i nezadrživo VRI – u večnoj ekstazi samoga, Bes-konačnog Sebe. I svako biće – celokupno Postojanje – time neizbežno biva istinski i duboko Do-taknuto i Na-dahnuto!

To „kopanje kanala“ uistinu jeste naš, ljudski, jedini istinski zadatak …jedina istinska nužnost i životna dužnost, jer upravo od toga zavisi da li ćemo jednom zaista postati čovek ili ćemo večito samo živeti svoju sopstvenu iluziju čoveka. A to, bez poverenja …odnosno bez same zahvalnosti (na prostoj prilici i mogućnosti da se bude …da se bude tu, gde jesmo), prosto ne može biti izvodivo – čak ni onaj prvi zabodeni ašov, a kamoli celi poduhvat… I, baš kao što i vladika Nikolaj, svojevremeno, na svoj prepoznatljivo divni način saopšti tu večitu činjenicu našeg, ljudskog postojanja: „Vera je moja jedino ozbiljno zanimanje života mog.“ – slaveći tu, i uzdižući, svakako i pre svega to poverenje …poverenje u Konačnu svrhu puta (a nipošto slepu i mrtvu veru, samu po sebi). Jer, uistinu …uistinu nije moguće biti niti istinski Ratnik Svetlosti, niti Radnik Svetlosti, niti bilo šta drugo …istinsko i istinito, ukoliko nismo pre svega toga najpre postali Čovek – da, upravo sa velikim …onim najvećim „Č“. Jer biti Čovek, ne postaje se tek tako „samo od sebe“ – tek pukim rođenjem iz utrobe porodilje majke – već onda, i TEK ONDA, kada se zaista Rodimo: kada materica Postojanja jednom konačno iznedri, i ovaploti, svoju Sopstvenu, savršenu, Sliku i Priliku – Savršeno, Svesno, Svršeno i Celovito Biće Postojanja!!!

A tada, kada se to jednom konačno Realizuje – kada to jednom konačno istinski Jesmo – tada, kao i sve ostalo uopšte …i samo (naše) „bivanje Svetloradnikom“ prestaje, kako bi to divni Ošo rekao, „biti imenica“ i postaje „glagol“! …Radni, trpni, kakogod :-) . Prestaje biti naše puko „svojstvo“ …naša nekakva spoljašnja odrednica i referenca – nadenuta i samoprikačena etiketa na našoj „omiljenoj odeći Svetlo-radnika“ – i postaje istinska, autentična, otvorena i neskrivena manifestacija one sjajne …naj-sjajnije, naj-dublje i naj-suštastvenije Bit-nosti našega sopstvenog Bića: Celovitog i Jedinstvenog Okeana Sveukupne Svesti i Svesnosti …Jednote Sveukupnog Postojanja: Svega-Što-Jeste!

Iznenada …duboku tišinu uvida odjednom, poput reskog pucnja biča odnekud iz daljine, prolomi tihi glas moga starog dobrog prijatelja, u saopštenju mi dubokog i neposrednog dojma potpunog saglasja, i rezonancije, svoga sopstvenog bića sa doživljenom snažnom vizijom – koja se Njegovom, i isključivo Njegovom milošću, čudesno i istovremeno „pretočila“ kako unutar moga, tako i unutar njegovog sopstvenog unutarnjeg iskustva… Konačno je, od svoga unutarnjeg božanskog Glasnika, i on sam bio blagoslovljen jasnim odgovorom na svoju večitu, proganjajuću nedoumicu: „Ovisi li išta o meni samome? I, ako ovisi – u kojoj meri uopšte?“

…Ostali smo tako još neko vreme sedeti u tišini, bez ostatka prožeti nekakvim blaženim, neizmernim Postojanjem… nekim neizmernim Bićem Istine.

Uistinu: Naše je „samo“ da učinimo sve ono što je u našoj sopstvenoj moći; sve ostalo učiniće – On! ;-)

U Miru, Ljubavi i Svetlosti

Alakh Niranjan