ŠTA LJUBAV ZAISTA JESTE
Kao što smo već uvideli, ljubav (dakle istinska) na sve i na svakoga gleda jednakim očima. Ona ne ocenjuje i ne deli, jer je svako deljenje uslovljeno nekim sebičnim interesom – dok je ljubav iznadsvakog ličnog, relativnog interesa jer ona sama jeste najviši, apsolutni Interes.Ceo svet je samo odraz, i ogledalo, nas samih! – Ko ima oči da to vidi i uši da to čuje, taj spoznaje (kao što mi već odavno jesmo) da sve što upućuje drugima zapravo upućuje samom sebi. Prema tome: Koga mrzeti!? …Koga tlačiti i nad kime se iživljavati!? …Kome, uopšte, uskratiti pomoć i podršku!? …Kome uputiti makar i jednu jedinu lošu reč ili čak misao!?!…
Pogledajmo kako sada jasno sja onaj Hristov premudri savet:
- „Sve, dakle, što hoćete da čine ljudi vama, činite i vi njima: jer je to Zakon i proroci.“ (Mat.7,12)
Zaista, zaista ne postoji „drugo“ ljudsko biće, osim nas samih; kao što i u čitavom Univerzumu, čudesno i umu nepojmljivo, ne postoji ništa „drugo“ osim nas samih… i to upravo stoga što sama suština Univerzuma (SVEGA!) jesmo upravo – mi sami: naše istinsko SOPSTVO (Svesuština, Bog)! „Mnoštvo“ je samo fantazija (ovog) zabludelog uma; Večita Realnost je jedino – Ja Jesam!
Zbog toga je jedina ljubav u – DAVANJU: što (se) više dajemo, to postajemo zaista bogatiji! …Tako da, dok god smo „razdvojeni“ od Boga, jedina istina o nama i svetu je sledeća: Svet postoji samo zato da bismo mogli pružiti ljubav samome sebi! – Ili, prevedeno na jezik religije: Svet postoji samo zato da bismo, darujući mu ljubav, omogućili Bogu da daruje ljubav nama samima!!!
Tek ne „voleći“ nikog (ništa) posebno, mi istinski volimo sve – pa tada, tj. time, i bilo koju pojedinačnost; samo što je tada to takav kvalitet ljubavi gde mi više ne volimo zbog ličnih interesa, nego zato što u svemu sagledavamo onu najdublju suštinu (apsolutnu istinu), koja je ujedno suština onoga što i mi sami jesmo. Tada mi ne „Volimo“, nego tada „Jesmo ljubav“ – i (tek) to je istinska, božanska ljubav! Ta ljubav, koja je jednaka i potpuna prema svemu i svakom, jeste zapravo – ljubav prema Bogu (Nerazdvojnoj Celini Postojanja, Svesuštinskom Jednom), ljubav prema Bogu-U-Svemu. …Bez ljubavi, odnosno predanosti, prema Bogu (NE-EGU!) mi ostajemo u okovima EGA, jer svaka ljubav koja je namenjena nekom, ili nečem, posebno – jeste posesivnost a ne ljubav.
Moj voljeni Svamiđi (Paramhans Sri Svami Mahešvarananda) kaže:
- „Osećati Njegovo prisustvo u svakome, jeste istinska (božanska) ljubav. Ako je ljubav vezana za pojedinačno onda je to slepa ljubav a ona neizostavno dovodi do razočarenja, do patnje, do problema, i ne pruža ništa jer ne vodi nikud.“
Savršeni, opštepoznati, primer božanske ljubavi imamo u Isusu Hristu: On nije „voleo“, jer „voleti“ znači gajiti ljubav prema nekome ili nečemu posebno – a to nije ljubav; Isus je voleo SVE, pa otuda i pojam „voleti“ gubi smisao… – Kada volimo SVE, tada mi ne volimo nego tada jesmo ljubav, tako da ljubav (istinska) i „voljenje“ nipošto ne mogu zajedno. Stoga; On, Isus, nije „Voleo“ nego je „Bio ljubav“, a biti ljubav znači nemati EGO i, prema tome – biti u Bogu!
U skladu sa svim ovim; istinska ljubav je ono što, možda najpribližnije, možemo označiti pojmom: „Neuznemiravanje“.
Pod Neuznemiravanjem se podrazumeva, u prvom redu, apsolutno dopuštanje slobode izbora! Ta sloboda je odraz same Suštine, i ona nam omogućava da svako od nas, po principu apsolutno slobodne volje, snosi potpunu i apsolutnu odgovornost za sve svoje postupke i namere. Na osnovu te odgovornosti svako snosi i tačno odgovarajuće (svoje!) posledice, koje – niti može izbeći, niti bi to bilo poželjno čak i da je moguće. – Niko ne može da odgovara za tudje postupke niti iko može da snosi tudju karmu, i zbog toga je zaista neophodno da svako, sa potpunom samosvešću, nadzire samoga sebe… a da se ostavi zaludnog, tako nam bliskog i odomaćenog, tobožnjeg rešavanja tudjih problema i zadataka.
U vezi ovoga, i u „Bhagavad-giti“ se navodi:
- „Vrši samo svoju dužnost,
pa makar ti ona bila
oskudnija zaslugama
a nipošto dužnost tudju,
makar bila zaslužnija.
Bolje da te i smrt snadje
kad vlastitu dužnost vršiš –
jer, zapamti, tudja dužnost
prepuna je opasnosti!“ (Bg.; Karma Joga – III / 35) – Prepev.
Ovo, naravno, ne znači da ne treba pružiti pomoć ako je neko zatraži ili ako je nekome potrebna, kao i ponuditi svoj dobronamerni savet, ali se nipošto(!) ne sme uticati na slobodu izbora jednog bića: nikoga ni na šta ne smemo siliti, pa čak i ako smo veoma uvereni da je naša namera sasvim ispravna – jer moramo biti svesni da onaj ko zaista zna istinu („tajnu“!) ispravnog postupka, taj nikoga ni na šta ne prisiljava! …Ljubavlju se može sve; silom se ne postiže ništa – bar ne ništa vredno i bar ne ništa trajno.
Sloboda izbora je apsolutna sloboda koja je svakom „Prirodjena“. Poštujući tu slobodu mi, zapravo, odajemo poštovanje Bogu (Bog jeste Sloboda), tj. delujemo u saglasju sa Njim („upražnjavamo“ istinsku ljubav).
Istinska ljubav je u apsolutnom Poverenju i Nesputavanju – jer ako nekog istinski volimo tada blagosiljamo svaku odluku koju ta osoba donese, pošto nam je tada njena sreća iznad našeg ličnog i sebičnog interesa. – U krajnjem slučaju; ne dovodimo nikoga u situaciju da snosi odgovornost, pa eventualno i ispašta posledice, zbog naših ličnih (dakle nesavršenih!) uverenja koja smo mu, makar i u najboljoj nameri, nametnuli! Govoreći jezikom istine: Neophodno je apsolutno poštovati svačiju odluku, jer one zaista jesu za najdublje poštovanje, pošto su one jasan znak da je njihov „vlasnik“ rešio da otvoreno (bio on toga svestan ili ne) podnese posledice svoje preostale karme, kao i potpunu odgovornost za buduće odgovarajuće posledice. Ili, prosto, drugim rečima: Neuznemiravanjem mi „dozvoljavamo“ Bogu da „radi Svoj posao“!!!
U tom duhu trebamo i svoju decu vaspitavati, jer samo ljubavlju, razumevanjem i „neinvazivnim“ metodama usmeravanja „iz senke“ (kada smo njihov „Dobri Duh“, a ne nekakav „siledžija sa motkom“), dozvoljavamo im da izrastu u zdrave, odgovorne i samosvesne osobe, spremne da se voljno prihvate svoje Samo-kreirane sudbine i svoga izabranog puta – a ne da od njih stvorimo iskompleksirane nevoljnike i gubitnike, koji će uvek nekog drugog kriviti za svoj sopstveni izbor, svoju sopstvenu sudbinu, i koji neće biti u stanju da se na pravi način nose ni sa jednim životnim ispitom („problemom“), već će uvek radje biratibekstvo i borbu kao svoj izbor.
Zato; zastanimo ovde i sada, i prizovimo medonosni nektar iz dubina besmrtne Mudrosti, pa se podsetimo stihova Halila Džubrana iz knjige „Prorok“ …koja je, očito, nastala preko njega, a ne od njega:
- „Vaša deca nisu vaša.
Ona su sinovi i kćeri žudnje Života za samim sobom.
Oni nastaju preko vas, ali ne od vas,
i, premda su sa vama, ona vam ne pripadaju.
Možete im darovati svoju ljubav, ali ne i svoje misli,
jer ona imaju misli sopstvene.
Možete im skućiti tela ali ne i duše,
jer duše njihove obitavaju u kući sutrašnjice, koju vi ne možete pohoditi ni u snovima svojim.
Možete težiti da budete kao oni, ali ne pokušavajte da ih terate da budu kao vi.
Jer život ne ide unazad, niti se zadržava u prošlosti.
Vi ste lukovi iz kojih se deca vaša poput živih strela odapinju napred.
Strelac vidi metu na stazi beskraja i On vas savija snagom svojom, kako bi strele Njegove letele hitro i daleko.
Neka vas sreća ispuni što vas Strelac savija u ruci svojoj;
jer, baš kao što voli strelu što leti, On voli i postojani luk.“
Malo je osoba koje su, takve kakve su, u stanju da razumeju i da „Vole“ na taj i takav način, jer dok god postoji EGO on želi da se nametne u prvi plan – i time razori ljubav. Takvu ljubav mogu pružati samo istinski zrele i samosvesne, psihološki zaista snažne i nezavisne osobe, koje svesno deluju u smeru prevazilaženja EGA ili su ga već prevazišle. Shodno tome, poznato je da se kaže da je ljubav Gurua – Samorealizovanog Učitelja – veća čak i od same Božje ljubavi; jer, Bog nas „ne uznemirava“ ni u kom pogledu (sve što nam se dogadja to činimo sami sebi i rezultat je naših sopstvenih dela), dok nas Guru često zna „uznemiravati“ kanališući, svojim blagoslovima, Božju ljubav ka nama. No, pošto Guru to čini bez ikakve akcije EGA, to što nas je i „uznemirio“ ipak jeste čin vrhovne ljubavi – omogućivši nam da intenzivnije osvešćujemo svoje slabosti i nesavršenosti, kako bismo ih lakše i brže otklonili (prevazišli). Zato je Guru –Živući Božji Blagoslov.
Istinska ljubav, odnosno Neuznemiravanje, jeste upravo ono čega se EGO najviše gnuša, plaši, i što svim silama nastoji onemogućiti… – ona je ono što EGO naziva: IGNORISANJE! Medjutim; ono što je za EGO „ignorisanje“, to je (sasvim pouzdano!), sa stanovišta apsolutne istine a shodno paradoksalnoj logici: bezrezervna predanost i ljubav; jer, ponovimo i ovde: istina je za laž – laž! …Apsolutna istina je za EGO najveća laž, iluzija i besmislica, i zbog toga je za nas, koji robujemo EGU, nezamislivo teško – gotovo „nemoguća misija“ – spoznati je.
Ignorisanje je, ustvari, reč sa božanskim značenjem. – Ona je direktan put ka Bogu! …Ona će nam neposredno pomoći da shvatimo autentični način na koji možemo prevazići, i prevazilazimo, uticaje ovog sveta suprotnosti: hladnoću, toplotu, bol itd. – ali o tome ćemo kasnije.
Ignorišući pojedinosti, ali SVE pojedinosti (a ne samo jedne na uštrb drugih), mi ne prianjamo ni za šta posebno – a upravo time ostvarujemo istinsku svesnost celine, apsolutne istine. Pošto EGO jeste „prošlost“, a naša predstava sadašnjosti jeste ništa drugo do projekcija kontinuiranog, i akumuliranog, delovanja prošlosti, to znači da – ignorišući EGO mi zapravo ignorišemo beskonačan niz pojedinosti (od kojih je prošlost „sačinjena“), i time ostvarujemo istinsku svesnost trenutka (sadašnjosti), a ta svesnost jeste: LJUBAV. Zbog togaignorisanje ne znači bezobzirnost – kako nas EGO svesrdno uverava – nego istinsku pažnju i ljubav! – Ignorišući („zaboravljajući“, opraštajući!) sve prijatnosti ili neprijatnosti koje smo doživeli od neke osobe (sveta uopšte), mi tu osobu više ne cenimo po tome šta ona jeste ili nije učinila za nas (za naš EGO) nego u njoj, jednostavno, sagledavamo odraz Boga… odraz sebe samog – svoje suštine. Iz takve čiste, „nerazlikujuće“ i „neuslovljavajuće“ ljubavi, mi toj osobi „želimo“ sve ono što ona sama sebi želi ili uopšte može poželeti; zato joj omogućavamo potpunu slobodu – ne utičući na nju nikakvim svojim ličnim stavom – i tek tada je to istinska i potpuna ljubav, jer: ljubav i sloboda jesu nerazdvojno JEDNO. …Znamo za divnu pouku takve ljubavi, koja veli: „Ako nekoga zaista voliš daj mu slobodu; ako ostane, zauvek je tvoj, a ako ode, nikad nije ni bio!“
Takva ljubav ujedno predstavlja i najviši oblik Prijateljstva.
Zato, i tako, istinska ljubav i istinsko prijateljstvo egzistiraju kao nerazdvojno jedno! Medjutim, naša ustaljena predstava o prijateljstvu bazirana je, kao inače i sve druge naše predstave, na strogo EGO-centričnom stanovištu. Naime, ako nas neko upita: „Šta je to PRIJATELJ?“, naš odgovor će definitivno biti u stilu: „To je osoba koja mi pomaže, i na koju se mogu osloniti, kad god mi je to potrebno.“ …Gotovo izvesno je da nećemo reći da je to: „Osoba koja se može na NAS osloniti kada je NJOJ teško.“ – Uvek sam „ja“ u centru pažnje, i uvek „meni“ treba, pre svega, udovoljiti.
To je, a što je i veoma očigledno, lažno prijateljstvo (i ljubav) jer je, beskompromisno, zasnovano na koristi: „Dok god mi koristiš („prijaš“ – u ma kojem pogledu) bićeš mi „prija-telj“, a kad mi prestaneš biti od koristi tada više neće biti razloga da te držim za prijatelja (ili da te volim) i biće to kraj našoj ljubavi i prijateljstvu.“ Ta „korist“ uopšte ne mora biti niti smišljena, niti očigledna, pa čak ni svesna, ali je ona, u skladu sa opštevažećim ustrojstvom apsolutne sebičnosti, savršeno prioritetna kao princip našeg bitisanja. Suština je u tome da je svako od nas, pre svega, samom sebi prioritetan; odnosno: svako je sebi NAJPREČI! – To važi kako za čoveka, tako i za svako drugo živo biće, a svakako i za Univerzum u celini; jer, kako bi to ona izreka formulisala: „Bog je prvo Sebi bradu stvorio!“ No; pošto smo već shvatili da ništa loše nema u samojsebičnosti, jer je ona Božanski princip – već je problem jedino u našemporicanju, pa stoga i nerazumevanju prave suštine, te sebičnosti – jasno je da i samo naše imanentno koristoljublje nema nikakvu negativnu konotaciju ukoliko ga ne poričemo i ukoliko ga koristimo u funkciji „Voljenja“ Sebe, koji jesam SVE! – Od takvog našeg „koristoljublja“ dobrobit imaju svi, a samim tim (i tek tada!), i mi sami. …Svo zlo ima suštinu ne u zlu, već u našem poricanju istine!
EGO-prijateljstvo, čija postojanost i „konzistencija“ su direktno uslovljeni merom naše, manje ili više (ne)prikrivene, hipokrizije – odnosno čiji jedini vrednosni kriterijum jeste to da li, i koliko, nam neko „koristi“ ili ne – nije niti prijateljstvo, niti ljubav; jer kad nešto istinski postoji, tada ono nije, i ne može ni biti, uslovljeno ničim što je podložno faktoru prolaznosti – a kamoli nekim plitkim i iluzornim interesima. Ono što jeste – to uvek jeste. …Prijateljstvo koje to nije svugde i uvek, ono uistinu to nije nigde i nikad.
Mi smo, zapravo, večno u potrazi za tom večnom i vrhovnom Ljubavlju i Prijateljstvom. No, dok god se vezujemo (prianjamo) za druge u svojoj potrazi za tim, večnim, prijateljstvom, već u samom startu smo osudjeni na razočarenje – jer se, u ovom relativnom svetu, nikako i ni kod koga ne možemo „pretplatiti“ na večnu ljubav! Da bismo spoznali istinsko prijateljstvo, i njegov Izvor, neophodno je otkriti ga tamo gde zaista jedino i jeste – unutar sebe. Taj „izvor“ je naše istinsko Sopstvo; pa se, zato, i kaže da je Bog najveći Prijatelj. To Sopstvo je univerzalno – ono jeste Svesuština – i zbog toga: Samo ako sam istinski prijatelj svima, bez razlike, tek tada sam istinski prijatelj i samome sebi.
Setimo se sada onih Hristovih reči, koje u ono vreme mnogi nisu mogli „primiti“ a nama sada, konačno, deluju toliko jasno i razumljivo:
- „(…) Hodite blagosloveni oca mojega; primite carstvo koje vam je pripravljeno od postanja svijeta. Jer ogladnjeh, i dadoste mi da jedem; ožednjeh i napojiste me; gost bijah, i primiste me; go bijah i odjenuste me; bolestan bijah, i obidjoste me; u tamnici bijah, i dodjoste k meni. …Tada će mu odgovoriti pravednici govoreći: Gospode! Kad te vidjesmo gladna i nahranismo, ili žedna i napojismo? Kad li te vidjesmo (kao) gosta i primismo, ili gola i odjenusmo? Kad li te vidjesmo bolesna ili u tamnici, i dodjosmo k tebi? …I, odgovarajući, car reći će im: Zaista vam kažem – kad učiniste jednome od ove moje najmanje braće, meni učiniste!“ (Mat. 25;34-40)
I sigurno je jedno: uistinu, nisu sve ove priče i po(r)uke upućene zato da bi On izvukao neku korist za Sebe – jer Njemu nikakva korist, niti pomoć, zaista nije potrebna; niti su čak upućene zato da bismo drugima učinili kakvu dobrobit (iako je to očigledna, uzgredna i svakako poželjna, posledica); već UPRAVO ZATO što u čitavom Univerzumu ne postoji ničega (drugog) osim Mene (čitaj: Njega!) – apsolutnog Subjekta-i-Objekta – i UPRAVO ZATO što, setimo se onoga što On (Hrist) oduvek zna: SVE ŠTO ČINIŠ – SEBI ČINIŠ !!!
Kad mi sami postanemo oslonac svakome kome je on potreban, tek tada smo postali istinski prijatelj i tek tada su i svi drugi istinski prijatelji nama samima. Ili, kako je to lepo primećeno: „Pravi prijatelj nas traži onda kada nam treba“ (a ne kada „mu“ trebamo).
Potrebno je postati poput hrasta u preriji: biti utočište i odmorište kome god je to potrebno, bez razlikovanja. …Ali, to ipak ne znači slepo, budalasto i nesvrsishodno žrtvovanje sebe radi „višeg cilja“ – jer će nas, ako to uzmemo za princip življenja, EGO, „oblizujući se“ poput kakve divlje i krvoločne zveri koja merka svoj ukusni obrok, lukavo sačekati iza nekog „mračnog ugla“ i zaskočiti nas kad se tome budemo najmanje nadali i kad budemo najranjiviji; pa će naše „dobročinstvo“ doneti jedinu korist nikome drugom do samo – EGU.
Neophodna je istinska mudrost življenja, što će reći da koristeći svoju prirodnu inteligenciju, i sposobnost Razlučivanja (Viveka – sansk.), trebamo (ne)delati na taj način (u takvoj svesti) da budemo u samom startu svesni svih mogućih, sledujućih, posledica tog našeg (ne)delanja, i pronaći, shodno datoj situaciji, pravi način za najbolji konačni ishod – jer: „Kad nekome činiš dobro, misli i na posledice!“
I tek tada, konačno, i TEK TO (!), divno i paradoksalno, jeste življenje istinskog koristoljublja, ali koje je tako čisto i nevino, da čistije ne može biti – jer čineći najbolju moguću korist za druge, mi je činimo upravo za sebe samoga; kao i obratno! – I eto nam najboljeg dokaza da NIŠTA u čitavoj ovoj Božjoj Tvorevini samo po sebi nije ni loše niti „negativno“, jer sve, u svom Istinskom Stanju (u svojoj izvornoj, autentičnoj dimenziji), bitiše prožeto Božanskim Kvalitetom. SVE što je „u dodiru“ sa Istinom – postaje Istina. Istina je Paras!
Istinsko prijateljstvo i ljubav jeste u Neuznemiravanju i Davanju; medjutim „davanje“ nije najadekvatnija reč, jer dajući „od sveg srca“ (bezrezervno!) mi ne dajemo „to nešto“ već, zapravo, dajemo SEBE. Takvo davanje, dakle, nije „davanje“ nego PREDANOST – a to nije predanost nečemu odredjenom, nego predanost Bogu: bezrezervna predanost SVEMU! …Predanost nečemu odredjenom nije predanost nego „privrženost“; stoga, privrženost je posesivnost a predanost je ljubav.
Predanost je, zapravo, SLUŽBA. – Služeći svemu, mi istinski služimo sebi; odnosno, drugim rečima: služeći svemu, mi savršeno omogućavamo Bogu da služi nama samima!
No zaista, jedini istinski Sluga jeste Bog; uključujući tu i osobe koje u potpunosti, dakle predano, deluju u skladu sa Njim: Prosvetljene osobe. Božja služba je služba istinske ljubavi, i to je, kao što smo već ranije rekli, jedina istinska Služba. …Zabluda je misliti da mi možemo služiti Bogu, jer – kako bi uopšte bilo moguće da nesavršenstvo služi savršenstvu (šta je to što bi nesavršenstvo moglo ponuditi savršenstvu)? – Moguće je, i jeste, samo obratno. Ali; baš zbog toga što Služi svemu, svi o Njemu ovise – i zato je On istinski Gospodar svega.
Ono jedino ispravno što možemo, i moramo, učiniti jeste da „dozvolimo“ Bogu da nam Služi; a dopuštamo Mu tako što, kako smo već rekli, mi sami služimo svemu.
Mnogima je nevolja to što, robujući EGU, ne žele da „služe“ nego žele da „gazduju“, da budu gospodari, pa u svojoj iluziji i zbunjenosti nikada, i nikako, ne uvidjaju istinu da je: istinski sluga jedini istinski gospodar. Oni zbog toga, u želji da gospodare, postaju robovi samog sebe (svoga EGA) i prirode (sveta) uopšte.
U istinskoj službi je istinsko zadovoljstvo – jer nas ona otvara za prijem Božanske ljubavi i spoznaju Boga u sebi. Zbog toga je – zbog same postojeće mogućnosti da služimo – potrebno imati apsolutnu zahvalnost; koja nije zahvalnost zbog nečega posebno ili nečemu posebno, već je to zahvalnost zbog svega i svemu: bezuslovna zahvalnost Životu, Postojanju, odnosno – Bogu!
Posle svega ovoga, istina je sigurno sasvim jasna: Ljubav je ono što ostaje da egzistira kada se apsolutno odstrane svi uticaji ovog sveta suprotnosti – sav nemir, sva napetost, sva razdvojenost, sva uslovljenost i vezanost.
Pošto u ovom našem Univerzumu (EGO-stvarnosti) postoji samo „manifestovana“ energija (razni njeni vidovi) – a to je energija u stanju „napetosti“ – ostaje nam kristalno jasna spoznaja da je ljubav: Stanje-nemanifestovane-energije (stanje apsolutne manifestacije energije!), a to stanje ne „postoji“ već ono jeste Postojanje!!!
Uvidjanje da je Ljubav jedino što istinski postoji, tj. da ona jeste Postojanje, predstavlja istinsko i vrhovno znanje. U svetlu tog znanja jasno nam je da ona nije suprotnost, i da ne podleže suprotnostima, jer ona upravo jeste Suština svih suprotnosti: ona ne negira suprotnosti, već ih „apsorbuje“ istinskim razumevanjem! …Stoga, mudrac nije osoba koja ne zna šta je to mržnja već, naprotiv, osoba koja savršeno dobro zna šta je ona – i zbog toga ga se ona NE DOTIČE.
– U Upanišadama se kaže: „Ovladao je sobom onaj ko zna sebe: spokojan, staložen, i oslobodjen žudnje je on. Zlo ga ne dotiče, ne uznemiruje, jer u plamenu njegovog uzvišenog saznanja sve zlo sagoreva!“
Ljubav ne deli i ne razdvaja; to čini EGO. …Zen-učitelj Mumon rekao je:„Razmišljanje o dobru i zlu jeste vezivanje za nebesa i pakao.“ – Vezivanje (prianjanje) uzrokuje razdvajanje na suprotnosti, i zato je ono ropstvo a ne ljubav.
Svet treba voleti ne zbog toga što nam se on čini blagonaklon ili pak nepravedan (jer to je lažna ljubav), nego zato što on jeste deo uzvišenog i savršenog Božjeg Plana, prema kome je sve zaista dobro, i naklonjeno nama, jer plamenovi Božanske Vatre tinjaju u svakom od nas i čekaju da se razbuktaju, i sagore svo zlo, neznanje i laž – kojima je izvorište u EGU.
Volimo i neprijatelje, jer, kako reče Radjniš – I oni su prijatelji: prijatelji sa druge strane. …“Ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu, činite dobro onima koji vas mrze i molite se Bogu za one koji vas gone. (…) Ako Boga nazivate samo svojoj braći, šta odviše činite? Ne čine li tako i neznabošci? Budite vi dakle savršeni, kao što je savršen Otac vaš nebeski!“ (Mat. 5; 44, 47, 48)
Ne mrzimo zbog nepravde – to je EGO,
ne volimo zbog pravde – i to je EGO,
volimo zbog ljubavi, jer – to je Bog!
Životno geslo, i srž božanskog Učenja – poruke božanske ljubavi svima koji su ljubavi žedni – Njegove Božanske Milosti i Svetlosti, Sri Dip Narajan Mahaprabuđi-ja (Bhagvan Sri Dip Narajan Mahaprabhu, 1828-1963), koji je bio autentična inkarnacija same Univerzalne Duše u ljudskom telu (obličju), a koji je bio Božanski Učitelj Paramhans Svami Madhavanande (Gurua moga Svamiđija), bilo je, i jeste kroz večnost:
- “VOLITE SVE, I SVAKO ŽIVO BIĆE, NAJMANJE TOLIKO KOLIKO VOLITE SAMOG SEBE!“
Stoga: Budimo ljubav! – Živimo ljubav! – Širimo ljubav!
Categories:
apsolutnaistina.com
0 comments:
Post a Comment