EVOLUCIJA
Sa naše tačke gledišta, Evolucija je jedan progresivan proces, koji je započeo u odredjenom trenutku planetarne (iliti kosmičke) istorije i koji će se, po realizaciji cilja, i okončati u odredjenom trenutku (mada su neki, naravno ne razumevajući suštinu svega, čak skloni stavu da taj „cilj“ ni ne postoji već da je ceo „proces“, ustvari, sasvim nasumičan i bez istinske krajnje svrhe). To je ono što EGO može zaključiti po tom pitanju; medjutim njegova suštinska odlika jerazdvajanje, pa, stoga, i Evoluciji prilazi sa dva zasebna stanovišta: evolucija „žive prirode“ (evolucija života), i evolucija „nežive prirode“ (evoluiranje zvezda, planeta, raznih makro i mikro-kosmičkih objekata, procesa, i njihovih medjusobnih odnosa, kao i evoluiranje čitavog pojavnog Svemira).U nemogućnosti da sagleda suštinu, EGO pod evolucijom života podrazumeva samo „žive“ forme postojanja („živa bića“), dok mu izmiče istina da zapravo ceo pojavni svet, uključujući i tzv. „neživu prirodu“, predstavlja samo različite forme manifestovanja jednog jedinstvenog izvora postojanja: Života (Boga)! Prema tome; ne može se povući takva granica (ne zaboravimo: „granica“ je iluzija!) koja će zaista razdvojiti ova dva sveta, jer ono što „razdvaja“ to, istovremeno, i „spaja“ – što znači (po ko-zna-koji put!) da je svaka predstava razdvojenosti samo iluzija nastala jednostranim sagledavanjem istine i stvarnosti.
Stoga; pošto je sve energija, odnosno svest, to znači da Evolucija, zapravo, predstavlja evoluciju, odnosno evoluiranje, najprostijih vidova manifestovanja energije ka njenim najsloženijim vidovima; odnosno: Evoluciju svesti!
Da bismo uopšte mogli razgovarati o Evoluciji kao progresivnom procesu, neophodno nam je prihvatiti i „činjeničnost“ linearnog toka vremena, kao i predstavu „Velikog Praska“ kao dogadjaja koji se „zaista“ odigrao u jednom odredjenom trenutku istorije Univerzuma („tamo negde u prošlosti“); odnosno, moramo zauzeti stanovište da je „Veliki Prasak“ trenutno-odigrani, odnosno svršeni, prostorno-vremenski čin. Sa tog stanovišta: Evolucija je počela (svoj tok) u trenutku „Velikog Praska“! …Pa, pošto je to trenutak „nastanka“ ovog sveta relativnosti, odnosno trenutak kada nam je svest (JASTVO) „napustila“ Apsolut, to ujedno predstavlja i trenutak Pad-a – kada je svest iz stanja savršenosti „pala“ u stanje svog nesavršenstva. Toga trenutka, tog istog trenutka – svest započinje svoju evoluciju ka takvoj „formi“ koja će joj omogućiti ponovni povratak u Savršenstvo odnosno Apsolut.
Sve materijalne forme su sačinjene od energije – što znači da je Bog jednako prisutan i u zemlji, i u vodi, i u kamenu, i u vazduhu i u eteru, kao i u telu tzv. „živih bića“; uostalom, i naše sopstveno materijalno telo je ništa drugo nego „Prah Majke Zemlje“.
Ako je „neživa priroda“ zaista neživa, onda je i tzv. „živa priroda“ isto tako neživa, a takodje je „ne-živ“ i sam čovek, tj. ono što mi mislimo da jesmo: dok god se identifikujemo sa EGO-om mi smo razdvojeni od Boga (Života) – a što znači upravo to što i znači. Uostalom, neko je već mudro primetio da čovek koji podleže svojoj niskoj prirodi (EGU), i koji ne dela na spoznaji svoje istine (Istine uopšte), živi i umire poput bezbroj drugih stvari koje ga okružuju!…
Stoga, čovek koji robuje EGU je najobičnija „stvar“ – najobičnija „mehanička tvorevina“, koja sebe smatra „živom“, i potpuno autonomnom, a ne shvata da je istinski živo jedino TO što joj daje samu tu život-nost. – Istinski živa je jedino ta energija koja oživljava, a sama „mašina“ je ne-živa, kako „sa“ tom energijom tako i bez nje.
Na isti način kao što, sa ljudskog stanovišta, mašina predstavlja „neživu stvar“, isto tako i čovek, kao EGO-biće, jeste „neživa stvar“ u odnosu na Boga! Medjutim, ako sebe smatramo (a smatramo!) „živim bićem“, onda prvo moramo shvatiti da nas upravo sam Život čini „ži-vi-ma“ – a kad nas on napusti onda mi (ono što smatramo da jesmo) umiremo i (p)ostajemo „neživa stvar“. Sam Život je ono što mi Jesmo, a ne to materijalno telo koje On tada napušta; tako da je ceo naš problem u vezi sa tim, ustvari, ne „realne“ prirode – već samo problem „zablude o stvarnom identitetu“, odnosno problem pogrešne identifikacije! – Onog trenutka kad shvatimo da mi nismo „telo“ već „Ono što ga o-življava“, shvatićemo i da ne umiremo mi, već da smo mi Taj koji u tom trenutku napušta telo, ostavljajući ga „bez-životnim“. …Tačnije, čak ni telo ne „umire“ – jer nikada i nije bilo „živo“, već samo „isto tako neživa stvar“ koju je ranije nastanjivao Život (Osoba!). Smrt je, dakle, samo jedna fantastična iluzija uma, koja nas neprestano drži u egzistencijalnom strahu od samog života, i razdvojenima od divne i večite Istine:
- NIKADA NIŠTE NE UMIRE, I NIKADA SE NIŠTA NE RADJA; SVE JE SAMO VEČNOTRAJNI PROCES NEVINE IGRE ENERGIJE: PROCES – POSTOJANJA.
No; pošto, inače, imamo običaj sebe poistovećivati sa tim nečim što nije sam Život, a smatramo se „živim“, onda su isto tako „žive“ i sve ostale „nežive stvari“ u Univerzumu: sve je SVEST (energija)!
Obzirom da je svest, izmedju ostalog, „sposobnost (samo)organizovanja energije“, to znači da je realna razlika izmedju čoveka, kao EGO-bića i, recimo, kamena – jedino u nivou vladanja tom sposobnošću: čovek, u odnosu na kamen, ima neuporedivo viši nivo svesti! E, sad; kada govorimo o „nivoima svesti“, tada, mora nam biti jasno da, mi zapravo govorimo o nivoima EGO-svesnosti, jer jesvest u svom prirodnom, izvornom, stanju (Svest, Bog) van svakog konkretnog nivoa, odnosno – apsolutna. Tako, što viši „nivo svesnosti“ ima odredjena forma, ili sam pojedinac, to je, zapravo, u njoj izraženije, tj. autentičnije, manifestovan Bog, odnosno Njegovi Kvaliteti. Dakle, možemo reći da je žovek „životniji“ od kamena „samo zato“ što je Život (Bog) u njemu neuporedivo „autentično ispoljeniji“; kao i zbog toga što je upravo u ljudskoj formi realizovan takav stupanj (samo)organizacije materije i energije, koji se, time, nalazi u samom Fokusu Božje Pažnje. Kao takav, čovek se nalazi na samom vrhuncu evolucijske lestvice svesti – gde je sama Svest „proizvela“ takvu formu kroz koju će konačno moći da Se Realizuje!
To samo znači, da težište evolucije nije bilo, i nije, na materijalnim formama nego na svesti; a materijalne forme, kao „kontejneri“ svesti, su uporedo bivale usavršavane. – Kao kruna takve evolucije nastala su ljudska bića, u čijoj formi je svest ostvarila toliku razdvojenost od Suštine da joj je tek tada (sada) moguće realizovati sopstveno prevazilaženje i „povratak“ u izvorno Jedinstvo.
Sve ovo nedvosmisleno govori u prilog tome da, iako mnogi u to „ne žele daveruju“, čovek, ovakav kakav jeste, uopšte nije slučajno (ma šta to moglo značiti, jer „slučajnosti“, jednostavno, ne postoje!) nastao na ovoj planeti već da je on – savršeno „ciljana“ tvorevina nastala sasvim svesnim delovanjem Božanske Promisli. Shodno tome, možemo i reći da je: već u samom trenutku Pad-a, ceo tok evolucije Univerzuma bio unapred odredjen – i to u smeru njegovog sopstvenog prevazilaženja i povratka u Apsolut.
Evolucija je, zapravo, evolucija Univerzuma, obzirom da je svako od nas – Univerzum u celini!
Spolja gledano, moglo bi se zaključiti da je evolucija konačno završena sa nastankom čoveka. Medjutim prava istina tek sledi: prava istina jeste da tek tada (čovekom!) započinje ona prava, unutrašnja evolucija, odnosno počinje ono pravo „Prevazilaženje EGA“, jer je tek čovek u stanju da, spoznajom svoga EGA, prevazidje sebe i, realizacijom svoga istinskog sopstva, ostvari „povratak“ u Apsolut! Sve dok se to ne desi – dok čovek ne ostvari „Totalnu Samosvest“ (Prosvetljenje i Oslobodjenje) – evolucija nije, i ne može biti, završena. …I upravo to je smer evolucije Univerzuma: od nesvesnog („neživa priroda“), prekopodsvesnog (niža „živa priroda“, životinjske sklonosti) i svesnog (viša „živa priroda“, ljudske sklonosti) – pa sve do nadsvesnog (NE-svesnog), odnosno Božanskog! To i jeste put, i svrha, sudbinskog kretanja one mistične sile zvane„Kundalini“, iliti „Zmijska snaga“, koja, duboko skrivena i pritajena u svome sedištu „Muladare“ (Mul-adhar – temeljna čakra u podnožju kičme, gde je sedišteNesvesnosti, i gde je zaključano svo blago naših karmi i „zamrznuta“ naša izvorna energija svesti), čeka naš svesni poticaj kako bi krenula putem svog oslobodjenja kroz temenu čakru (nakon te duge, duge evolucije).
Najsuptilniji vidovi manifestovanja energije su najbliži Izvoru po tome što su najmanje razdvojeni od njega; medjutim ta blizina je samo prividna, jer je celokupno iskustvo nje („blizine“) bazirano isključivo na „osećaju“ (intuiciji) dok je intelektualna svesnost na najnižem stupnju. Identičan je slučaj i kod samih (nas) ljudi: što je čovek intelektualno „primitivniji“ (razna urodjenička plemena, na pr.) to je on zaista bliži jedinstvu sa prirodom („instiktivno“ je oseća).
Medjutim, prirodna težnja svesti je na osvešćavanju nesvesnosti, a to nužno vodi ka sve višim nivoima intelektualne svesnosti (iako ni to, samo po sebi, nije cilj). – Na taj način se postiže sve veća i veća razdvojenost izmedju osećanja i intelekta, tako da osećanja postaju krajnje inferiorna kategorija (u ovom svetu ljudi kao „razumnih“ i „racionalnih“ bića) a njegovo visočanstvo intelekt se uzdiže ka svom tronu. …Sad, ako znamo da se izvorno jedinstvo nalazi isključivo unutar harmonije osećanja i intelekta, odnosno harmonije ženskog i muškog principa, onda nam je jasno da kult „progresa intelekta“, zapravo, predstavlja kult progresa Zla – i to ne zato što je intelekt sam po sebi Zlo (jer nije!) već zato što je sama „Razdvojenost“ sinonim za to Zlo. A to takodje znači, saglasno zakonu Entropije, da se „Zlo“ povećava u smeru linearnog proticanja vremena, i to utoliko brže ukoliko ga više ima (setimo se da se Svemir širi sve većom stopom!).
No; to „zlo“ je „nužno zlo“, jer je harmonično jedinstvo intelekta i osećanja (uma i srca) izvodljivo isključivo razvojem intelekta do svog vrhunca – kada on konačno biva u stanju da uvidi svu svoju besmislenost i zabludu, i kada, prevazilazeći samog sebe, ostvaruje harmoniju sa srcem i, time, spoznaju izvornog jedinstva sa Prirodom. – Samo tako; nikako drugačije nije moguće.
Prema tome, ono što nam se čini kao „povećavanje razdvojenosti u odnosu na Prirodu“, jeste samo privid, jer je to zapravo jedini, i direktni, put istinskog povratka Prirodi (Sopstvu, Bogu). …Ovo u potpunosti podseća na onaj put oko sveta jednosmernom ulicom: Start je istovremeno i Cilj, medjutim već na prvom koraku po polasku na put nalazimo se na najudaljenijoj tački od tog mesta. – Činjenica da nam je ono „odmah tu iza ledja“ nema ama baš nikakve važnosti, jer nam, od tog momenta, kao i svakog narednog, najkraći put do cilja jeste: OBIĆI CEO KRUG!
Upravo taj „Krug“ („Kružni Tok“) predstavlja smer evolucije Univerzuma.
(A.I. – 331.str)
Categories:
apsolutnaistina.com
0 comments:
Post a Comment