BORBA I BEKSTVO
Kada se čovek nadje u nezadovoljstvu i problemima, on najčešće, instiktivno, izabira: ili bekstvo od njih, ili se upušta u borbu sa njima. No, oba ova izbora su, kao što ćemo to jasno uvideti, podjednako pogrešna jer time, nesvesni stvarne suštine krajnjeg ishoda, samo još više produbljujemo svoj konflikt i patnju. „Pobeći“ se ne može, jer bekstvo od jedne suprotnosti neizostavno povlači (za) sobom klicu te iste suprotnosti, a ta klica je večno-potentna i neuništiva jer su suprotnosti nužno medjusobno uslovljene – upravo identično polovima magneta.
Pošto je isključivo um (EGO) taj koji ocenjuje i razdvaja, znači da je izvor svake suprotnosti u nama samima a ne negde izvan nas. Prema tome, kad pokušavamo „pobeći“, mi nismo ni približno svesni da, ustvari, nastojimo pobeći od – samoga sebe! …Za izvesno vreme, dok nas iluzija čvrsto drži, može nam se činiti i da uspevamo, ili da smo čak i uspeli u tome, ali kad nam se „oči zaista počnu otvarati“ uvidjamo da, zapravo, onaj koji „beži“ – samo (s)uludo trči u mestu.
Šta zapravo nagoni čoveka na bekstvo? – Suštinska potreba za pronalaženjem, i spoznajom, svog unutarnjeg mira!
Ono što što je svakom biću najneophodnije, za čim vapi svaka duša, i bez čega je život samo pre-življavanje – to je unutarnji MIR. Ljudi, u potrazi za njim, često odlaze u planine, šume, pećine, ili beže u bilo kakav drugi vid osame, ali gde god da su – uvek je tu i njihov UM. – A, ako um nije smiren i stišan, čak i planinski mir će nam delovati poput pčelinje košnice… Medjutim, onaj ko ovlada svojim umom taj će imati mir, i unutarnji spokoj koji on sobom nosi, čak i u vrevi gradske tržnice.
Unutarnji mir zavisi isključivo od nas samih, tj. od našeg unutarnjeg stanja i stava, a ne od nečeg spolja. On nije kategorija „ovoga sveta“, već pripada dimenziji Beskrajne Tišine i pripada Večnosti. On pripada dimenziji – „SVUGDE i UVEK“ – i zato se spoznaje isključivo „OVDE i SADA“ – ma gde se mi nalazili! Zato, onaj ko je u potrazi za unutarnjim mirom neće ga nikad naći: dok god „tragamo“ mi samo uznemirujemo, inače bistru i mirnu, površinu jezera Svesti. – „Talasi“ su proizvod aktivnosti uma. Stišajmo um, i Mir će se, shodno svim zakonima prirode, pojaviti (uspostaviti) SAM OD SEBE; tačnije: Mir je uvek tu, samo što smo mi previše uz-nemir-eni pa ga ne primećujemo (nismo ga svesni).
Dakle, bekstvom od konflikta mi samo, i upravo, produbljujemo konfkikt i agoniju, jer: POBEĆI OD SEBE SE NE MOŽE!
Druga mogućnost (od ukupno dve), koju naš um ima na raspolaganju, jeste: BORBA. Ona uglavnom dolazi do izražaja tek na vrhuncu uvida besmislenosti prve mogućnosti – kada agonija uzaludnog bekstva dostigne kulminaciju. Medjutim, borba se često javlja i kao direktan odgovor na prisutno nezadovoljstvo.
(A.I. – 146.str)
Zbog neznanja, naše nesvesnosti, nerazumevanja istine, u nama konstantno postoji konflikt u odnosu na ono što jeste (taj naš istinski položaj), a što ne želimo da priznamo jer smo slabi i privrženi lažima i iluziji. Medjutim, ako ne priznamo, i ne osvestimo istinu, i dalje ćemo ostajati slabi i nezadovoljni sami sobom i svime oko sebe – a baš to je ono što je večito-aktuelna situacija i što nam, samim tim, stalno zagorčava život. …Zato je neophodno „pobediti“ sebe, odnosno prevazilaziti EGO, jer samo onaj ko može otvoreno priznati da je slab, i ko je toga zaista svestan, taj je istinski jak! – I, opet dolazimo do divnog paradoksa:
- Kad prestanem lagati sebe, i kad potpuno objektivno uvidim da sam SLAB, a ipak uspem da to iskreno i otvoreno priznam, to je znak da sam, zapravo, jasno uvideo slabost svoga EGA… – a pošto sam to i priznao (!), znači da sam uistinupobedio slabost i da sam, prema tome, zaista i zapravo JAK: EGO je slab a JA sam jak!
Samo jaki mogu reći (priznati!) da nisu jaki, jer: dok god me „nešto iznutra“ sprečava da priznam svoju slabost (ne-jakost) to znači da mi je EGO još uvek jak. Zbog toga; snaga i moć, istinski, ne leže u borbi (spremnosti za borbu), iliti u „demonstraciji“ snage i moći, nego u istinskom razumevanju i ljubavi, koji jesu kad EGO nije. – I, opet, dolazimo do one iste spoznaje sa kojom se stalno iznova suočavamo, i koja kaže: Celokupan „postupak“ prevazilaženja EGA temelji se na potpunom osvešćavanju svojih, duboko potiskivanih, slabosti i, time, njihovoj divnoj transformaciji u moćnu i prosvetljujuću snagu istinskog Znanja i Ljubavi.
Jedan od najvećih (a mnogi kažu i najveći!) znalaca borilačkih veština u istoriji – Morihei Uešiba (1883-1969) – osnivač Aikido-a („Put harmonizovane energije“, odnosno „Umeće Mira“ – u slobodnom prevodu), kroz nekoliko prosvetljujućih Vizija na svom duhovnom Putu Ratnika, bio je blagoslovljen jasnim uvidom u vrhovnu Misteriju Života, i to iskustvo iskazao je sledećim rečima:
- „Iznenada je zemlja počela da se trese. Zlatna para izvirala je iz zemlje i obavijala me. Imao sam utisak da sam se preobratio u nekakvo zlatno obličje i činilo mi se da je moje telo lako kao perce. Odjednom sam shvatio šta je Stvaralački Put: Put ratnika znači iskazivanje božanske ljubavi, duha koji obuhvata i hrani sve što postoji! Suze zahvalnosti i ushićenja potekle su mi niz obraze. Video sam celu zemlju kao svoj dom, a sunce, mesec i zvezde kao svoje bliske prijatelje. Nestala je svaka vezanost za materijalni svet.“
(…) „Put ratnika je pogrešno shvaćen kao sredstvo da se ubijaju i uništavaju drugi. Oni koji izazivaju sukobe čine strašnu grešku. Udariti, povrediti ili uništiti jeste najgori greh koji ljudsko biće može da počini. Stvarni put ratnika podrazumeva sprečavanje krvoprolića – taj put je umeće mira, moć ljubavi.“ (Iz „Umeće Mira“, od Uešibe)
Naš, ljudski, Put ima svrhu upravo da dodjemo do te tačke na kojoj ćemo ostvariti „proboj svesti“ u dimenziju takve, savršene jasnoće, gde SVE biva sagledano u autentičnom Nerazdvoj(e)nom Jedinstvu, i gde svaka iluzija „borbe“ biva zatrta u svom semenu, jer: ko protiv koga, i ko protiv čega, da se bori …i za čega uopšte, ako (kada!) sve jeste JEDNO-JEDINSTVENO-BIĆE?!!
No, usled slabosti da priznamo svoje slabosti, EGO ostaje jak i mi zapadamo u nerazrešive protivurečnosti i konflikte sa samim sobom. Te svoje, neosvešćene, konflikte potom projektujemo i van sebe pa nam se, tako, čini da je i ceo svet u realnom konfliktu sa nama samima. A pošto smo slabi (nevoljni i neodlučni) da se smireno i otvoreno suočimo sa, tim, samim konfliktom, u nama još više raste nezadovoljstvo samim sobom, svime oko nas, i – upuštamo se u borbu! …To, aktuelno, stanje odražava se na sve dimenzije našeg postojanja i funkcionisanja uopšte.
I sam sport, pa i umetnost, jeste (jesu) prikriveni odraz tog istog suštinskog nezadovoljstva i, slobodno možemo reći, agresivnosti – samo što je ta agresivnost tada kanalisana u kreativne svrhe: budjenje kreativnih potencijala, čiji je suštinski izvor „Istinsko JA“.
Neko će reći da, recimo, muzičari (pogotovo oni koji se bave tzv. „ozbiljnom muzikom“) i pesnici nisu agresivni – ali to je samo privid, kojeg često ni sami umetnici, svim svojim bićem predani toj moćnoj kreativnoj energiji u naletu, nisu svesni. No, oduzmite (uskratite) im njihove „igračke“, i njihov svet mašte, (samo radi „eksperimenta“) na neko vreme, pa ćete ubrzo uvideti kako će se čak i pisci najnežnije ljubavne poezije pretvoriti u prave „divlje zveri“… – ili će ih, ukoliko ga „zaključaju“ u sebi, sopstveni konflikt vremenom „sagoreti“ iznutra. – A što je i sasvim razumljivo, ako nam je jasno da taj svet mašte i postoji zato da bi se „pobeglo“ od ove stvarnosti; a umetničke duše ga obilato konzumiraju!… Medjutim, pobeći se ne može, i zbog svega toga je umetnicima čak mnogo teže nego „običnim“ ljudima – jer posle svakog povratka iz mašte (te Kreativne Dimenzije), njihovo nezadovoljstvo „stvarnošću“ iznova, i sve više, raste.
Borba, kao izbor, je besmislena i apsurdna, jer ona, u suštini, ne rešava konflikt nego ga još više zaoštrava. Pobednik ne postoji, jer boreći se protiv „drugih“, mi se, ustvari, borimo protiv svojih sopstvenih unutrašnjih „demona“ – koji su sve jači i vitalniji što više (svoje) energije ulažemo u borbu, jer nam oni „isisavaju“ (otudjuju) tu energiju i njome, na naš uštrb, oživljuju i jačaju sebe. – Ovo može da podseti na radnju iz nekog veoma dinamičnog horor-filma, ali taj pakao, na nivou suptilnih vibracija, se ZAISTA odigrava u nama samima… i to u meri koju nijedan film „strave i užasa“ ne može dovoljno verno opisati.
Naši „demoni“ su naši potisnuti i neosvešćeni (ispod-svesni) strahovi, naše negativne misli i osećanja, naše propale ambicije i neostvarenosti, razdiruće žudnje, emocije besa, ljubomore, zavisti i ko zna čega još… – jednom rečju: svi naši unutrašnji KONFLIKTI! …Kad god je u meni prisutan neki konflikt, on znači moju borbu protiv samoga sebe; a u toj borbi sam predodredjeni gubitnik, jer: nije moguće pobediti svoje demone. Njih je moguće jedino pripitomiti, te od „ljutih i opakih zveri“ načiniti umilne „kućne mezimce“ – a to se ne postiže borbom nego Ljubavlju, dakle Razumevanjem!
EGO je gospodar, tačnije ENTITET, svih „demona“, i ako njega uspemo „ukrotiti“ dobićemo najzahvalnijeg mogućeg Slugu kojeg Univerzum poznaje, i koji će nam uvek pokazivati direktan put ka Realizaciji. Na tom putu će taj naš sluga, naša „svetlost vodilja“ (tačnije „Senka vodilja“…), sve više bledeti i nestajati kako nam sve manje bude potreban – SAM ĆE SEBE PREVAZILAZITI – i konačno: Prosvetljenjem (našim „stapanjem“ sa Izvorom Svetlosti) EGO, kao Entitet svih razdvojenosti, NESTAJE! …Situacija je veoma slična onoj ako poželimo ići direktno ka Suncu: gledajući izravno u taj naš krajnji cilj, nikada ne bismo stigli do njega jer bismo veoma brzo oslepeli i, time, bili onemogućeni u svojoj nameri. Na raspolaganju nam je samo taj JEDAN JEDINI (!), ali vrhovno inteligentan, od Prirode darovan način: fokus svoje pažnje u potpunosti usmeriti na jasno uočavanje i sagledavanje pozicije, i statusa, svoje sopstvene „SENKE“ i, sa punom svesnošću celokupne dimenzije njene prirode i potencijala – budno je nadzirući, poput vrhunskog krotitelja u kavezu sa divljim zverima – suvereno kontrolisati celokupnu situaciju, pozicionirajući sebe na pravi način i u pravom smeru… sve do samog Cilja.
EGO je ta naša „Senka“, Entitet svih naših „demona“ – svega onoga što nije „Ono što JESTE“ – i zato, usvojivši znanje i veštinu vrsnog Krotitelja, nikada mu ne smemo nadmeno i samouvereno okrenuti ledja, jer će nas, nepogrešivo uočivši to kao našu Slabost, tog istog trenutka zaskočiti i rastrgnuti! Ne smemo negirati njegov, realno podredjen, status, ignorišući ga time što ćemo jednostavno konstatovati kako je „njegov svet samo kakva iluzorna, prividna, dimenzija te nas se stoga uopšte ne tiče…“ – jer ćemo skupo platiti (kao što i plaćamo!) takvu lakomislenost. EGO, i ceo njegov svet, je savršeno realan za nas dok god smo, usled razdvojenosti od samog Izvora, mi sami uzročnici postojanja, te sopstvene, Senke. Zato i moramo, svenadzirućom i svesagledavajućom svesnošću, biti i živeti u ovom, svom sopstvenom, samo-kreiranom (EGO-kreiranom), svetu „plešući“ sa ljubavlju, nežnošću i vrhunskom pažnjom medju svim tim zverima svoga uma – mudro ih pozicionirajući u statusu „poslušnih kućnih ljubimaca“. Samo tako – sa punim poštovanjem i respektom, a nikako nezrelim potcenjivanjem ili ignorisanjem – bivamo u poziciji da nam EGO, od zlog Gospodara, posluži kao najbolji i najodaniji Sluga, i da tako, imajući ga stalno „na oku“ ali ne i opterećeni njime, savršeno stabilnim koracima sigurno napredujemo ka Cilju.
Dakle, tek Znanje i Ljubav radjaju Razumevanje, odnosno – Mudrost. Što znači da se EGO ne pobedjuje borbom, nego istinskim razumevanjem, odnosno Mudrošću.
Što je u nama manje, tog, Znanja i Ljubavi, to je borba u nama veća i intenzivnija. Svaki konflikt u nama izaziva stravičnu borbu, koje nisu svesni oni koji su prvenstveno zaokupljeni robovanjem iluziji spoljašnjeg sveta. Takvi ljudi nisu dovoljno senzitivni da bi osvestili činjenicu te suptilne, ali orkanski razarajuće, unutrašnje kataklizme, jer je ona u njima toliko aktuelna i uobičajena, a oni sami tako grubi i „okoštali“, da je postala sasvim „normalna“ i „snošljiva“. Medjutim, to što je nisu svesni, nikako ne znači da ona ne deluje na njih i ne ostavlja traga (i vatra se neumoljivo drži svoga Zakona, bez obzira što dete, ne znajući da ona peče, lakomisleno stavlja ruku u nju) – ona ih, brže ili sporije, ali sasvim sigurno i neumoljivo, „iznutra“ razara i uništava! „Demoni“ te naše unutrašnje borbe nam otudjuju ogromnu količinu energije, i zbog toga nastaju poremećaji u energetskim tokovima organizma, a potom, vremenom, dolazi i do ispoljavanja posledica tih suptilnih poremećaja na razinu spoljašnjeg (manifestovanog) sveta – u vidu raznih psiho-fizičkih smetnji i poremećaja akutne i hronične prirode.
…Sve ovo što je izrečeno, potrebno je zaista ozbiljno shvatiti i mudro razmotriti; onaj ko to učini postaće zaista svestan da je iskrena, sverazumevajuća, sveprihvatajuća i neuslovljavajuća LJUBAV jedini istinski LEK za sve!
Započinjući, pa čak i prihvatajući, Borbu mi postajemo deo fantastične zablude, nesvesni da – POBEDNIK NE POSTOJI. – I jedna i druga strana uvek, oduvek i zauvek, su: GUBITNICI.
Borba je posledica robovanja EGU i, samim tim, „pobednik“ ne može njome doći ni do kakve mudrosti. Ona samo jača EGO i zatvara nam oči za prave vrednosti. Osim toga, ako dublje sagledamo, možemo uvideti da je, dok „pobednici“ veličaju svoj EGO, likuju nad poraženima i narcisoidno se „lupaju u grudi“ – zapravo baš poražena strana ta koja, na dragocenom iskustvu sopstvenog poraza, ima fantastičnu priliku nešto da nauči, odnosno da „profitira“ na samoj borbi …medjutim, niko se, ionako, ne bori da izgubi, već naprotiv.
Sve u svemu: postoji li uopšte takva mudrost za čiju je spoznaju neophodna borba!? …Kakva je to „mudrost“ izrodjena ratom (bilo kojim ratom) – te su se potom, po okončanju čitavog vrtloga krvavih i suludih dogadjaja, strasti konačno smirile?! – Zar se to isto konačno stanje, i na manje animalistički način, ne može postići i bez tog bezumnog divljanja: samo kad bi se, prethodno, EGO bar malo obuzdao!?!…
Svaki rat se vodio, i vodi uopšte, zbog želje da se postigne MIR! – Slušajte samo reči kreatora, tih, ratova pa ćete uvek čuti tu floskulu. Svakako, na nesvesnom nivou to zaista jeste činjenica, jer i na početku kao i na kraju svakog „nemira“ stoji Mir – kao prirodno stanje svega; odnosno, slobodno možemo reći: „Svi putevi vode u – M I R !“ (iako to u onoj staroj frazi stoji naopačke). …U suštini, svi osvajački ratovi se vode zbog želje osvajača da, zadovoljavanjem svog nezasitog EGA, spozna svoj unutrašnji MIR; a odbrambeni se vode da bi branioci, konačno, stekli „teren“ za ponovnu uspostavu svog, narušenog a toliko željenog, unutrašnjeg MIR-a. – To je zaista vrhunac EGO-slabosti, gluposti, slepila i ludila… i predstavlja jedan od najvećih mogućih apsurda (što je i sam veliki, i divni, Mahatma Gandi, svojim nepokolebljivim insistiranjem na principu Nenasilja (Ahimsa – sansk.) na veličanstven način pokazao, i dokazao – do totalnog apsurda obesmišljavajući prisustvo Britanske kolonijalne vlasti u tadašnjoj Indiji i donoseći joj Nezavisnost!). Medjutim, sam RAT je, sam po sebi, još veći apsurd, jer: ljudi se, sasvim sigurno, nisu radjali da bi se medjusobno ubijali!
Kao i svaka borba, i rat je posledica, mnoštva nagomilanih, unutrašnjih konflikata pojedinaca. Jeste tačno da ratove vode države i narodi, ali zar oni ne sastoje isključivo od samih – pojedinaca? Pa, kada ukupnost unutrašnjih (ličnih) konflikata tih pojedinaca dostigne neku „kritičnu masu“, pa još ako neko to i sasvim ciljano „podgreje i kanališe“ (što se uglavnom javlja kao pravilo), tada dolazi do spoljašnjih konflikata, spoljašnjih sukoba većih razmera, pa i rata. …Mnogi su u stanju da kažu kako, recimo, izmedju dva rata postoji odredjeni period mira. Medjutim, to je samo zabluda sasvim površnog razumevanja istine, jer svaki onaj mir koji se uopšte može poremetiti jeste lažan mir – on samo naizgled postoji. Tako, ratovi se NIKAD nisu prestajali voditi, iz prostog razloga što se oni neprestano vode u svakome od nas – a kad ta borba kulminira, tada dolazi i do njene Otvorene Manifestacije (spoljašnjih sukoba).
To nedvosmisleno znači da dok god postoji unutrašnji nemir u svakom od nas, dotle i spoljašnja atmosfera, mada naizgled tiha i mirna, konstantno vibrira suptilnim nemirom i napetošću – a to, iako tako izgleda spoljašnjem posmatraču, nije mir, nego samo privid mira usled naše nesposobnosti da osetimo (percipiramo) te suptilne vibracije. Kada te vibracije postanu toliko snažne (energizovane) da „atmosfera neskriveno počne odisati napetošću“, tada su stvoreni svi uslovi da se uz neku malu varnicu, pritajeni „okidač“, ti skriveni unutrašnji konflikti i otvoreno manifestuju u spoljašnjoj dimenziji.
Shodno već rečenom, i sam „mir“ koji ima svoje korene u ratu jeste laž a ne mir. Taj mir je zasnovan na strahu… – strahu od ratne pošasti, odnosno strahovanju da rat ponovo ne izbije. Medjutim, pošto je laž sve ono što nije zasnovano na istinskoj ljubavi – a strah i ljubav su medjusobno u potpunosti isključivi, odnosno obrnuto-srazmerni – jasno je da, u takvom „miru“, čim sećanja na minula razaranja izblede, a nezadovoljstvo postojećim preraste u aktuelnu agresivnost, ponovo su prisutni sve bolji i bolji uslovi za prerastanje unutrašnjih konflikata u spoljašnje a ovih u rat. …To je neminovnost kružnog procesa(kružnog toka evolucije energije) u, ovom, svetu suprotnosti!
Dok god čovekova svest ne dostigne taj nivo da počne uvidjati neophodnost spoznaje istinskog (prirodnog) unutrašnjeg mira, i njegovog prioritetnog statusa u odnosu na sve drugo, i dok god ne postane svestan neophodnosti prevazilaženja EGA (jer robujući njemu – ugnjetavam i uništavam sebe!), čovek neće moći da ostvari ono za čim oduvek vapi njegova duša (celokupno njegovo Biće): biti u miru sa samim sobom (svojom prirodom, suštinom), a samim tim i u miru sa svime što postoji! – Tek takav mir je istinski mir, jer je rezultat jedinstva sa Prirodom a ne proizvod vezivanja za Iluziju; i iz njega ne može nastati nikakva napetost i nikakav konflikt. On nije „od ovoga sveta“, i ne može se spoznati bekstvom ili borbom (jer oni samo vezuju za svet suprotnosti i produbljuju napetost i konflikt) nego biva realizovan isključivo istinskom Ljubavlju i istinskim Znanjem, dakle: istinskim Razumevanjem.
Kada su Ljubav i Znanje (Srce i Um) u harmoniji – tada je rezultat UNUTARNJI MIR.
Categories:
apsolutnaistina.com
0 comments:
Post a Comment