TOK EVOLUCIJE SVESTI
Tok Evolucije svesti je usmeren od neznanja ka istinskom znanju. To znanje jeste u svesnosti istine koja glasi: „Ja nisam živ – ja Jesam Život“; odnosno: „ŽIVOT JESTE“! Bog je Život, On se nalazi u svemu postojećem; tačnije – sve postojeće se nalazi u Njemu.
Istinski; duh i materija nisu, niti su ikad i bili (a i kako bi uopšte mogli biti?!), istinski razdvojeni (samo „razdvojeni“) nego su oni oduvek: i spojeni, irazdvojeni!!! – Ovo našem, još nesviklom, umu može zvučati „veoma“ paradoksalno, ali samo zato što mi sami (naše Biće) jesmo ta Granica… taj Most koji razdvaja odnosno spaja; mi jesmo sam taj Paradoks, ali naš EGO nikada ne može biti sam sebe svestan i zato mu je Istina večno nedostupna.
Ljudski um večno pokušava otkriti jasne i konačne odgovore na svoje nepoznanice, nesvestan da je to jednostavno nemoguće, jer on uvek očekuje jednostran, logički razumljiv, odgovor – dok je Istina (uvek, dakle večito) istovremeno „dvostrana“.
Kada naš um postavi pitanje o trenutku kada se desilo „razdvajanje“ Duha od Materije, on istovremeno previdja suštu činjenicu da je to (bio) ujedno taj isti trenutak kad se desilo njihovo „spajanje“. To je trenutak „Pada“, tj., istovremeno i, trenutak „Uzvinuća“… – trenutak koji se u kolektivnoj svesti čovečanstva javlja u predstavi „Velikog Praska“! Zbog svega toga, jedino sama „Granica“ ima spoznaju (svesnost) tog Večitog Sadašnjeg Trenutka – tog Ziroma– i jedino ona, jasno sagledavajući i Sobom objedinjujući i „ono sa jedne“ i „ovo sa druge“ strane, egzistira u njemu; dok i jedna i druga strana, uzete zasebno, podležu iluziji. Okoreli materijalista kaže: „Ja sam ovo telo (materija)“, a idealista kaže: „Ja sam ovaj duh“; medjutim jedino Prosvetljeni prestaje da veruje u sopstvenu definiciju o samom sebi i, tako, spoznaje stvarnost istinske, Božje definicije: „Ja nisam ni duh ni materija: ja sam i duh i materija – ja sam JEDNO.“ …Prosvetljeni je spoznao „Granicu“ – on je postao„Granica“ (iskustveno spoznao da to oduvek i jeste) – i zato on, blaženo i neuznemireno, egzistira u neizrecivoj Istini.
Naš razum posmatra Duh i Materiju kao razdvojene entitete, i zato ne može prihvatiti istinu da je u pitanju „JEDNO“ a ne „DVOJE“; medjutim, to je „njegov“ problem.
Konačno; u skladu sa svime gore navedenim, najviša istina koju naš razum može da „primi“ jeste sledeća globalna „polu-istina“:
- Još u trenutku „Velikog Praska“ odaslani su inicijalni „udarni talasi“ koji će, po formiranju odgovarajućih uslova, jednom u budućnosti, dovesti do budjenja inertne materije (na planeti Zemlji) u procesu ispoljavanja Života unutar oblika (forme). Taj proces „budjenja“ je počeo onog trenutka kada je materija naše planete počela sve više da potpada pod uticaj „vibratorne svesnosti“, tog, jednog nadolazećeg Bića („Čoveka“!), koje treba da pripremi „teren“ za Svoje „rodjenje“ („oblačenje u materiju“). Što se više to Biće „približavalo“ Materiji (ne u prostor-vremenskom smislu, već u smislu budjenja Njegove suštine iz usnulih dubina sameNesvesnosti, same materijalne Tvari), to je ova počela da odražava sve više Njegove sopstvene Svesnosti: nastajale su sve složenije materijalne forme, koje su bivale u stanju da, u sebi i sobom, odraze sve više i više autentičnog Života i Svesnosti tog Bića. Tom linijom je, konačno, nastala i razumna životinja koju mi nazivamo „čovek“. E, upravo sa tim, i takvim, „čovekom“ mi sebe identifikujemo i poistovećujemo, nesvesni da je on ništa drugo do samo jedna „privremena faza“ u okviru procesa „trudnoće“ – pripreme za naše sopstveno Rodjenje. …Da: Mi tek treba da se Rodimo (!!!); jer je jedini (istinski) život: Život-u-Bogu!
Mi se smatramo „živim“ a ni ne sanjamo šta je to Život, i koliko smo zapravo „mrtvi“ dok god se poistovećujemo sa oblikom. Zato je sušta istina da sve naše muke i patnje, koje trpimo na ovom našem putu prevazilaženja „čoveka“ jesu, zapravo, porodjajne muke Majke Zemlje (Materije), koja se odvaja od svog sopstvenog mukotrpnog Trud-a, u procesu rodjenja Očeve Definicije: Sina – HRISTA. Mi te muke, patnje i bolove doživljavamo kao svoje sopstvene samo zato što se poistovećujemo sa tom „Porodiljom“ (Materijom), a ne sa Hristom koji se Radja ili sa Ocem koji slavi Njegovo Rodjenje. …No, kako bilo, ali posle „Porodjaja“ (Realizacije) svi zajedno – Cela Egzistencija – slave (će slaviti!) radostan Dogadjaj a mi sami se (tada) nalazimo u apsolutnom fokusu tog Veselja (te Ekstaze)!!!
Upravo to je ono što se zbiva u trenu nečijeg Prosvetljenja (iliti – po realizacijiZiroma!), odnosno po konačnom svršetku procesa individualne Evolucije (raz-otkrivanja Istine) i realizacije „Čoveka“, kao večno-svršenog i beskonačno-konačnog Bića.
Kao kolektivni Dogadjaj, to Rodjenje se nalazi ispred nas unutar linearnog toka vremena, i dogodiće se onda kada se centar Očeve Svesnosti u potpunosti „prožme“ sa centrom Majke Zemlje (Materije). Proizvod tog „Odnosa“ – tog „Vrhovnog Centriranja“ – biće potpuno ispoljavanje Božje Definicije unutar Materije. – One jedinke koje budu u stanju da tu definiciju prepoznaju kao svoje istinsko sopstvo slaviće proces sopstvenog Rodjenja, a oni koji se budu čvrsto držali sopstvenih definicija o samom sebi, biće uništene (ras-točene, pro-svetljene, dez-integrisane) sve zajedno sa tim krutim i mračnim EGO-definicijama. …Taj sudbinski Dogadjaj jeste ono što se u Hrišćanstvu naziva „Drugi Hristov Dolazak“; a koji je samo vrhunac onog procesa koji se već sada uveliko odvija!…
U pojedinačnom smislu, individualno Rodjenje se može dogoditi (kao što se i dogadjalo i kao što se dogadja) i pre ovog kolektivnog dogadjaja; a ono što je jedino bitno jeste: Prevazići EGO i, time, spoznati ono što istinski jesmo! – Prosvetljenje je moguće bilo kojeg trenutka u linearnom vremenu, jer ono što jesmo („ono što jeste“) je večno OVDE I SADA… samo se trebamo „Probuditi“ i spoznati tu činjeničnu Izvesnost.
To večno i beskrajno Biće je ono što mi istinski Jesmo, a svi mi (naše EGO-definicije, EGO-ličnosti) predstavljamo samo beskrajno-izdiferencirane manifestacije neograničene kreativnosti toga Bića. – Onaj ko se probudi za tu Svesnost, taj više ne robuje Iluziji, i stoga više ne doživljava druge kao „druge“ već kao istiniti odraz svog sopstvenog bića – kao sebe samog; a ceo Svet doživljava kao Nerazdvojno-Polje-Istovetnosti – polje Apsolutnog Bića: Boga.
On jeste (mi jesmo!) Kraljevstvo Božje: Uvek smo to bili i uvek ćemo to biti; s obzirom da „Kraljevstvo Božje“ nije Mesto nego Stanje, odnosno Biće (Osoba). To Biće je Večno (u Svojoj apsolutnoj protočnosti i neprolaznoj prolaznosti) i Nepromenljivo (u Svojoj apsolutnoj promenljivosti), pa je, kao takvo, jedina i apsolutna ISTINA. …To sasvim jasno i nedvosmisleno govori da se nikada i nije zaista odvijala nekakva „Evolucija“ (kao nekakav „Razvojni“ proces), već da je to samo iluzija kojom naš sopstveni EGO nevešto pokušava da odgovori na pitanje svog sopstvenog postojanja; odnosno: Celokupna „Evolucija“ je samo predstava (kreacija) razdvojene svesti i njene iluzorne svesnosti.
Evolucija od Nesvesnosti ka Svesnosti ustvari je čista iluzija uma, zbog toga što su i Nesvesnost i Svesnost, zapravo, JEDNO ISTO!!!
Veliki i divni Vivekananda svojevremeno je rekao:
- „Ako smo mi evoluirali iz životinja, može biti da su i životinje degradirani ljudi. Kako znate da to nije tako? …Kako možete imati evoluciju bez involucije?! Naša borba za višim životom pokazuje da smo degradirali sa višeg stupnja.“ Kao i: „Ako pronadjemo početak, samim tim smo pronašli i kraj. I obratno, ako pronadjemo kraj, pronašli smo i početak. Ako je to tako, uzmite ceo ovaj evolucioni niz od protoplazme, na jednom kraju, do savršenog čoveka, na drugom kraju, i ceo taj niz je jedan život. Na kraju nailazimo na savršenog čoveka tako da je i na početku moralo biti isto. Stoga, protoplazma je involucija najviše inteligencije. Vi to ne morate videti, ali ta involuirana inteligencija je ono što se odvija dok se ne manifestuje kao najsavršeniji čovek. (…) U početku je, stoga, bila inteligencija. Na početku je ta inteligencija involuirana, a na kraju evoluirana. Totalni zbir izražene inteligencije u univerzumu, mora stoga biti involuirana univerzalna inteligencija koja se razotkriva. Ova univerzalna inteligencija je ono što zovemo Bog. Kako god to zvali, jedno je sigurno, a to je da je na početku Beskonačna kosmička inteligencija. Ta kosmička inteligencija involuira, a onda se manifestuje, evoluira dok ne postane savršeni čovek, „Hrist-čovek“, „Buda-čovek“. A zatim se vraća svom izvoru. Eto zašto svi spisi kažu: „U Njemu živimo i krećemo se, u Njemu se nalazi naše biće.“ Eto zašto svi spisi propovedaju da svi dolazimo od Boga i da se vraćamo Bogu. Nemojte se plašiti teoloških termina; ako vas termini plaše nećete nikada biti pravi filozof. Ta kosmička inteligencija je ono što teolozi zovu Bog.“
(Iz „Gjana Joga“)
Ovaj princip „evolucije“ možemo shvatiti i na primeru kapljice i okeana:
- U trenutku kada kapljica ispari iz okeana, ona gubi „svesnost celine“ (svesnost svoje suštine) i potpada pod uticaj sopstvene (ne-svesne) definicije o sebi samoj. Ona sada sebe doživljava kao „kapljicu“, nesvesna da je sama po sebiistovremeno i „okean“. Pod dejstvom te iluzije, jedinom stvarnošću i istinom čini joj se ono što joj predočava sopstvena, ta „iskrivljena“, svesnost. Zbog toga joj se sam Okean predstavlja poput „Velike Nesvesnosti“, odnosno poput Velikog Tamnog Bezdana u kome se gube i nestaju svi lični identiteti. Stoga ona, logično, žudi da se što pre i što dalje odmakne od tog „Zjapećeg Bezdana“, i da, tako, ostvari svesnost svoga istinskog sopstva (Sreće, Slobode, Ekstaze) – nesvesna da „ono čemu teži“ i „ono od čega beži“ jeste, zapravo, jedno isto! …No; u trenutku kada se, posle sudbinske i sudbonosne svoje epopeje, kapljica konačno vrati nazad u okean – spoznaje Apsolut Istine, Znanja i Blaženstva: SAT-ĆIT-ANAND-u! – Tada najzad spoznaje Večnost i Beskraj, jer toga trenutka ona „POSTAJE“ sam Okean… a sve kapljice koje i dalje nastavljaju isparavati iz njega (sada već – NJE!) predstavljaju (sada) samo njene (njegove) sopstvene „izdvojene“ manifestacije.
Kapljica je, tako, realizovala Večiti Spokoj!!!
Na način koji je nedostupan našem razumu, kapljica nikada, čak ni po „odvajanju“ od okeana, nije bila istinski odvojena od njega, jer je svo vreme bila okean – samo što toga nije bila svesna! Naš um ne može sebi da predstavi tu istinu jer on i kapljicu i okean zamišlja i doživljava kao materijalne, trodimenzionalne, „objekte“… nesvestan da su i jedno i drugo samo izrazi za jednu istu Fikciju, odnosno – izrazi jedne iste Fikcije. Ta „Fikcija“ jeste Apsolutna Istina, jer je ova, sa stanovišta našeg racionalnog intelekta, „najobičnija“ Ideja („Za Laž je Istina – laž“). …Zato, i tako, Najviša Stvarnost (Bog, Ljubav, Sreća, Život, Postojanje) ne postoji; ona je Ideja (Vrhovna Ideja).
Ova „kapljica“ smo mi (naše „ja“), i sve dok ne prevazidjemo verovanje u sopstvenu definiciju nećemo moći primiti (razotkriti!) Božju – nećemo spoznati Okean, odnosno istinu da su kapljica i okean nerazdvojno JEDNO.
Sa stanovišta kapljice, „Veliki Prasak“ je trenutak njenog sopstvenog nastanka (isparavanja iz okeana) i zato se on uvek nalazi u njenoj „apsolutnoj prošlosti“, a takodje se i povratak u Okean (Apsolut) nalazi u „apsolutnoj budućnosti“ kapljice; i to samo iz jednog jedinog razloga: EGO ne može spoznati Boga! Prema tome; nikad se nismo „odvojili“ od Apsoluta niti ćemo se ikada u Njega „vratiti“ – stoga je i svaka predstava nekakvog „napredovanja“, iliti „evolucije“, čista iluzija i izmišljotina.
Istinski, ne postoji nikakvo „evoluiranje“. Tek Prosvetljeno biće neposredno spoznaje tu istinu jer uvidja da jeste (da ono samo oduvek jeste): i kamen, i biljka, i životinja, i bilo šta drugo… – i da nikad nije ni prestajalo biti Apsolutno Jedno.
Ono što jeste, uvek i svugde jeste. To što jeste jeste Evolucija, ali Evolucija nije ono što mislimo o njoj – ona nije nikakvo „napredovanje“, nikakvo „evoluiranje“ – već večita Igra Duha u Materiji, a ta Igra je ono što Ja Jesam! …Evolucija je, zapravo, jedino što istinski postoji – ona jeste Postojanje – i zato ne postoji nikakvo „evoluiranje“. Evolucija ne evoluira, jer ona jeste samo Evoluiranje!
(A.I. – 342.str)
Categories:
apsolutnaistina.com
0 comments:
Post a Comment