Plagijatori

Kamenitom obalom planinske reke lagano koračaju Učitelj i njegov učenik.

- „Učitelju …možeš li mi reći šta je to Ljubav?“

…Zaustavivši se na jednoj maloj zaravni, osluškujući jutarnji žubor reke i pogledom do u daljinu lagano isprativši njen vijugavi tok, nakon kraće pauze ispunjene dubokom tišinom Učitelj reče:

- „Vidiš li dobro ovu reku?“

- „Naravno, učitelju.“

- „Reci mi onda, šta misliš – kuda ona teče?“

- „…Pa, šta znam, valjda nekuda tamo …samo njoj znanim tokom!?“ – odgovori učenik.

- „Da, ali – čime je ona gonjena da ide tamo kuda ide, i zašto uopšte to čini?“

- …Mladić je samo bespomoćno slegnuo ramenima, dok mu je tihi, gotovo setni uzdah lagano skliznuo sa usana.

- „E vidiš, dragi dečače“ – zagledan negde u daljinu reče Učitelj – „svi veliki umovi ovoga sveta tu nevidljivu, misterioznu silu nazivaju Gravitacijom, i mada niko zapravo ne zna šta ona zaista jeste i na koji način uistinu deluje, time što su joj dali ime, i definiciju, umišljaju da su je u sasvim zadovoljavajućoj meri odgonetnuli i dokučili njenu tajnu. No, ništa nije dalje istini od tog!“

- „Kaži mi“ – nastavi Učitelj – „da li si nekada posmatrao prozirne i svetlucave kapljice kiše kako na listu rečnog lokvanja lagano klize jedna drugoj u susret …da bi se konačno, u nestvarnom trenu mistične ekstaze i predanosti, skupa spojile u Jedno?“

- “Jesam …učitelju“ – reče zamišljeno učenik – „ali nikada to nisam posmatrao na taj način…“

- „A, da li si nekada video plod jabuke, kada se iznenada otkači sa grane i poleti dole – šta se sa njim dešava?“

- „Naravno – jabuka pada na tlo!“ – hitro odgovori učenik.

- „A, ako je niko ne pokupi odatle, šta potom sa njom biva?“

- „ Pa, sasvim je prirodno da će uskoro istruliti, raspasti se i sjediniti sa tlom iz koga je i nastala.“ – odgovori mladić.

- „E, vidiš – u prirodi postoji jedan moćni kosmički zakon koji kaže: „Isto privlači isto, i prožima se sa njim!“ – Taj zakon prožima sve što postoji u ovom univerzumu i taj zakon drži celokupni svemir na okupu; njemu se pokorava sve i on upravlja svime! …Da nije njega, ne bismo ni ti ni ja sada imali priliku sedeti ovde gde jesmo, meditirajući o tajni Ljubavi.“

- „Da, učitelju …pretpostavljam da govorite istinu, ali i dalje ne vidim kakve veze ima ta privlačna sila gravitacije, i sam taj Zakon, sa mojim pitanjem o suštini Ljubavi!?“

- …Sa blagim, gotovo neprimetnim osmehom u uglu usana, Učitelj nastavi dalje: „Svaka kap vode na planeti Zemlji, svakoga trena svoga postojanja teži jedinstvu sa svim ostalim kapima. Svaki smrznuti kristal vode unutar planinskih lednika „sanja“ o razigranom žuboru rečnoga toka. I svaka, ali svaka!, postojeća reka, rečica ili potok ovoga sveta večito žudi za punoćom većega sliva, nestišljivo i neumorno hitajući ka celini velikog Okeana! – Naravno, ništa od toga nije nikakva slučajnost i nasumičnost, već sve ono što teče, i što uopšte postoji, sledi taj skriveni, mistični, unutarnji „zov“…

Ta čudnovata, tajanstvena sila, koja sve ono što je na bilo koji način odvojeno od svoje istinske Suštine teži vratiti smiraju svoga izvornog Jedinstva i Celovitosti, jeste ono što ljudi zovu gravitacijom. Ona se u potpunosti jednako očituje u padu sazrele jabuke na tlo, baš kao i u njenom potonjem truljenju, transformaciji i dez-integraciji. No, iako malo ko sve to skupa vidi kao dejstvo jedne iste sile, u pitanju su doista samo njena dva, naizgled različita aspekta – jedan prostorni, a drugi vremenski. Jer …ono što um, u svojoj nemoći i ograničenosti da obuhvati Celinu, sagledava kao dvojno i razdvojeno, jeste zapravo jedna i jedinstvena – prostorno-vremenska – „potka“ celokupne ove stvarnosti. …Da, sve je sačinjeno od energije Jednog, i sve teži ka tom Jednom Izvoru!“

- „Učitelju, da li to onda znači da ta težnja, ta privlačna sila, predstavlja Ljubav?“

- „I da, i ne…“ – osmehnu se vitalni sedobradi starac – „jer, ovo što sam ti upravo rekao, samo je „pola“ istine!“ – sada se Učitelj već široko osmehnu i svojim prodornim pogledom zaroni učeniku sve do tamnih dubina njegovih širokih zenica: „Zapravo, jedna Viša istina stoji iza svega vidljivog i nevidljivog: gravitacija je samo oruđe te Više istine, te više Sile, koja se putem nje otvoreno manifestuje a sama, opet, ostaje skrivena našim ograničenim čulima i neposrednoj spoznaji. Stoga, ta skrivena sila zapravo jeste istinski „Vladar iz Senke“…no, samo naša nesposobnost da je sagledamo svugde i u svemu, čini da nam izgleda „skrivenom i tajanstvenom“ – što ona sama po sebi uistinu nije, jer budući čini sve, ona jeste sve.

E, vidiš – ta sila, sama-po-sebi, jeste Ljubav! Čak, ono što ljudi u svojim budnim snovima nazivaju „ljubavlju“, samo je bleda senka, i nevešta kopija, onoga što Ljubav zaista jeste. …Uistinu, upravo Ljubav jeste taj „skriveni“ unutarnji zov …taj neodoljivi miomiris, koji reku večito nagoni da traži, i nađe, put do konačnog ušća – do svog Okeana. I, upravo Ljubav, a ne gravitacija, jeste ta zbog koje jabuka pada na tlo i koja je nagoni da truli, raspada se i ponovo vraća prirodi …vraća velikom Jedinstvu.“

- „Da li to onda, učitelju, znači da je Ljubav na neki način i destruktivna sila?“

- „Pa, zavisi kako na to gledaš: jedan veliki mudrac iz prošlosti rekao je – „Ako zrno pšenično padnuvši na zemlju ne umre, ono jedno ostane; ako li umre, mnogo roda rodi.“

Dakle, je li ili nije?“ – podigavši obrvu, pitanjem ga bocnu Učitelj, a zatim nastavi: „Ako ne vidimo dalje od oblika, tada „smrću“ oblika nestaje i bitak. Ali …ako, unutar i iza svega vidimo Jedan Život – vidimo Ljubav, koja pokreće sve, čini sve i Jeste sve – tada sama smrt ostaje biti samo „reč“…samo prazna i beživotna ljuštura, a „zlo“ i „dobro“ samo nastavni rekviziti u rukama Nebeskog Učitelja – svrhovite igračke u službi Života i bezuslovne Ljubavi!“

- „I, samo još jedno čuj dragi dečače: Čovek je isto što i ova reka! Ali znaj – reku ne čini njena obala …ne čini je ni njeno korito, pa čak niti sva njena voda a ni svo troje skupa. Ono što čini reku, jeste upravo njen TOK! …Dokle god TEČE, vođena Ljubavlju, dotle je reka i ide ka Okeanu; a kada ga jednom spozna, u radosti beskrajnog Jedinstva konačno shvatiće pravu i punu istinu: da nikada, ali nikada!, od njega nije ni bila uistinu razdvojena – ni dok je bila kap rose na zelenom listu, ni dok je bila kap kiše na nečijem dlanu; ni dok je bila suza u oku sanjivog deteta, pa niti dok je na izvoru svome patila za dalekim ušćem - jer JEDNA VODA, i JEDAN OKEAN, tvori sve kapi ovoga sveta!

Stoga znaj, da sva razdvojenost, svaka suprotnost i svaka „drugost“, jeste samo obmana čula, iluzija uma, i samo je naizgled; da početak i kraj u istini oduvek su Jedno, i ništa drugo; i da su „veliko“ i „malo“, „dobro“ i „loše“, „trajno“ i “smrtno“… samo igračke tog jednog istog, blaženog, večnog i beskrajnog Postojanja. I znaj da Ljubav, i samo Ljubav, jeste ta – ta „Vezivna, neodoljiva Sila“, kojom Celina – sam Izvor-Svega-Što-Jeste – večno drži na okupu, brižno miluje i nežno zapljuskuje, celo svoje …celo tvoje, Biće!“

Alakh Niranjan