ISTINSKA MOĆ
U vezi (bez)smislenosti ljudske večite trke za zadovoljstvima, evo i jedne veoma poučne priče:
- Preminuo jedan čovek i duša mu se nadje u Čistilištu. Pošto je tokom svog zemaljskog života bio veoma skroman, moralan i, čak i po cenu velikog vlastitog trpljenja, veoma poštovao Boga, bližnje i prirodu uopšte, Bog odluči da mu, na njegovu veliku sreću i oduševljenje, omogući ispunjenje svake moguće želje. I, tim obećanjem bi otpušten iz Čistilišta.
Sunčani dan je lagano odmicao, a on je uživao u bezbrižnoj šetnji predivnim parkovima i cvetnim livadama. Pošto se veče polako bližilo, spontano mu se javi pomisao o kakvoj lepoj i velikoj kući u kojoj bi tu, na Nebu, mogao boraviti u trenucima odmora i opuštanja. Misao zatitra, želja se iznedri, i – istog trena pred njim se ukaza bleštava staza popločana žadom, koja ga za tili čas odvede do pred sam ulaz raskošne kuće o kakvoj je celog života maštao! Još zbunjen od neočekivanog prizora i iznenadnog uzbudjenja, nesigurno kroči unutra i, u neverici i rastućem ushićenju, stade obilaziti i razgledati brojne ukusno nameštene prostorije. …Vreme je prolazilo i on, konačno, oseti glad; pomisli: „Kako bi dobro bilo kad bih uspeo naći nešto za jelo…“ – i istog trena počeše iz kuhinje dopirati božanstveni mirisi upravo onih špecija koje bi svaki gurman mogao samo poželeti! …Pošto je prekrasno obedovao, pomisli kako bi divno bilo kad bi mu se sad našlo pri ruci nešto čime bi mogao utoliti narastajuću žedj, i – tog trena skliznu u stranu paravan koji je prekrivao veći deo jednog velikog zida, otkrivajući čitave redove polica sa uredno složenim bocama upravo onih pića koja je, tokom zemaljskog života, samo u specijalnim prilikama imao sreću da degustira. …Pijuckajući, tako, svoj nektar, bezbrižno zavaljen u mekanoj fotelji, njegova romantična duša mu dade do znanja da nešto ipak nedostaje: neka lagana muzika koja bi, definitivno, sasvim upotpunila užitak; i – odjednom, prostoriju blago zapljusnuše umilni tonovi upravo onih melodija koje su, milujući je, njegovu dušu uvek odnosile u predele neopisive lepote! –Beskrajno uživajući, u tom pomisli:“O, Bože, kako sam blažen! …Kad bih samo imao sa kim da podelim svu ovu lepotu!…“; i – tog trenutka, u prostoriju nečujno kroči devojka kakvu samo Nebo može darovati: zgodnija, ljupkija i lepša od svih divota koje su njegove oči ikad pomilovale…; savršena psiho-fizička partnerka – upravo onakva kakvu je zamišljao u svojim najlepšim „zabranjenim snovima“! …Pošto mu se devojka u potpunosti predala, pretvarajući mu nekadašnje najsladje maštarije u stvarnost, njegovoj ekstazi nije bilo kraja!…
Prolazili su tako dani, nedelje i meseci, a on se maksimalno predavao svojim najsladjim zadovoljstvima… Medjutim; nije sasvim istekla ni cela godina, a on se, isforsiran svakodnevnim i celodnevnim nasladama, polako ali definitivno, svega toga u potpunosti – zasitio. Sve što je mogao poželeti, u trenu je dobijao, ali se konačno svega zasitio – i što je najgore: nije imao više šta novo da poželi, niti ga je išta više moglo pobuditi, jer su mu sve želje, „moguće i nemoguće“, već bile ostvarene!
Postalo mu je tako neizdrživo teskobno i dosadno, da više nije znao šta će sam sa sobom – a kamoli sa svom onom bljutavom hranom, svim onim otužnim pićem, ogromnom kućerinom, izgustiranom muzikom, i tom krajnje dosadnom, nezajažljivo-pohotnom, sustanarkom!… – I, usred te njegove nepodnošljivo razbuktavajuće agonije, celokupan njegov mentalni prostor iznenada ispuni jedna očajnička misao: „O, kako li je tek u Paklu, kad je ovde ovako neizdrživo!?!“
Tog trena, pojavi se pred njim sam Djavo, glavom i bradom, i reče mu: „A šta ti misliš, gde se nalaziš?!“
Inteligentnima će ova priča neizmerno mnogo saopštiti, više nego milioni drugih „korisnih“ saveta. Stoga, onaj ko „ima uši da čuje“ – čuo je.
Nijedno, ali zaista nijedno, zadovoljstvo o kojem maštamo našom neprosvetljenom svešću, nije vredno naše težnje da ga spoznamo! Sve su to samo lažna (prolazna) zadovoljstva, koja su proizvod samog EGA i koja nas, ako im prianjamo, odvlače sve dalje i dalje od naše suštine. Tada, i tako, postajemo unesrećeni robovi svoga života, i životnih okolnosti, umesto njegovi istinski korisnici i gospodari.
Svi mi želimo, i maštamo, da budemo bogati, poznati, priznati, moćni, itd., i mislimo da bismo, ukoliko to postignemo, bili potpuno ispunjeni, zadovoljni i beskrajno srećni. Medjutim, u tom svom „snu“ smo toliko nesvesni onoga što jeste u stvarnosti, da je slepilo kojem robujemo, blago rečeno, krajnjealarmantno. – Čitavog života gledamo, i slušamo, o ljudima koji su sve to postigli, ali možemo primetiti da im je prava sreća ipak ostala daleka i nepoznata.Bogati imaju više problema od siromašnih, jer su postali robovi svog bogatstva.Poznati postaju robovi svoje slave i popularnosti, a kad sidju sa „pozornice“, neretko, ubrzo bivaju zaboravljeni – i tada to donosi veliku patnju njihovom egu.Priznati ljudi se osećaju jakima, značajnima i srećnima samo dok su uvažavani od strane drugih, a čim ostanu napušteni ili zaboravljeni, bivaju duboko razočarani i nesrećni. …Sve su to činjenična stanja u životima svih onih ljudi koji su psihološki ovisni o drugima (izuzetno je malo onih psihološki nezavisnih: mudraca!).
Gledamo ljude koji su „Moćni“, „Zvezde“ naše svakodnevice, i koji imaju veliki uticaj i upliv na globalne društveno-ekonomsko-civilizacijske tokove, ali – jesu li oni zaista srećni? Da li im taj, i takav, položaj na društvenoj hijerarhijskoj lestvici zaista donosi unutarnje ispunjenje? Dakako, srećni su, i snažni, samo dok imajunad kim tu moć da ispoljavaju, uživajući u tome; a samim tim su tesno, „organski“, zavisni od svih tih objekata svoje moći – ako njih nestane, nestaje i „moći“! Ta, i takva, „moć“ je lažna moć, i zato im je stalno potrebna njena potvrda da bi znali da li su još uvek „moćni“ ili ne (uzgred, u tome se i krije suština svake diktature). No, budući da je ona – mada samo bledi i nejasni ali ipak – odraz, onog veličanstvenog „zlatnog rudnika“ duboko u nama, nije ni čudno što se ta moć i vlast ljudima toliko oslade da često i svoje živote daju ne bi li ih se dokopali ili pak zadržali. …Šta bi tek dali da, makar i na tren, mogu neposredno, iz „Prve Ruke“,osetiti onu iskonsku, večnu i prvobitnu MOĆ, u njenom izvornom i neizmenjenom obliku?!! Verovatno sve …osim sopstvenog EGA.
Ova „takozvana“ moć je lažna moć, i plod je čiste uobrazilje i ličnog (samo)ubedjenja – pa makar, usled masovne Hipnoze (iliti masovne Psih-oze), i svima drugima tako „stvarno“ izgledala. Ako smo iskreni prema sebi, shvatićemo da mi, ustvari, nemamo ni približnu predstavu o tome šta bi to mogla biti, i kako bi mogla izgledati, istinska moć.
Naime, kada moć zaista postoji, onda ona nije SVOJSTVO moćnika već njegova (ne)manifestovana SUŠTINA. …Prava moć jeste kada je „Sva energija na Okupu“ i kada nema njenog, bespotrebnog, eksponiranja i „rasipanja“. – Svi smo gledali trke „Formule 1“! Tačno je da ti aerodinamični bolidi deluju silno kad razviju punu brzinu i snagu, ali dok se „naoštravaju“ za sam Start, tajanstveno i potmulo „brundajući“ u mestu, sa svim onim silnim stotinama „konja“ skrivenim ispod haube, i iščekujući znak startera, podsećaju upravo na sam lavlji čopor trenutak pre nego što će silovito i nemilosrdno poleteti u savršeno organizovani napad na nemoćnu žrtvu! – E, ti trenuci lede krv u žilama i izazivaju vrhovno strahopoštovanje, čineći da se tiha jeza spontano razlije širom našeg bića; a ne ono kad već počne sveopšta jurnjava – to je već puki epilog!…
Pravo ogledalo istinske moći jeste, zapravo, u njenoj Nemanifestovanosti. Njen kvalitet leži u okeanu Sveukupne Potentnosti: okeanu „SVEPOTENCIJALNIH MOGUĆNOSTI“. Moć koja se manifestuje (zlo-upotrebljava) ustvari je Ne-moć – samo bleda senka moći; i, suština svake iluzorne moći leži upravo u toj njenoj zloupotrebi. …Šta može biti moćnije od ogromnog Okeana kada je u stanju tihog i uzvišenog mirovanja; koji svu svoju neizmernu energiju drži u potpunoj kontroli i na okupu?! Šta može da izazove veće strahopoštovanje… – zar nekoliko talasa, pa ma koliko ih bilo i ma koliki bili!? – I najmoćnija bura koju uopšte možemo zamisliti samo je, ali ZAISTA, ništavna senka one neizmerne SILE koja skrivena leži u samoj Prirodi nepreglednog okeana! Iz njegove „bonace“ može SVAKOG TRENA da proključa silovita ekspanzija neslućenih energetskih manifestacija, čineći da nam, u poredjenju sa tim, i sama predstava „Sudnjeg Dana“ izgleda poput kakve proslave dečjeg rodjendana… – a, opet, NE MORA se desiti ništa!!!
Zato, neuporedivo je veća moć onoga ko ume svoju energiju, i svoje „valove“, držati pod kontrolom, nego onoga ko, usled svoje slabosti (i nemoći!), bahato rasipa istu – misleći da je to zapravo prikaz njegove moći. Samo u toj potpunosti samokontrole je i potpunost samoispunjenja; nema rasipanja – nema odsutnosti – i blaženstvo iskustva istinske Moći je tu.
Stoga; da bi mogao SVE – treba prvo da nećeš, odnosno da ne moraš, NIŠTA.Kad to postigneš, onda možeš šta god hoćeš – a ne moraš, više, ništa! Samo tada, i samo tako. To je Istinska Moć.
Istinska, apsolutna, moć jeste kad živiš tu realnost da možeš sve, a ne moraš ništa. Dok je apsolutna nemoć kad bitišeš u stalnom grču i rastrojstvu da ne možeš ništa – a hteo bi sve. …Samo retki su se izborili za napuštanje te pozicijeOpšte bespomoćnosti, dok svi ostali bitišemo u širokom dijapazonu tog poražavajućeg iskustva relativne moći, odnosno, istovremeno, relativne nemoći.
Istinska moć jeste naša Suština, i ostvaruje se isključivo Samo-realizacijom! Ta moć ne zavisi ni od čega „spoljašnjeg“, te zato nije relativna i prolazna. …I, konačno, tačno je da Moć jeste Sreća – ali kakva moć, takva i sreća. Samo istinska moć rezultira istinskom srećom!
Categories:
apsolutnaistina.com
0 comments:
Post a Comment