VRHOVNI PRINCIP OPROSTA I DEZINTEGRACIJA EGA
Pre dve hiljade godina Hrist se inkarnirao među nama ne da bi srušio i razorio sve „staro“, jer On nije bio „rušitelj“ i „razoritelj“, već upravo da bi to – Ispunio – donoseći, kako je i Sam rekao, „Višu“ istinu. A šta je to, ustvari, značilo?
Dakle; „stari“ Bog, Bog Starog Zaveta, bio je „Bog Straha“ – pravedni ali strogi „Roditelj“, koji je „batinom“ zavodio, i čuvao, red u čitavoj Svojoj kreaciji. Po principu „štapa i šargarepe“ – gde je poslušnost bila nagradjivana „šargarepom“, a neposlušnost „štapom“ – On je pravedno upravljao, i sprovodio Zakon. Pravda je bila po principu: „Oko za oko, zub za zub“ (3 Moj. 24;20), i taj zakon je strogo poštovan sve do dolaska Isusa – koji je, konačno, doneo drugu poruku …drugi, odnosno ne „drugi“, već „drugačiji“, Zakon! Mnogi ni tada, kao uostalom ni do sada, nisu shvatili pravu suštinu te nove Poruke – tog novog Zaveta – kojeg je On, svojim životom, (pro)nosio i živeo. A ta nova Poruka jeste pravo i potpunoispunjenje stare – starog Zaveta – jer pravda „starog“ Zakona nije bila do kraja izrečena i saopštena… i to samo iz jednog jedinog razloga: tada, još, nije bilo vreme za to!
Svest ljudi toga doba bila je na tom nivou da samo putem straha, kao orudja, mogu pojmiti šta se „sme“ a šta „ne sme“. – Identično našoj deci dok su jako mala: ona neće razumeti da nešto ne smeju raditi ili dirati (ne zato što „neće“, već jednostavno što „ne razumeju jezik“ kojim im to saopštavamo!), sve dok im „prutom“ ne zamašemo pred očima; jer su, još uvek, u stanju („uzrastu“) da razumeju samo „jezik pruta“. Prema tome; ne dohvata se brižan roditelj pruta zato što mrzi svoje dete, već upravo da bi ispoljio svoju bezgraničnu ljubav na način koji će dete, u tom uzrastu i za njegovo najveće dobro, jedino i najbolje razumeti. Taj „prut“ je, dakle, samo sredstvo, a nikako cilj – tako da će biti odbačen onoga momenta kad dete dovoljno odraste (postane dovoljno samosvesno) da savlada „jezik“ Neprikrivene Ljubavi, odnosno kad roditelj konačno dočeka da može svoju brižnost i ljubav, otvoreno i bez „maske“ (bez pruta, i straha kao orudja), ispoljiti prema svom detetu, i bez bojazni da to neće biti ispravno shvaćeno ili, moguće, čak zloupotrebljeno. – Pa, koji roditelj više želi da ga se dete plaši umesto da mu otvoreno iskaže ljubav!? Ali, za dobro deteta, iako mu se „srce steže“, roditelj će se morati držati pruta, i istraja(va)ti u tome, dok god je to potrebno…
E, upravo takav Roditelj je bio starozavetni Bog. I hvala Mu na tome.
No, dodje vreme – pokaza se to Njegovim, Hristovim, dolaskom – da je „Dete“ konačno dovoljno „stasalo“ da bi mu On mogao u potpunosti razotkriti apsolutnu dubinu Svoje bezuslovne Ljubavi. Posla Svoju Inkarnaciju čovečanstvu, dovoljno stasalom (bar jednom njegovom delu…), da donese Poruku napisanu jednim drugim „jezikom“ – ali ne jezikom koji će poreći značenje onog starog jezika (jer i ono je bila Istina!), već jezikom koji će po-jasniti dubinu njegovog, tada skrivenoga, značenja. Taj „novi“ jezik sada beše jezik Ljubavi a ne Straha, i ta Poruka jeste poruka Oprosta a ne Osvete!!!
U „Starom Zavetu“ je rečeno: „Sine moj, ne odbacuj nastave Gospodnje, i nemoj da ti dosadi karanje njegovo. Jer koga ljubi Gospod onoga kara, i kao otac sina koji mu je mio.“ (priče Sol. 3; 11,12); kao i: „Početak je mudrosti strah Gospodnji…“ (priče 1; 7).
Pa, ako je početak mudrosti strah (a očito je da jeste!), šta je onda „evolutivni vrhunac“ i ispunjenje tog puta? – Pa, Ljubav!!! …I kao što je u „Starom Zavetu“, u praskozorje ljudske civilizacije, Bog bio „Bog Straha“ – „ Veliki Dreser“ sa batinom u ruci, koji dobre miluje a loše kažnjava – tako su, evolutivnim razvojem kolektivne ljudske svesti, realizovane okolnosti (istorijski trenutak) za pojavu Sina Gospodnjeg – Hrista – koji je čovečanstvu, sada već delimično sposobnom da „primi“, doneo poruku, i novu predstavu, o Bogu koji bezuslovno voli Svoje Stvaranje: Bogu Ljubavi! …I, samo još jedna stvar: činjenicu da je Njegov put Ljubavi i Oprosta samo viši „stadijum“ razvitka ljudske svesnosti – u odnosu na starozavetnu „školu dresure“, a ne njen antagonizam – utvrdjuje i sam Hrist, rekavši: „Ne mislite da sam ja došao da pokvarim zakon ili proroke; nijesam došao da pokvarim, nego da ispunim. Jer vam zaista kažem: dokle nebo i zemlja stoji, neće nestati ni najmanjega slovca ili jedne title iz zakona dok se sve ne izvrši.“ (Mat. 5;17,18)
…No; činjenica jeste da je, zapravo, i tada Konačna Istina ipak ostala Ne-dorečena, jer globalno čovečanstvo još nije bilo „sazrelo“, i spremno, za suštinsku istinu – istinu o Nedualnosti – odnosno istinu o iluzornosti dualističkog poimanja stvarnosti!
U to vreme, globalna ljudska svest (bar u ovom delu civilizacije koji je bio Hristova „ciljna grupa“) još nije bila spremna za otvoreni prijem učenja o karmi i reinkarnaciji – koje drevne Vede autentično prenose već više od pet hiljada godina, a koje jedino, što je i sasvim razumljivo, „sve stvari stavlja na svoje mesto“. Zato je koncept „Pravde“ u „Starom Zavetu“ i iznet na takav način koji su ljudi tada jedino mogli razumeti: Vratiti „milo za drago“, i na taj način ponovo uspostaviti narušenu „kosmičku ravnotežu“. I, to je delovalo savršeno logično. Medjutim, ljudi su vremenom sve više bivali (kao i uvek…) nasušno gladni i žedni Ljubavi – ali ispoljene više jezikom utehe nego jezikom apsolutne, paradoksalneIstine (paradoksalnu istinu i danas, još uvek, malo ko može pojmiti u njenom najneposrednijem, neprikrivenom izrazu, a kamoli tada – na tadašnjem nivou opšte svesti!). Zato je Isus morao Istinu izlagati u „pričama“ – čiji je nektar poente najlakše, i jedino tako, mogao stizati do žednih srca; zaobilazeći grubi, okoreli i otudjeni um koji te istine nikako nije mogao primiti. Tako; Isus je doneo Poruku da više nije uputno činiti ono što je, odnosno onako kako je, zahtevao stari Zakon, već da je došlo vreme da se ode „korak dalje“! – Iako još nije mogao otvoreno objasniti istinu o suptilnim vezama uzroka i posledice, te da se stvarno kršenjeZakona Ravnoteže odigrava na „nevidljivim“, Uzročnim nivoima, pa se tek potom ta disharmonija manifestuje na „vidljivoj“ ravni; On je našao divni način da isti krajnji efekat (!) postigne otkrivanjem, odnodno obelodanjivanjem, principaOprosta!
Naime; jednom narušena izvorna ravnoteža može biti ponovo uspostavljena jedino otklanjanjem samog uzroka te neravnoteže: EGA! On je to, naravno, znao – zato je i obznanio Princip koji počiva upravo na „liniji najvećeg otpora“, i koji je, samim tim, najmoćnije „oružje“ protiv carstva EGA. Iskreni oprost, sa jedne strane, i EGO, sa druge strane, jedno drugo apsolutno isključuju: gde je EGO, tu nema praštanja, ali – gde je snaga za OPROST, tu EGO mora da se povuče i nestane. …Zato je princip Oprosta donosilac najradosnije poruke od iskona pa do današnjih dana: poruke Ljubavi i Slobode. Jer, oprost Oslobadja: on daje slobodu i onome kome se oprašta, kao i, što je još važnije – onome koji oprašta. On razvezuje sve karmičke „čvorove“ i uzročnosti, i rastače sve okove našeg EGA.
Zašto je to tako, odnosno zašto je to najveći atak na EGO? – Pa samo iz prostog razloga što se EGO „hrani“ razdvojenom energijom (brutalnim odgovaranjem na izazove i stalnim stvaranjem sukoba)! Mi mu, robujući, podležemo, neshvatajući pravu istinu da – istinski ispuniti krajnju svrhu izazova jeste: prevazići ga; a ne: nazovi-prihvatanjem istoga, njemu (EGU) „ubrizgavati“ energiju i moć a sebi istu oduzimati. Naime; „istinski prihvatiti izazov“ znači smireno, sa ljubavlju i razumevanjem ga u celosti sagledati i, bez besmislenog „rvanja“ sa njim, sagledati sam poriv svoje sopstvene reakcije na njega. …Lako je sukobiti se, dakle izazvati pa čak i prihvatiti borbu, još lakše je pobeći, dakle izabrati bekstvo – ali i borba i bekstvo su savršeno „gorivo“ za EGO, i istinski ne rešavaju ništa (naprotiv). Ali je zato, naizgled paradoksalno, najbolji primer prihvatanja izazova, i najveličanstveniji odgovor na svaki: OPROSTITI! – Time se sve „razvezuje“, transcendira se EGO i sve što on sobom nosi i, zapravo, na taj jedini istinski inteligentan način, dobija ona istinska satisfakcija pobede nad izazovom, a što nam je u samom startu i bio cilj. To je potpuno ispunjenje one jedine, istinske i prave svrhe i dužnosti Svetog Ratnika na duhovnom putu: „Pobeda bez borbe“, odnosno „Izbeći sukob bez bekstva“!
Promislimo samo: Ima li, uopšte, teže „sankcije“ za nekoga ko je krenuo na nas rešen da izazove sukob i „nahrani se“ našim strahom ili pak agresivnošću – od našeg smirenog, nenasilnog, „gandijevskog“, stava prema njemu?!… Zaista nema većeg poraza za takvu osobu (za njegov EGO) od toga da, kao odgovor na svoju ličnu agresivnost i ispoljeno zlo, od žrtve dobije – OPROST. …U tom trenutku, EGO napasnika doživljava pravi ŠOK!, jer situacija apsolutno iskače iz svih šablona njemu shvatljivih (i prihvatljivih). – Nema „nikakve logike“ da na zlo biva odgovoreno dobrim, na agresiju mirnoćom, na mržnju ljubavlju… i EGO, suočen sa tamnim bezdanom sopstvenog neznanja i nemoći, polako biva razjedensopstvenim strahom, i: biva, dakle, potučen sopstvenim oružjem!!! Ovu zakonomernost možete hiljadu puta proveriti u svakodnevnim situacijama, i SVAKI PUT će se pokazati kao delotvorna: ljubav „dez-integriše“ mržnju; u susretu sa dobrim zlo se povlači; agresija gubi svaku moć kad svoju imanentnu slabost, ništavnost i nemoć jasno sagleda došavši pred ogledalo uzvišenog spokoja i dostojanstvene mirnoće. …Nema više ni trunke straha, koji je jedina hrana EGU – i on biva „do nogu dotučen“!
I, tako, onaj „Starozavetni Zakon“, koji kaže da je jedina pravda „milo za drago“, Oprostom ne da biva poreknut, nego zaista, zaista biva konačno i istinski ispunjen; jer umesto da na zlo udaramo zlom, i tako večno „hranimo“ samo zlo i robovanje njemu, mi: ljubavlju i oprostom, kao najmoćnijim i najdelotvornijim „oružjima“, pružamo najadekvatniji mogući odgovor na nametnuti izazov, svom „krvniku“ nanosimo nepodnošljivi poraz, i konačno uspostavljamo onu izvornu kosmičku Ravnotežu, kojoj je Sam Zakon Pravde oduvek težio i teži.
Stoga, jedina prava i istinita jednačina glasi:
- OPROST jednako SLOBODA jednako LJUBAV!!!
Tom „matematikom“ se služio Hrist, i tim jezikom je govorio On.
Ljubav je ono što, zaista, jedino oduvek jeste. Ona je sve; nema ničega osimnje. …Tako, i strah, zapravo, jeste samo orudje u rukama Ljubavi, kojim Ljubav, u nemogućnosti (nesvrsishodnosti) da otvoreno i neskriveno izlije Svoju blagorodnu suštinu, tu Svoju suštinu upliviše putem „straha“. – Ono čime se On jedino rukovodi jeste: Krajnji Efekat! „Savršeni postupci su samo, i jedino, oni koji vode ka savršenom cilju.“ – nikada ne zaboravimo to.
Odnosno; strah je bio neophodan tada, no sada očito više nije, jer je Bog, izgleda, stekao dovoljno poverenja u nas da možemo primiti (pojmiti) jezik Njegove izravne ljubavi. Stoga je stigao On, koji je došao da „Ispuni“ (a ne da „pokvari“) Zakon, jasno pokazujući Samim Sobom (Milošću i Ljubavlju) šta je, zapravo, to što je svo vreme stajalo skriveno ispod onog „Osvetničkog“ principa poimanja Pravde. I to je ne samo živeo već i jasno govorio: „Čuli ste da je kazano: oko za oko, i zub za zub. A ja vam kažem da se ne branite oda zla, nego ako te ko udari po desnom tvom obrazu, obrni mu i drugi; i koji hoće da se sudi s tobom i košulju tvoju da uzme, podaj mu i haljinu.“ (Mat. 5;38,39,40). Kao i izrekavši zapovest da ljubimo ne samo prijatelje nego i neprijatelje svoje. – I tako je Oprost, koji je uveliko u neposrednoj vezi sa suštinskim principima zakona Karme, i koji na najneposredniji način udara na same temelje EGA, na „velika vrata“ stigao onima koji su „imali uši da čuju“…
To je bila tadašnja Hristova misija!
(A.I. – 246.str)
Categories:
apsolutnaistina.com
0 comments:
Post a Comment