VEČITI PRINCIP SLUŽENJA
Jasno nam je da je čovek rob svojih zavisnosti i slabosti. Pa, prema tome, svi oni koji sebe smatraju nekakvim „gospodarima“, zapravo su istinski – robovi! …Svaki čovek, osim onih psihološki nezavisnih (Prosvetljenih), jeste manji ili veći, ali definitivni: ROB. Svakako da ta činjenica veoma „grubo“ zvuči našem EGU; ali, jedina istinska razlika izmedju „običnog“ čoveka i Prosvetljenog jeste to što je ovaj drugi u potpunosti shvatio (sagledao, spoznao!) svoj Istinski položaj u ovom svetu i prirodi uopšte: on je celim svojim bićem spoznao da je ništa drugo do – SLUGA. I upravo tim, jednim jedinim ali veličanstvenim, Otkrovenjem prestao je biti rob; a učvršćivanje u toj, autentičnoj, poziciji rezultiralo je – prevazilaženjem EGA! EGO je taj koji razdvaja, koji nas goni da se stalno borimo da budemo prvi – iznad ostalih. On je taj koji slepo tvrdi da je Gospodar, i uvek to nastoji i dokazati… Robujući mu, čovek misli za sebe da je nekakav „gospodar“ (suvereni „vlasnik“, „upravitelj“ nečega), ali to je tolika zabluda da je samo zabludeli slepac – što mi, ovakvi kakvi smo, zaista i jesmo – nije svestan. Sagledajmo suštinu te zablude:
- Držim u džepu paklicu cigareta i u stanju sam bezuslovno da tvrdim kako ja jesam njen gospodar (posednik, vlasnik te stvari koju posedujem). Medjutim; ako je kojim slučajem izgubim, a javi mi se neodoljiva želja da „zapalim“ (što uglavnom zna da se desi baš u situaciji kada cigareta ponestane!) – šta se tada dešava? Postajem veoma uznemiren, razdražljiv, neraspoložen, nervozan… – a to znači samo jedno: da sam ja taj koji sam ZAVISAN i, prema tome – ROB! …A, postoji tu i još jedna fantastična zabluda, koja se svodi na to da: konzumirajući cigarete, ja mislim da JA NJIH iskorišćavam – što je i, je li, sasvim „logično“, kad znamo da gospodar ima privilegiju (is)korišćenja sopstvenog vlasništva – ali, šta je istina?! – Istina jeste da ne iskorišćavam ja njih, nego iskorišćavaju ONE MENE, i to mojomsopstvenom otudjenom energijom; tačnije: sam sebe, na svoju štetu, iskorišćavam (zlo-upotrebljavam) – nesvestan, u svom slepilu, tog „mehanizma“ koji jeste.
Mehanizma: SVE ŠTO ČINIM – SEBI ČINIM!
Tako; trudeći se da stvorim sebi „što više robova“, kako bih bio što veći „gospodar“, ja sam postajem sve veći ROB! – To je sušta činjenica …to je ono što jeste; a, generalno, svi naši konflikti nastaju samo zbog neshvatanja te istine.
EGO je istinski slab (on JESTE slabost!), jer je on suštinska Laž a svaka laž je istinski slaba – nema svoju sopstvenu energiju postojanja; i zbog toga on nikada neće ni da pokuša da uvidi svoju pravu poziciju. On se plaši istine „kao djavo od krsta“; a pošto je istinsko zadovoljstvo, punoća, snaga, itd. jedino u Istini – sasvim jasna je činjenica: Kad mi je EGO najjači – JA sam najslabiji!
Zbog svega toga: Samo onaj ko shvati svoj istinski položaj – položaj SLUGE – biva istinski GOSPODAR; jer: Što više služiš drugima – time više služiš samome sebi! …Pa, nije bez razloga Hrist rekao: „Koji hoće da bude prvi, neka bude od sviju najzadnji i svima sluga!“(Mar. 9;35); kao i:„A najveći izmedju vas da vam bude sluga. (…) Jer koji se podiže poniziće se, a koji se ponižuje podignuće se.“ (Mat. 23;11,12).
Da li su nam sada, nakon svega ovog do sada spoznatog, iole jasnije ove Njegove reči?!
Svi mi smo, zapravo, ovisnici Prirode (ovisnici „o“ Prirodi), jer nam ona daje sve što nam je potrebno i neophodno za život; ali umišljamo da smo njeni „gospodari“ – kako se upravo i ponašamo – pa iz toga i potiču svi naši problemi i konflikti, i celokupna patnja. Uvek vodimo nekakvu „borbu protiv prirode“ (prirodnih i životnih „nedaća“) – pod parolom „opstanka“ – nesvesni da se Priroda NE MOŽE pobediti. Odnosno; ona se „pobedjuje“ isključivo na jedan jedini način: ispravnim Razumevanjem! Zato, bilo kakva „Borba“ nije ništa drugo do najobičniji APSURD – proizvod zabludelog uma.
Večna je činjenica da je Priroda ta koja nam svima SLUŽI, i zbog toga – tj. upravo zbog toga! – ona (nam) je istinski GOSPODAR! Stoga, ako hoćemo biti u tom istom statusu, statusu „Gospodara“ (a jasno je da hoćemo jer večito, iako na pogrešan način, jedino to i nastojimo!), onda moramo i mi sami biti u saglasju i harmoniji (jedinstvu) sa njom. …Sve što se nalazi spolja samo je „grubi“ odraz našeg unutrašnjeg (suštinskog, duhovnog) stanja. Zbog toga, ako uspostavimo sklad i jedinstvo sa „spoljašnjom“ prirodom, bićemo u jedinstvu i sa našom „unutarnjom“ prirodom – samim sobom: „Istinskim JA“; kao i obratno.
Kakav odnos trebamo imati prema (spoljnoj) Prirodi možemo shvatiti na primeru samog našeg fizičkog tela, jer je i ono, svakako, sastavni deo te iste prirode („Prah majke Zemlje“):
- Ukoliko se prema svom telu ponašamo kao nekakav „gospodar“, namećući mu sve što god nam se prohte – uključujući sve ono što je neprirodno i što mu ne odgovara (neprikladna ishrana, negativne misli i osećanja, neprirodan način života, rdjave navike…), tada ono samo (sama Priroda, kroz njega) nalazi načina da nam vrlo konkretno „otvori oči“ odnosno jasno stavi na znanje da, na takav način, nismo nikakav „gospodar“ već ništa drugo nego ROB: počinju razne bolesti, trka od jednog do drugog lekara, nužnost mukotrpnih medicinskih pretraga i ispitivanja, čak i neophodnost bolničkog stacioniranja, kao i nužnost odricanja od mnogih objekata dotadašnjih zadovoljstava i dotadašnjeg „slatkog života“… – a sve to samo zato što više volimo ROBOVATI EGU negoli SLUŽITI PRIRODI! …Uz to, te posledice nisu nikakva „kazna“, ili „odmazda“ Prirode (jer sama Priroda nije naš neprijatelj nego, upravo, naš najveći Dobročinitelj!), već nam ona, poput nekog „Božanskog Ogledala“, samo vraća na uvid Odraz onoga što mi sami jesmo i što činimo – i to, opet, (samo i jedino!) zbog naše najveće dobrobiti.
Veoma je malo onih koji to istinski razumeju, ali: Priroda je istinski inteligentna – ona jeste sama Inteligencija!
Zbog svega toga: SLUŽI SVOJE TELO PA ĆE SLUŽITI I ONO TEBE. Odnosno: SLUŽI PRIRODI PA ĆE SLUŽITI I ONA TEBI!
Ali; da bismo znali kako ispravno služiti, neophodno je ostvariti istinsko razumevanje onoga što jeste, a to razumevanje (ta svesnost) dolazi prevazilaženjem EGA. Tada, i tako, spoznajemo čarobnu istinu da: Jedinaistinska Služba jeste služba istinske Ljubavi.
Ljubav je Služba; preciznije: LJUBAV jednako SLUŽBA!!! – Služenje bez ljubavi, jednostavno, nije moguće (nije služenje!), kao što i ljubav bez služenja, jednostavno, nije moguća (nije ljubav!). To je večiti Princip.
Onaj koji je svestan da je „samo“ sluga (ovo „samo“ je pod navodnicima jer položaj autentičnog „Sluge“ jeste najviši mogući položaj u čitavom Univerzumu!) taj, sa punim razumevanjem i najvećom zahvalnošću u srcu, smireno prima sve što mu Priroda, i sudbina, podare – i zbog toga je on snažniji, i uzvišeniji, od bilo koga i bilo čega: pa i od bilo kog, samoproklamovanog, tzv. „Gospodara“. Njegov EGO je najslabiji, i zbog toga je on istinski jak; a iz spoznaje takve snage radja se istinski spokoj i zadovoljstvo.
Svima nama „proradi“ EGO kad pomislimo da trebamo biti nečije sluge – ali to je samo zato što, robujući iluziji, nismo svesni činjenice da mi JESMO autentične sluge: žena čitav bračni vek služi svome mužu, kao i svojoj deci od samog njihovog rodjenja (pa i pre toga – još dok su joj u stomaku); muž se brine o svojoj porodici i služi joj ceo život; učitelj služi obrazovnom sistemu svoje zemlje i, vaspitavajući ih, služi deci koju podučava, obrazujući ih u odgovorne ljude i korisne članove društvene zajednice; vojnik i oficir služe svojoj armiji i, preko nje, svojoj državi i svome narodu; vladari, političari i ostali državni služ-benicipredano služe (ili bi bar tako trebalo!…) svojoj zemlji, narodu i društvu, da bi sve funkcionisalo kako treba i da bi svima, pa i njima samima, bilo dobro; seljaci, farmeri, stočari …svi ti vredni domaćini, neprekidno služe svojoj porodici i društvu, radom kroz služenje svojoj stoci i svome imanju; radnici u fabrikama, u rudnicima, na njivama… – svojim radom, znanjem i umešnošću služe na korist svome društvu, svom poslodavcu i svojoj zemlji, i kao naknadu dobijaju platu za to, čime sebi i svojoj porodici obezbedjuju sredstva za, po mogućstvu što kvalitetniji, život i življenje; itd.itd. …Pa čak i biljke i životinje večito služe nečemu ili nekome.
Znači Služenje, odnosno Služba, jeste prirodan – AUTENTIČAN – položaj celokupne kosmičke tvorevine i svakog pojedi(nač)nog „delića“ u okviru nje!
Ne postoji niti jedna jedina stvar u čitavom Univerzumu koja nečemu ne služi(iliti – koja ne služi ničemu!), čak štaviše – sam Univerzum (sama Priroda) jeste taj koji savršeno SLUŽI čitavoj svojoj Tvorevini, snabdevajući je neiscrpnim resursima živototvorne energije za njeno harmonično funkcionisanje u skladu sa svojim večnim zakonom Prirodne Ravnoteže: Principom Univerzalne Pravde. – I, UPRAVO ZATO (!!!) On, odnosno sama Priroda, jeste apsolutni Gospodar – iliti vrhovni Upravitelj – celokupne Svoje Tvorevine: celokupnog Svog Bića. …Pa zar i sam Hrist, kao Njegov Porod i Izaslanik, nije došao ovamo da služi, a ne da „gazduje“ i „gospodari“ (premda je, shodno moćima koje je posedovao, to mogao bez imalo muke)!?! – „Kao što ni sin čovječji nije došao da mu služe nego da služi i da dušu svoju u otkup da za mnoge.“ (Mat.20;28) Uostalom, svi Sveci, i sve velike Inkarnacije kroz istoriju, dolazili su isključivo sa svrhom da služe čovečanstvu, odnosno da mu budu na korist. – I, upravo tu (!) se krije vrhovna tajna veličanstvenog paradoksa postojanja, gde vrhovna Inteligencija u svom svojem sjaju dolazi do punog izraza: Samo dok smo drugima NA KORIST (dok im SLUŽIMO) – u položaju smo da i oni sami budu na najbolju moguću korist nama samima; jer tada „iznutra“ upravljamo celokupnom situacijom, „zarobljavajući“ srca svih onih kojima služimo i kojima smo na korist, izvlačeći tako (i jedino tako!) i najveću moguću dobrobit kako za njih tako i za samoga sebe!
Pa, koji dobar domaćin, očekujući da mu zemlja dobro rodi ili krava da dosta mleka, neće vredno obradjivati njivu ili redovno hraniti tu kravu (dakle istrajno imslužiti)?! …Samo čovek koji je potpuno zabludeo pod okorelom ljušturom svoga EGA (a kakvi svi mi uglavnom jesmo), dozvoljava sebi taj „luksuz“ da druge IZRABLJUJE umesto da im SLUŽI, i da se nad celom planetom beskrupulozno iživljava, otimajući od nje sve a zauzvrat ne dajući ništa. – Pa, kad posledice delovanja, onog božanskog, Zakona Ravnoteže počnu sazrevati: kad nam se i društveni, i ekonomski, i ekološki sistemi počnu urušavati kao što smo već urušili ovaj moralni; kad nam sama Priroda, grubo isprovocirana, jasno stavi do znanja ko je pravi Gospodar – svojim zemljotresima, poplavama, sušama, orkanima, požarima, probudjenim vulkanima, stvorenim ozonskim rupama i globalnim klimatskim promenama najgore vrste (a što se uveliko i dešava!) – onda ćemo, valjda, konačno shvatiti ISTINU da, zarad svoga dobra (sebe i svojih budućih naraštaja), moramo svesno služiti, a ne glumiti nekakve „Gospodare“! MoramoSLUŽITI i BITI NA KORIST, ako hoćemo biti pravi gospodari i imati pravu i istinsku korist.
EGO, kao i onaj koji robuje EGU, nikada ne može biti nikakav i ničiji gospodar, jer je i EGO jednak ROB kao i oni koji mu robuju: bez njih nema ni njega samoga. Stoga, robovanje EGU nikada i nikako ne može doneti nikakvu istinsku korist već, dugoročno, isključivo probleme, patnju i bol.
Ima jedna divna legenda, kažu istinita priča, o tome kako je nastalo učenje čuvene Ajurvedske medicine (ayu - život, življenje; veda – znati, znanje; sansk.) – prirodnog, celovitog, i jedinstvenog po svom obimu i opusu, učenja o principima harmoničnog življenja i integralne zaštite zdravlja. Radnja priče se dešava u drevnoj Indiji:
- „Pre više hiljada godina živeo je jedan riši, mudrac i vidilac, o čijoj se mudrosti pronosila slava širom poznatog sveta. Mnogi ljudi su mu dolazili i tražili od njega savet. Posle susreta s njim mnogima je život krenuo punijim, radosnijim i zdravijim tokom. Priče o njemu širile su se zemljom kao požar. Slušajući te priče, jedan mladić krete na daleki put da nadje ovog mudraca, jer sam nije mogao da izadje na kraj s mukom koja ga je tištala. Posle mnoštva zgoda i nezgoda konačno pronadje onog koga je tražio. Sklopio je ruke u pozdrav, odao poštovanje mudracu i upitao ga:
- „Bagavan, zašto sam ja nesrećan, zašto sam usamljen, zašto nikom nisam potreban, čemu sve te patnje?“
To su pitanja koja muče svakoga, pa kad nas skoli teška nevolja, desi se da u očajanju okrivimo i Boga: „O, Gospode, zašto baš ja?“ Mudrac je pogledao mladića pred sobom, nasmešio se, ali nije bio od onih učitelja koji odmah daju gotove odgovore. Ne! On postavi pitanje mladiću: „Znaš li ko si ti? Ako znaš odgovor na to pitanje, odgovoriću ti zašto si usamljen, nekoristan i zašto patiš.“
Mladić se zbilja trudio da da zadovoljavajući odgovor, pa je govoreći o sebi pominjao ovo i ono, rekao svoje ime, opisao svoj izgled, svoja osećanja, misli, ubedjenja, stavove. Ali, mudrac nije bio zadovoljan. Stalno je tražio još: „To nisi ti, to samo pripada tebi, ali nisi ti. Odgovori mi ko si ti!“
Mladić nikako nije uspevao da da odgovor na to, naizgled jednostavno, pitanje. Posle dosta dugog razgovora, pre no što će pridošlica zapasti u očajanje jer ne zna pravilan odgovor, mudrac reče:„Ne umeš da mi odgovoriš ko si, ali nije to tvoja greška. Na to pitanje mnogo je teže odgovoriti nego što uopšte možeš ovog trenutka i da zamisliš. I ja ću ti pomoći da do odgovora dodješ. Znaj da onaj koji si ti uistinu, nisi ni nesretan, ni usamljen, niti patiš. Tvoje unutarnje sopstvo je uvek sretno.“
Ove reči, medjutim, mladiću nisu pomagale da shvati o čemu to mudrac govori. Ne sumnjajući, medjutim, da je čuo suštu istinu, on upita: „Gde je moje sopstvo u meni? Gde se ono skriva?“
- „Pa, ti to već savršeno dobro znaš!“
Kad je mudrac izgovorio ove reči, mladić mahinalno pritisnu šakom sredinu svojih grudi, pokazujući predeo srca i s puno neverice u glasu uzviknu: „Ja? Ja ne znam ništa…“
Mudrac mu obrati pažnju na to šta je njegova vlastita ruka učinila, govoreći kako ruka zna bolje od glave gde se skriva pravo JA i treba još i glavu naučiti onome što telo zna. A to je dugotrajan proces.
- „Bagavan, želim da postanem tvoj učenik!“
- „Zašto?“ – pitao je mudrac.
- „Želim da saznam zašto sam došao na ovaj svet. Stalno mi se čini da bi mi bolje bilo da se nisam ni rodio. Samo ti mi možeš pomoći da saznam zašto sam se rodio u ovaj svet. Prihvati me!“
Mudrac nije imao ništa protiv da prihvati novog učenika, ali je rekao da za to postoji uslov: prvo treba da nadje u svetu, i učitelju donese, biljku koja je sasvim nekorisna (koja ne služi ničemu; prim.) i nema dobrih svojstava. Kada to pronadje, ponovo će razgovarati s mladićem o njegovoj želji.
Presretan što najveći od onih koji nastanjuju Zemlju hoće da mu pruži priliku, mladić je s puno volje krenuo u potragu za biljkom koja ničemu ne služi. Išao je svetom, raspitivao se o osobinama svake pojedine biljčice. Pitao je seljake i svakog drugog na koga bi naišao. Posmatrao je i životinje kako i koje biljke koriste, a koje izbegavaju. No, što je dalje odmicao, to je postajalo sve jasnije da neće moći da nadje biljku koja bi mu – kako je on na to gledao – otvorila vrata učeništva. Ta, svaka travka, svaka i najmanja biljka, imala je neku dobru osobinu. On je sve to napisao, nacrtao je sliku svake biljke koju je istražio, upisao njen naziv i svojstva.
Posle nekoliko godina njegov rukopis je bio ogroman. No, tragao je i dalje, sve dalje, nadajući se da će mu se rešavanjem zadatka otvoriti put do učitelja. Ali, nade je bilo sve manje da postoji ono što traži, te jednog dana, s rukopisom pod miškom, ode mudracu. Stavi rukopis o bilju učitelju pred noge, pozdravi ga s poštovanjem i reče:
- „Bagavan, žao mi je odista. Pao sam na ispitu. Hodam već godinama poljima, prešao sam bezbrojne planine, šume, reke. I na zemlji i pod vodom sam istraživao. Ali, nisam uspeo da pronadjem biljku koja bi bila sasvim nekorisna. Eto, nacrtao sam i opisao sve biljke koje sam našao. Samo to sam mogao da Ti donesem. Oprosti što nisam uspeo i što neću moći da postanem Tvoj učenik.“
- „Sine moj, ti si položio!“ – na mladićevo zaprepašćenje reče mudrac. – „Postao si moj učenik onog časa kada si mi postavio prvo pitanje. Tim činom si svoje poverenje poklonio meni i tako mi dozvolio da te pošaljem u svet, da ti pokažem da ni najmanja travka nije stvorena bez nekog razloga i zadatka. Niko i ništa na ovom svetu nije tu, a da od njega ne bi druga bića mogla imati koristi. A kamoli ljudsko biće. I sada ćeš, kao moj učenik, to znanje o bilju upotrebiti za dobrobit svih živih bića.“
(Preuzeto iz „Iz Tame ka Svetlu“, od Svami Mahešvaranande)
…Zaista, zaista su divno čudnovati, i tajanstveni, putevi Gospodnji, i zaista, zaista sve što postoji pod „Kapom nebeskom“ ima svoju svrhu, koristi nečemu, i nečemu – služi.
„SLUŽITI“… – Ne postoji uzvišenijeg zadatka i uzvišenije svrhe od te! To, zapravo, i jeste naša osnovna misija zbog koje i jesmo ovde gde smo – na ovoj veličanstvenoj planeti i u ovoj čudesnoj Dimenziji. …Tako da – biti sluga – ne da je nešto najpogrdnije i „najniže“ što nam se može desiti (a kakvu nam predstavu EGO nameće), već je to položaj najvišeg Dostojanstva u okviru celokupne Kreacije. I, nije stvar u tome da li mi „trebamo“ ili „ne trebamo“ realizovati taj položaj (a prestati oponašati položaj „gospodara“), već je stvar jedino, i upravo, u tome da: spoznamo ONO ŠTO (već, oduvek i zauvek) JESTE!
Reči mog Savršenog Učitelja, mog voljenog Svamiđija, glase: „Moj život ima samo jednu svrhu: učiti ljude da prihvate sebe, da vole i razumeju druge, da osete i razumeju tugu i bol drugih, da shvate zašto su rodjeni i šta je smisao života.“ – To su autentične reči jednog od retkih živućih Autentičnih Slugu (autentičnih Gospodara!) našega doba.
(A.I. – 155.str)
Categories:
apsolutnaistina.com
0 comments:
Post a Comment